Menu 021

Autorka "Kubanskih prijateljica" Radmila Gikić Petrović: Putovati kroz sećanja dok realna putovanja ponovo ne budu moguća

Žena koja je obišla Indiju, Vijetnam, Kinu, Južnu Koreju i Kubu, o kojoj je nedavno objavila putopisni roman "Kubanske prijateljice", za 021.rs prisetila se nekih od najzanimljivijih trenutaka sa tih putovanja.
Info 09.01.2021. | 11:28 > 10:43
Autorka
Foto: 021.rs (Privatna arhiva)
"Draga moja Saputnice, nestaju slike iz moga sećanja, vreme našeg boravka na Kubi postaje maglovito, prozirno kao talasi okeana, penušavi i beli raspršuju se u pesku, i nestaju, bojim se, zauvek."
 
Ovom rečenicom počinje putopisni roman "Kubanske prijateljice" Radmile Gikić Petrović (izdavač Akademska knjiga) u kojem autorka pripoveda o svom putu na Kubu, svim njenim lepotama, strastima i hedonizmu, ali i mitovima i običnom životu izvan svake logike.
 
"Kubanske prijateljice" je priča o plantažama duvana viđenim jednog kišnog dana, opojnom mirisu lula sa duvanom, beskrajnoj plavoj plaži - Varaderu, pre nego što je prekrije noć, kaldrmi Trinidada, divljim konjima što jure podno vrhova Eskambraja, tokoreru - ptici u bojama kubanske zastave, o druskanju u kamionu koji klizi kroz Dolinu mlinova, o Malekonu – najdužem korzou na svetu na kojem se mogu sresti dileri drogom i raznim drugim snovima, o ljudima koje, kao nigde drugde, muzika ume da raspleše do najsitnijih atoma... 
 
 
Zbog svega toga, ova će knjiga - za one koji su bili na Kubi - biti sentimentalni podsetnik, a brevijar pun informacija za sve one koji će na Kubu jednom u budućnosti da se otisnu. Možda i na jednom imaginarnom putu, kroz ovu knjigu, dok putovanja, ona realna, ponovo budu bila moguća. 
 
A pre nego što nam je epidemija ukinula gotovo sva putovanja, Radmila Gikić Petrović je kao putnica overila skoro sve evropske must see gradove. Svi su oni, sa svojom istorijom i arhitekturom, svaki na svoj način, za divljenje, ali to je Evropa, tu se uvek osećaš kao svoj na svome, kaže. 
 
Nju su ipak uvek više privlačile neke daleke destinacije i zato je dve godine živela u Indiji, gde je predavala srpski jezik na jednom univerzitetu, godinu i po dana živela je u Južnoj Koreji, gde je njen muž predavao na fakultetu, obišla je Kinu, Vijetnam i Japan u kojem danas živi njen sin, koji se bavi robotikom.
 
Na početku razgovora za 021.rs neminovno se prvo izvlači tema neputovanja i epidemije koja je ispred nas prilično duboko zabola tablu s jednim neugodnim "No passaran":
 
"Znam da ima ljudi koji ok žive i da ne putuju, kojima putovanja ne znače ništa, koji vole svoj mir i ustaljeni život, koji ne remeti nikakva potencijalna avantura. Za nas koji nismo u toj grupi, kojima su putovanja strast i način života, jednostavno stanje svesti u koje se trudimo što više puta da dospemo, korona je zaista ozbiljan protivnik. 
 
Nedostaju mi žmarci i uzbuđenje koje svaki novi put donosi, i zato sam s istim žarom nedavno, kada se situacija sa koronom bila malo smirila, išla na putovanje do Bača. Posle meseci neputovanja, Bačku tvrđavu sam doživela kao veliku avanturu. Možda nam je ovo stvarno prilika da upoznamo zemlju u kojoj živimo, da damo šansu nekim mestima za koja do sada nismo ni čuli. Tako ja tešim sebe u nadi da ću izdržati do nekog narednog putovanja.", kaže Radmila Gikić Petrović i dodaje da je optimista i da veruje da će se vreme putovanja vratiti. Optimizam joj, kaže, potpiruju turističke agencije sa kojima je putovala, koje daju popuste i skoro da je pala u napast da zapuca ka Japanu, kod sina, ali to bi u ovom trenutku, razum je prevladao, bio višestruko stresan, gotovo nemoguć put.
 
 
"U godinama sam kada biram da vidim ono što do sada nisam videla, a ne da overavam mesta koja sam videla i zavolela. Uvek se dobro informišem o zemlji u koju idem, pokušavajući da predupredim da me ništa ne iznenadi, iako je uvek najuzbudljivije to što vas nešto iznenadi, oduzme dah, bilo da je lepota prizora neke geografije, ili šok poput slika koje, od samog sletanja na aerodrom, donosi Indija.
 
Niko vas ne može pripremiti na sliku sa indijskih ulica kojima mili kamionet sa kojega dva Indijca silaze svakih 50-100 metara da bi proverili da li je čovek koji leži na ulici, jedan u nizu te večeri, živ ili mrtav. Malo ga bocnu bambusovim štapom, ili ga poliju nekom vodom, i ukoliko ne pokazuje znake života, oni ga dignu između sebe, kao kakvu vreću, i bace na kamiont. Život u Indiji vredi kao šaka pirinča. Šok koji doživite kada to vidite svojim očima ne može da predupredi nikakva priča iz bilo koje knjige. Od svih mojih putovanja, Indija je u tom smislu moje najdrastičnije iskustvo.
 
 
Ni za Japan, Vijetnam i Kinu ne možete nikada biti dovoljno pripremljeni. To su zaista drugi svetovi u odnosu na nas, na Evropu. Drugačiji život, shvatanje života, druge navike. Nebo i zemlja. Druga planeta.
 
 
Za Kubu možda možete da se pripremite, u tom smislu da planirate šta biste sve videli, jer postoje utabani mitovi o tome šta se tamo obavezno mora videti. Ja sam, pre nego što sam te 2016. godine otišla na Kubu, iščitala sve što mi je došlo pod ruku o toj zemlji. Čitala sam knjige kubanskih pisaca koji su mahom bili u egzilu, i oni su dobro mapirali moje putovanje i moja očekivanja. 
 
Kada dođeš na Kubu, prvo što doživiš je nepatvoreni hedonizam. Za Balkance se kaže da umeju da uživaju, da su hedonisti, vole hranu, piće, muziku, ali Kuba, Kuba je drugi nivo hedonizma. 
 
Shvatiš vrlo brzo da kao turista možeš sve, a još brže da ne možeš ništa, šta god hoćeš da kupiš – nema. U radnjama nema ništa. Jednom smo u celoj radnji na polici zatekli samo rum, štirak i mleko u prahu. Deca su im željna karamela, nas turiste odmah su pitali imamo li karamela i žvaka. 
 
Kad već nema šopingoholičarskih mogućnosti, svi se okrenu bazičnom hedonizmu, istraživanju predela, pića i hrane. A muzika, ona je neprekidno tu, nju Kubanci žive. Svi plešu, neprekidno, iz čista mira, ne treba im neki poseban povod i razlog. Ide žena ulicom, čuje sa obližnjeg balkona muziku, torbe kliznu na pod i ona samo počne da pleše, predano, podatno, svim bićem duboko uronjena u svet muzike, onako kako to nama ostalim smrtnicima nije dokučivo. Kako odrasli, tako i deca, muškarci, žene, bez ikakve pripeme, neočekivano, na talasima muzike, izranjaju iza svakog ćoška.
 
Nema na Kubi nikakvog luksuza, ali nema ni gladnih, svako dobije svoje sledovanje u nekoj prodavnici. To se zove snabdevanje na libretu, to je minimum hrane: malo pirinča, ulja, brašna, ribe, pasulja, šećera, kafe. Dobiju tako i košulju, cipele, čarape, nekog platna malo. 
 
I ne žale se mnogo, kao što bi se moglo očekivati. Ali mnogi od njih bi rado otišli sa Kube. Od pet Kubanaca sa kojima sedimo, njih šest bi se "privenčalo" sa nekom turistikinjom i otišlo sa Kube, ali bi uvek patili i pričali o Kubi kao obećanoj zemlji, i sigurno bi se kad - tad vratili. 
 
Nije to priča samo tzv. običnih smrtnika. Slično je i sa ljudima sa priznatim karijerama, koji su otišli sa Kube, poput spisateljice Zoe Valdes. Ona je emigrirala sa Kube, našla novi život u Majamiju, pa se kao disident vratila na Kubu. Prihvatili su je, kratko je boravila tamo i opet emigrirala, sada bez prava da se vrati. Iz Majamija, gde danas živi, posetila je pre par godina Beograd i Novi Sad. "Umrećemo željni Kube", njene su reči.
 
Ima potpuno bizarnih situacija u kojima se nađete. Uhvatite sebe, npr. kako ceo dan stojite u centru grada na nekom mestu gde vam je rečeno da može da se uhvati internet. Stojite tu, nekad satima, kao nenormalni, sa drugim ljudima koji ga takođe "hvataju", a on - internet ne da se, pa ne da. Prosto ga nema. 
 
Upečatljiv utisak na mene ostavila je Dolina mlinova, u njoj su mlinovi za preradu šećerne trske. Nekada je u dolini bilo 50 mlinova - Kuba je do 19. veka bila svetska sila kada je trgovina šećerom u pitanju. U mlinovima je radilo 30.000 robova koji su još od 16. veka bili dovođeni iz Afrike.  
 
 
Kubanci, poznato je, imaju poseban odnos prema duvanu, posebnu filozofiju o njemu: "Kad se zapali dobra cigara, to je strast: prvo se zapali, vrh se razgori do crvenila, zažari kao ćilibar, svetluca u mraku, pa tinja i pretvara se u pepeo, kao strast kad sagori." 
 
Na Kubi umeju da kažu da onaj ko najviše razmazi duvan, najviše i dobije od njega. U fabrikama duvana nekada je radilo i po 500 torsedora (oni koji rolaju cigar). Na kraju hale sedeo je čovek koji je grlenim glasom, predano čitao o Don Kihotu i Sanči Pansi, ili neke druge priče iz nekih drugih knjiga. Bio je to način da se radnici, dok rade, istovremeno i obrazuju. Kuba i danas mnogo ulaže u obrazovanje, čak 16 odsto nacionalnog prihoda ide na obrazovanje.  
 
 
 
Plaže su im predivne, Varadero je, npr. čaroban, nepregledno plavo prostranstvo. Za nas je sve relativno jeftino, probaš sva pića, "pru", "daikiri", "tafiju"... I hrana im je dobra, ali onda uđeš u knjižaru da kupiš nešto za uspomenu, poklon, i nema ništa. 
 
Od predivnih plaža, više me je zanimala njihova kultura. Dopalo mi se, na primer, kako čuvaju Hemingvejovu kuću koja je nadomak Havane. Do nje putuješ oko pola sata, kolima pored Atlanskog okeana, nalazi se u selu San Francisko de Paula. Imanje se zove Finka.
 
 
Put do kuće je uzan, sapet je drvoredom, vrtovi cveća su okolo. Kuća je na uzvišenju sa kojeg puca pogled na Havanu. Ispred kuće je bazen u kojem je Hemingvej plivao ukrug. U kući je imao 52 mačke i 16 pasa. Danas se u kući čuva oko 9000 knjiga, na zidovima su trofeji iz lova.
 
Jedan detalj iz kuće mami osmeh na lice: na jednom zidu kupatila Hemingvej je zapisivao svoju kilažu, a često se merio. Te brojke i dan danas stoje tamao pored WC šolje. U blizini kuće je ribarska luka Kohimar koja je piscu bila inspiracija za roman "Starac i more". 
 
Mene su oduševile kontrafore vlasnika nekih kafića i restorana, koji u moru onih koji se hvale da je baš tu sedeo Hemingvej sa svojom svitom i pio "mohito", mameći tako naivne turiste, duhovito reklamiraju sebe sa: "Ovde nije sedeo Hemingvej.". Fora pali."
 
Autorka putopisnog romana o Kubi kaže još i da ljudi u toj zemlji vode jedan posve običan, prizeman život, počevši od toga da žive u vrlo skromnim domovima. Kupatilo i dnevna soba, koja je prečesto i spavaća, odvojeni su tek zavesom, kuće su kao neke male udžerice - plaćaju ih dolar - ali u njima vrvi veseo kubanski život. Ljubazni su, srdačni, druželjubivi, raspoloženi, komunikativni, nisu nepoverljivi.
 
 
Treba se ugledati na njih koliko ulažu u zdravstvo, primećuje. U trenutku kada je Gikić Petrović bila na Kubi, iz nacionalnog budžeta izdvajano je više od 11 odsto za zdravstvo. Zemlja je imala više od 17.000 lekara a 25.000 studenata školovalo se za medicinske radnike. Kubanski lekari imaju platu između 25 i 30 američkih dolara, inače su izuzetno cenjeni u svetu. U svojoj zemlji po kućama obilaze stare, bolesne i onemoćale. Prilikom posete Kubi tada saznala je da u tom trenutku jedan lekar dolazi na 167 pacijenata. 
 
Kuba je inače poznata po dobroj medicini. Lekovi se dobijaju besplatno. Na Kubi je, ne zaboravimo, 2012. godine, u njihovom Centru za molekularnu imunologiju, razvijen "cimavaks", vakcina protiv raka pluća. Kuba je i prva zemlja u svetu koja je uspešno eliminisala prenošenje HIV-a i sifilisa sa majke na dete. Naši ljudi tamo kupuju i lek "vidatoks" (niske molekulske mase estrakovane iz otrova plave škorpije) koji usporava širenje malignih ćelija. Kod nas se on preprodaje za 300-400 evra.
 
"Ne bih poželela tamo ponovo da odem. Kuba je više mit. Mit koji donosi zaradu, na kojem industrija zabave, ti trgovci kubaskim bolom, pokušavaju i dalje da profitiraju, kroz majice na primer, prodajući Če Gevarino lepo lice i druge tekovine revolucije. Mit o Santa Klari, memorijalnom kompleksu Ernesta Če Gevare je priča o majicama. Ta ikona muške lepote postala je najprodavaniji poster svih vremena."   
 
Za razliku od kubanske skromnosti, Južnu Koreju pamti u posve drugom svetlu. Tamo je otišla u trenutku kada je kod nas bila jedna od najgorih kriza, kada se ni ulje u radnjama nije moglo naći. Iz Srbije je stigla u izobilje Koreje i Seula, grada kao iz bajke, kaže.
 
 
"I to je svet za sebe, nesagledivo bogatstvo kulture. Jedna od najvećih i najlepših biblioteka na svetu je Kjobo, ima 12 spratova. Ona je mesto kod kojeg se dogovaraju svi sastanci u gradu, mesto svih susreta, nešto kao kod nas u Novom Sadu - kod Katedrale. Bila sam ne malo očarana i ponosna kada sam na jednom od spratova videla mesto posvećeno nobelovcu Andriću. 
 
 
To je zemlja koja je za 20 godina, svojom vrednoćom, uspela da se izdigne tako da postane jedna od vodećih svetskih zemalja. Na fakultetu na kojem je radio moj supug bilo je 40 studenata koji su učili naš jezik i izučavali našu kulturu, jedna studentkinja doktorirala je na delu Ive Andrića. Sve je vrcalo od kulturnih događaja, festivala, istinski dobro osmišljenih programa, izleta. Jedan od izleta na koje smo išli bila je granica između Južne i Severne Koreje. Bili smo tamo u trenutku dok se naša zemlja raspadala..."
 
Na pitanje, šta je uz "nevoljnicu" (turista kome sve smeta, ništa mu nije dovoljno dobro), "sveznalicu" (google u vidu čoveka), brigu o zaboravljenim stvarima i isključenim aparatima - a sve to autorka "Kubanskih prijateljica" navodi u svojoj knjizi, konstanta svakog putovanja, Radmila Gikić Petrović kaže:
 
"Adrealin, radoznalost i otvorenost; sposobnost da se prepustiš da te nova zemlja i kultura uzmu pod svoje i ponesu na što više mesta, do što više ljudi, da čuješ i upiješ što više priča, jer priče su te koje su važne, one nas hrane i preoblikuju, menjaju naše mišljenje o životu i ljudima, čine nas boljim." kaže sagovornica i dodaje da se sve češće vodi savetom Ildi Ivanji koja kaže da danas više ne izlazi po muzejima, već restoranima.
 
 
"I dopusti da ti se nešto desi, jer drugačije ne može da ti se desi.", naglašava Radmila Gikić Petrović, za koju na kraju stiže još samo jedno pitanje: kako se piše putopisni roman: da li se misli i utisci zapisuju tokom puta, ima li vremena za to, ili post festum?
 
"Nekad uopšte nemate potrebu da išta zapisujete, da išta fotkate, a nekad svake večeri, iako umorni i iznemogli od hodanja i slika koje su se zauvek usekle u vaše misli i dušu, zapišete nekoliko utisaka. Sećam se, na primer, kada sam bila u Indiji, a bilo je to osamdesetih godina prošlog veka, profesor Sreten Marić mi je predložio, skoro naredio da pišem pisma o Indiji. I ja sam to činila, pisala sam duga, opširna pisma, temeljna, sa mnogo opaski, detalja, primedbi, činjenica. Ona su bila baza za knjigu "Namaste Indija" koju sam objavila po povratku.
 
I na Kubi sam pisala beleške, a posle sam videla da u tome ima materijala za putopisni roman. Tako su nastale "Kubanske prijateljice". Za tu knjigu imala sam i dodatne pripreme. Iščitala sam brdo knjiga o prijateljstvu, jer je prijateljstvo, jedno vrlo neobično, jedan od temelja priče ove knjige.", kaže na kraju razgovora Radmila Gikić Petrović.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Nikola
    12.01.2021 17:38
    Inspirativan intervju
    Dok sam citao intervju bio sam tamo, na destinaciji o kojoj Radmila pise. Kuba mi je posebno interesantna. Posebna vrednost je ta sto ona pise o piscima, o Hemingveju, o nacinu zivota, mentalitetu tog naroda koji je kao na drugoj planeti. Da, to je knjiga o prijateljstvu, o toj vaznoj vrednosti ljudskog zivota. Hvala ti Radmila za zanimljiv intervju i izuzetnu knjigu. Eto, knjiga se cita u Kucuri.
  • Jovan Bjelanović
    10.01.2021 14:49
    Одао бих признање и захвалност Снежани Милетић што нам је пружила прилику да још једном полетимо у далеке дестинације кроз интервју са Радмилом Гикић Петровић. Учинило ми се да поново гледам Радмилиним очима, кроз прозор авиона, рађање сунца над далеком Индијом, путујем кроз пределе Индије, Кине, Вијетнама, Кореје а слећем у далеку и егзотичну Кубу. Њена течна и лагана прича о свим тим доживљеним тренуцима није нешто што оставља равнодушним читаоца. Још једном ми је пружила задовољство да уживам у сваком тренутку, да јој на неки начин будем виртуелни сапутник! Учинила ми је данашње недељно поподне лепшим, узбудљивијим...Било је задовољство! Хвала!
  • Nataša
    10.01.2021 13:46
    Upoznaj daleke krajeve
    Kroz ove putopise putujete i upoznajete jedan drugi svet.
  • Doda
    10.01.2021 07:32
    Da se mašta, da se sanja...
    Hvala Radmila što nam omogućavaš da tvojim očima vidimo svet. Putuj i piši!
    Snežo, želim knjigu sa tvojim intervjuima!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest