Pouke iz prošlosti: Kako su nas epidemije dovele do modernog stana

Piše: Živan Lazić

Dovoljno je vratiti se stotinak godina unazad do epidemije "Španske groznice" i da vidimo da su ovakvi događaji okončavali milione života, ponekad i trećinu stanovništva određene teritorije.

Uticali su i na oblikovanje potonjeg stila života, umnogome izmenjenog u odnosu na vreme pre epidemije.

Pogubnija od Velikog rata

Pri kraju Prvog Svetskog rata svet je u tri talasa pohodio virus influence, od proleća 1918. do sredine 1920. godine. Ratna razaranja, milioni ubijenih, nestanak tri carstva i nastanak velikog broja novih malih država, učinili su da je gripa prošla relativno nezapaženo.

Kako je pretežno zahvatila skrajnute grupe, ni društveni uticaj nije bio dovoljno snažan da zarazu locira u fokus javnosti. Epidemia je bila grozna, obolelo je blizu 500 miliona osoba, bezmalo trećina ukupnog stanovništva na planeti, od kojih je umrlo najmanje pedeset, moguće i 100 miliona.

Ako je broj žrtava Velikog rata deset (novija istraživanja povećavaju na četrnaest) miliona stanovnika, vidi se koliko su posledice masovne zaraze bile grube. Gore i od ratnih.

Bez intimnosti

Mada su vlasti uspele da relativizuju učinak oboljenja, "Španska groznica" je ostala u svesti ljudi.

Kako se opisuje na portalu "Gradnja", izmenila je shvatanja o zdravlju, higijeni i kvalitetu života. Lekari i obični ljudi su epidemiju doveli u vezu sa niskim standardom i lošim higijenskim uslovima stanovanja.

Opisujući životne uslove u Francuskoj, istoričar Fili Arijes, autor "Istorije privatnog života - od Velikog rata do polovine veka", se poziva na popis iz 1954. godine po kome je u državi bilo 13,8 miliona stanova.

Čini se zadovoljavajući broj, međutim samo 59 odsto ima dotok vode, četvrtina toalet, a svaki deseti tuš i kadu. Tek svaki osmi je priključen na sistem grejanja.

A reč je o zemlji sa visokim standardom, jednoj od najbogatijih na svetu. Gro radnika su činili osiromašeni seljaci, bez stana u gradu, pa su boravili i spavali u privremenim barakama pri fabrici.

Stalno su udisali fabrički dim i prašinu, dok je ishrana bila jednolična i nedovoljna. Spavali su i živeli u istoj odeći.

Stanovanje kao zdravlje

Još je gore bilo početkom veka. Po jednoj analizi stambenih prilika iz 1906. godine, trećina francuskih porodica živela je u stanu od jedne prostorije.

Tu se živelo i spavalo, često više osoba u istom krevetu, dok se nužda vršila u posudu, pred svima. Nije bilo mogućnosti za intimnosti.

Godine 1918. dogodila se epidemija virusom influence. Marginalne grupe masovno oboljevaju, radna snaga se u fabrikama smanjuje za trećinu, zavladao je strah od plućnih bolesti, zaraza i virusa.

Nije bilo teško uočiti vezu oboljevanja sa životnim standardom i kvalitetom stanovanja. Shvatilo se da se mora korenito menjati, kvalitet stanovanja je počeo da se smatra kao deo zdravlja. Tražilo se da se pri izgradnji gradova vodi računa o svetlosti, prostoru i vazduhu, odnosno da grad omogući zdrav život.

Raspored stana

Arhitekte, političari i finansijeri su uočili potencijal za promene, postupno, u više etapa, su iznašli koncept modernog grada u kome su svetlost i čist vazduh osnovni ciljevi. Odstupa se od uskih ulica i radničkih naselja, grade se bulevari sa nekoliko traka, podižu se stambena naselja znatno udaljena od radnih zona.

Zidaju se visoke zgrade sa mnogo zelenila u okolini, rekreativne zone su ogromne, osunčanost stana uočljiva, baš kao i okrenutost stana ka dvema stranama sveta. Novi Beograd i Limani u Novom Sadu su ovdašnji primeri modernog koncepta gradskih četvrti, naravno iz znatno kasnijeg perioda.

Na promene u projektovanju stana, time i načina stanovanja, još više je uticao zahtev za "komunalnom opremljenošću". Novine su najuočljivije u rasporedu stana, menja se i način stanovanja.

Osnov za promene je dovod vodovoda, što utiče na raspored toaleta, kupatila i kuhinje. Prostorije sa instalacijama je tehnički zgodnije i jeftinije izgraditi ako se skoncetrišu.

Dok su ranije sobe u stanu bile iste veličine, sada, sa različitim funkcijama, počinju da se diferenciraju na manje, srednje, veće. Vodi se računa o ekonomičnosti stanovanja.

Pokojni Bogdan Nestorović, rodonačelnik arhitekture stana u nas, ističe da je "pojava prostorija sa instalacijama iznedrila koncept modenog stana", odelivši prostorije za svaku aktivnost ponaosob.

Više aktivnosti i sadržaja

Fizički se jasno izdvaja prostor za spavanje od prostorija za dnevni boravak, spremanje hrane ili jelo. Uvođenjem hodnika u stan međusobno se još više razdvajaju prostorije za različite namene.

Postiže se raspored u kome oboleli može da leži odvojeno, ne dolazeći u dodir sa ostalim ukućanima. Prema istoričaru arhitekture Draganu Markoviću, koncept modernog stana ima za cilj da na što manje kvadratnih metara omogući što više aktivnosti i sadržaja.

Upotrebna vrednost stana dobija na značaju. Kasnije na značaju dobijaju jednostavno i brzo održavanje stana, tehnička opremljenost za brzu i laku pripremu jela, dok insistiranje na što većoj osunčanosti dovodi do horizontalnih prozora.

Orijentacija stana na dve strane sveta postaje pravilo, zbog čega se na zgradama u centru grada zabranjuje izgradnja dvorišnih krila.

Kupatilo od emajla

Uočljiva promena u arhitekturi modernog stana dogodila se u kupatilu. Ova tip prostorije dugo je bio izdvojen od kuće, a u zgradama odvojen od stana. Potom je bilo zajedničko za ceo sprat zgrade.

Samo su bogatije kuće imale slavinu za vodu u kuhinji. Kako se lavabo u spavaćoj sobi pokazao korisnim, počeli su se i drugi delovi kupatila locirati u stambeni deo kuće. Međutim, shvatani su više kao nameštaj, pa su se izrađivali od rezbarenog drveta.

Kako se tokom epidemija uočavao značaj higijene i čistog stana, češće se praktikovalo brisanje i čišćenje stana. Drvo je smetalo, brzo su lavaboi i kade počele da se izrađuju od gvožđa.

Previsoka cena je učinila da se i dalje traga za pogodnim građevinskim materijalom. Stigo se do emajla, materijala koji je lako održavati i čija belina je dodatno privlačila.

Govna kroz prozor

Novo shvatanje zdravlja nije preoblikovalo samo pojedinačan stan. Uticalo je i na nov koncept grada. Presudno je bilo rešenje pitanja dovođenja pitke i čiste vode, odnosno odvođenje otpadne.

Na gravirima sa početka XIX veka vidi se kako stanovnici posude za ljudskim izlučevinom prosipaju kroz prozor. Teško da se danas može i zamisliti koliko su zaudarali gradovi. I Pariz o kome imamo krajnje idealizovanu predstavu.

Još sredinom devetnaestog veka glavni grad Francuske zadesila je velika epidemija kolere, procenjuje se da je umrla gotovo petina stanovništva. Posle zaraze oživljeni su zahtevi za modernizacijom i komunalnim uređenjem.

No, tek kada je Napoleon III Bonaparta uspeo da se učvrsti na vlasti i proglasi za imperatora Drugog Francuskog carstva, osmelio se da izvrši temeljito preuređenje. Angažovao je političara Žorž Ežen Osmana, čiji je plan u centralnim pariskim opštinama podrazumevao rušenje čak 19.000 objekata, ali i izgradnju dvostruko više.

Možda je još važnije što su se ulice bitno proširile i opremile komunalnim sistemima. Uprkos otporima, podignuta su dva državna kredita od 150 i 260 miliona franaka i radovi su 1870. godine otpočeli. Odužiće se dve i po decenije.

Pariz izgrađen na strahu

Epilog je sjajan, niko nije očekivao nov, blistav grad. Slika o Parizu unazad vek i četvrt zasniva se upravo na onome što je urađeno na idejama barona Osmana.

Široki bulevari, blistave avenije, drvoredi, šetališta pored Sene, sve je to zamisao projektanta čije formalno obrazovanje nije bilo arhitektonsko. Još je važnija izgradnja sistema vodovoda i kanalizacija duž svih ulica, dok se u njih slivaju vertikalni sistemi iz pojedinačlnih zgrada. Baš onakvi kakvi su i danas u funkciji širom sveta.

Bio je to jedan novi Pariz, umnogome osmišljen na strahu zasnovanom na zarazi koja je odnela svakog petog žitelja glavnog grada Francuske. Nakon epidemije, govore nam iskustva iz prošlosti, ljudi, pod uticajem posledica pošasti, menjaju viđenja, shvatanja, stavove.

Moguće da i aktuelna korona zaraza podstakne na reformistički nova promišljanja.