Danas više od 50 odsto stanovnika planete živi u gradovima. Svake godine gradovi postaju destinacija za milione novih ljudi širom sveta. Gradovi zapravo postaju veliki centri moći. Neki gradovi imaju više stanovnika od pojedinih zemalja. Zato nije čudno što ljudi koji dolaze iz njih često kažu da su iz Njujorka, Pariza, Brisela, a ne iz SAD-a, Francuske, Belgije.
O tom fenomenu gradova govori i projekat "Diplomatija gradova" koji je finansiralo tajvansko Ministratsvo spoljnih poslova, a koji je na Tajvanu pokrenula Novosađanka Tamara Kliček, doktor turizmologije, diplomac novosadskog PMF-a. O ovom projektu i svom životu na Tajvanu, iz njegovog glavnog grada Tajpeja, jednog ovdašnjeg popodneva, dok je na Tajvanu bilo oko 20 sati, govorila je za 021.rs.
"Nije to novi fenomen. Setimo se samo da su nekada gradovi bili države za vreme stare Grčke, kasnije Mletačka republika - Venecija, pa Firenca, a danas su tu gradovi koji imaju poseban status kao Moskva, Sankt Petersburg, Bombaj, Dubaji, London. Gradovi postaju veoma važne sredine, sa ozbiljnim autonomijama, formom – gotovo kao države. Neretko je da se gradonačelnici takvih gradova kandiduju kasnije za predsednike država", kaže na početku razgovora Kliček koja na Tajvanu živi od 2017. godine.
Foto: Pixabay
Pre svog konačnog odlaska u inostranstvo, Tamara je radila na karlovačkom FAM-u, pa u MPK visokoj školi koja se u međuvremenu preselila u Novi Sad, ali je sebe nekako uvek videla negde drugde. Mislila je da će to biti neki evropski grad, ali kako je država tonula sve više i kako je svakodnevni život bio neprekidna borba, na predlog prijatelja sa Tajvana, koji su joj pričali kako se tamo može otpočeti pristojan život, otišla je u ovu daleku i za nas prilično nepoznatu zemlju.
Zaposlenje je dobila na jednom privatnom fakultetu na jugu Tajvana u gradu Gaošiung (Kaohsiung).
"Ako dobro govorite engleski, maksimalno će vas upotrebiti, dati vam da predajete brdo razno raznih predmeta. Predavala sam sve, od brendiranja destinacije, menadžmenta do istorije i održivog razvoja - to je taj deo koji vam 'uvale' kada vide da možete još. Njihov sistem školstva je prilično drugačiji od evropskog. Kod nas, kao i u Evropi, dok ste asistent servisirate mnogo profesora, a kad doktorirate, onda imate jedan do dva predmeta koji predajete. Na Tajvanu je drugačije. Svako ima minimum tri predmeta po semesteru po 18 nedelja. To je prilično naporno, pomalo i ekstremno, jer je pred vama između 70 i 100 studenata, sa kojima treba da držite i vežbe", poručuje Kliček za 021.rs.
Tajvan je zemlja veoma bogatih ljudi, kaže u nastavku sagovornica. Ima ekstremno bogatog sveta koji ulaže u deonice. Iako Tajvan i Kina nisu u ljubavi, mnogo Tajvanaca radi u Kini, i obrnuto.
"Ostrvo je lepo, priroda je lepa, to je suptropska klima, dosta je vlažno, prilično je toplo leti, ali ne prži sunce kao u Novom Sadu. Ima palmi, gaji se ananas, banane, a šume su od džinovskih bambusa. Neki su visoki tri-četiri metra. Na Tajvanu živi 16 autohtonih plemena. Ti ljudi više izgledaju kao stanovnici Mikronezije, Melanezije i Polinezije, nego kao Kinezi. Jedan britanski naučnik, antropolog, utvrdio je da su svi oni put preostalog sveta krenuli baš sa Tajvana", priča Kliček.
Kako kaže, prvi Kinezi su na Tajvan, inače, došli u srednjem veku. Bilo je to u vreme građanskog rata između dve dinastije, Ming i dolaska druge, poslednje u nizu kineskih carskih dinastija – dinastije Ćing.
"U kasnijoj istoriji, na putu za Japan, pored Tajvana su prolazili Portugalci koji se nisu zaustavljali, ali su ostrvu dali ime Formoza (Lepo ostrvo), što je i danas drugo ime za Tajvan. Nakon njih, na tajvanski sever stigli su Španci, a holandski trgovci dospeli su na jug. Međutim, Holanđani su pobedili Špance u borbi za još jednu koloniju, a Holanđane su kasnije proterali kineski pobunjenici koji su pobegli od građanskog rata. Tajvan je, inače, veličine kao Vojvodina i po, a ima 24 miliona stanovnika. Mi Evropljani o njima uvek mislimo da su jedan od četiri azijska tigra. Tajvanci kažu da je to nekada tako bilo", dodaje.
Po njenim rečima, vrlo su dobri u proizvodnji svega i svačega, naročito u modernoj tehnologiji. Najpoznatiji su po "Aceru" i "Asusu". Proizvode čipove, koji se prodaju u Evropi.
"Na Tajvanu veruju da vam mesto odakle ste krenuli da se bogatite donosi sreću. Tako oni teško napuštaju, na primer, stan odakle su počeli neki posao koji je posle postao unosan. Često se desi da u međuvremenu kupe sve stanove na spratu, ili zakupe celu zgradu za svoj biznis. Inače, u zgradama često ne postoji četvrti sprat, jer se broj četiri izgovara slično kao reč 'smrt', pa izbegavaju da izazivaju sudbinu. Vrlo su skroman narod i nisu u fazonu pokazivačke kulture. Nemaju običaj da, kad se obogate, kupe veliku kuću, velika kola, da svi vide koliko su bogati. Moguće je na ulici, ili u zgradi videti nekog ko izgleda ubogo, dođe vam ga žao, a on milioner", priča ova Novosađanka za 021.rs.
Ona je stava da je društvo jako sigurno, priča da nema krađa, te da, ono što je mnogim Novosađanima potpuno nezamislivo - ostave bicikl nezaključan na ulici. Zaboravite novčanik u kafiću, ostavite laptop na stolu, niko to ne dira, naći ćete ih tu kad se vratite, kaže Kliček.
(Foto: "Pixabay")
"Na ovom mestu mogu da kažem da me zbog te bezbednosti ljudi i stvari, njihovo društvo podseća unekoliko na Jugoslaviju. Imaju otprilike i taj isti standard života, kao što su obični ljudi imali u Jugoslaviji. Mogu prosto zahvaljujući svom radu da žive pristojno i ostave neku ušteđeviinu sa strane."
Tamara kaže da je Tajvan jedna od zemalja koja beleži jedan od najvećih padova nataliteta u svetu. Nekada su to bile prilično velike porodice. U manjim mestima, primetila je da ceo kvart čini jednu porodicu. Nemaju mnogo prezimena kao mi u Srbiji, možda tek petnaestak koja se vrte u krug. Vrlo čuvaju jedni druge, čast je jako važna i to da se ne izgubi ugled, da neko iz tog lanca porodice ne napravi neku grešku i ne obruka porodicu.
"Brakovi su često ugovoreni. Ako se devojka uda za najstarijeg sina, njegovi dolaze da žive sa njima i ona ima obavezu da neguje njegove roditelje. Mada, novije generacije ruše ove stare običaje. U svakom slučaju, ako se bira zemlja na istoku, od Kine, Japana i Koreje, Tajvan je najumerenija varijanta istočanjačkog života, jer je tajvansko društvo najotvorenije. Tajvan je jedina azijska zemlja u kojoj je zakonom zabranjeno da se jedu psi i mačke. Primetila sam da na ulici ima dosta ljudi sa psihičkih poteškoćama, ali se taj problem dosta zataškava u porodici. Ti ljudi, na primer, nisu agresivni kao kod nas, neće vas napasti. Kad više ne mogu da izdrže život – oni odu, pa se bace sa zgrade, pod metro", navodi Kliček.
Dodaje i da imaju lepe parkove, ali da gradovi nemaju baš neku uzbudljivu arhitekturu, uglavnom su to visoke gradnje, neke izgledaju kao hoteli, a ima i starih oronulih zgrada. Međutim, ništa od toga nije slično onima u u Evropi, jer je sve počelo da se gradi tek u drugoj polovini 20. veka.
Ljudi nisu opterećeni politikom, veruju svojim političarima i oni dobro vode zemlju. Dobro balasiraju između Kine i Amerike, misli Tamara Kliček.
"Tajvanci vole Ameriku, kad god vide nekog turistu odmah ga pitaju da li je on Amerikanac, pa ako jeste - gledaju u njega kao u kakvu slavnu zvezdu. Svoju decu, ako su bogati, najradije šalju na studije u Ameriku, tek onda u Australiju ili Britaniju.
Stanovnici Tajvana su druželjubiv i ljubazan narod, jako vole strance, naročito, Amerikance koji imaju dobru reputaciju. Često se desi da sedite u kafiću, a oni vas pitaju da se fotkaju sa vama, kao da ste Meril Strip ili Đoković glavom i bradom, da bi se posle hvalili na Instagramu kako su sedeli sa nekim strancem. Uvek se dive svetloj koži. To je nešto kulturološki", priča Kliček.
Njeno zapažanje je da nemaju "neko opšte obrazovanje".
"Njihovo obrazovanje daje akcenat jeziku i matematici. U svom jeziku imaju potpuno druga imena za sve zemlje, one se potpuno drugačije zovu kod njih. Srbija se na primer kaže Sajerija, ali često nisu ni čuli za nas. Kad se predstavljam, uvek kažem Srbija - Novak Đoković, jer za njega mnogi znaju."
Deca su preslatka, dodaje, ali kako rastu stalno su u školama, a kada nisu u redovnoj školi, onda rade domaće zadatke u takozvanim "krem školama". To je nešto kao produženi boravak, ali funkiconišu na principu škola stranih jezika kod nas. U školama ih uče konfučijskim stilom: treba biti ponizan i poštovati starije, naročito svoje učitelje. Tajvansko društvo jako drži do statusa – najbolji studenti studiraju medicinu.
"Postoji jedna zanimljivost vezana za kolektivitet na Tajvanu: to su kolektivna vežbanja, kolektivne koreografije, neka vrsta mini sletova koji se mogu videti posvuda: na platou ispred fakulteta, u parku, na nekom gradskom trgu."
Kako je Tajvan na moru, kad dođe vreme za odmor, ide se obično na jug. Interesantno, mnogi Tajvanci ne znaju da plivaju.
"Nekada su uz obalu mora bili izgrađeni zidovi koji su štitili od Kine. Postoje na Tajvanu dva-tri mesta gde možete da plivate i uživate na dugim plažama. Na drugim mestima, sve je prepuno korala. Talasi su uglavnom veliki, pogodni za surfere."
Na kraju razgovora, neminovno i pitanje epidemije, kako se na Tajvanu nose sa njom.
"Drže je dobro pod kontrolom. Na Tajvanu su imali prilično loše iskustvo sa SARS-om 2003. godine. Bili su pripremljeni za eventualni dolazak novog virusa. Čim su čuli za koronu, odmah su reagovali, još u decembru, dok je veći deo sveta bio u 'hajnehaj' fazonu. Ovde se nose maske, iako ima vrlo malo zaraženih. Kazne za nenošenje maski su 500 dolara. Jako su rigorozni po tom pitanju, stalno vas podsećaju i obaveštvaju da morate da nosite maske", kaže naša sagovornica.
Kada neko iz inostranstva dođe na Tajvan prevozi se korona taksijem i ide u karantin hotel, gde - o svom trošku, boravi 14 dana.
"Čak i ako ima kuću na Tajvanu, u kojoj možda živi sam, mora da ide u karantin hotel, jer se ne dopušta da se meša sa ukućanima. Na svakom koraku mere temperaturu. Kada ulazite u metro, ima displej koji očitava kolika vam je temperatura. Restorani i kafići rade, život se odvija normalno", zaključuje za 021.rs Tamara Kliček koja zbog novonastale situacije ove godine nije stigla da dođe u Srbiju.
Komentari 6
Mali Radojica
@Steva Bila - ne bila Kina, nije Srbija.
Beze ljudi od "zlatnog doba", cak i sredovecni sa odraslom decom...
Dudarim II
Hvala!
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar