Menu 021

Znate li ko je terzija?

Ovo je priča o novinaru Savi Stefanoviću, organizatoru u Pozorištu mladih. Tu je, uz sva znanja koja je tokom života stekao, dao sebi još jednu drugačiju životnu šansu, da postane "terzija". Danas kaže da treba glasno reći šta želiš i umeš, tek onda se možda i otvore neka vrata za tebe, a tvoje je tada samo da prigrliš šansu i vidiš kakve ona nove prostore nudi.
Info 23.02.2021. | 16:00 > 20:38
Znate li ko je terzija?
Foto: 021.rs
Novi Sad mu je kao rođenom Leskovčaninu sa beogradskom studentskom adresom bio suđen. Dvaput se upućivao ka njemu da bi se usvojili i osvojili. Drugi put posve uspešno. 
 
Stigao je sa preporukama voditelja radija "Staf", saradnika lista "Dečko" i dopisnika lista "Danas". Ovde u Novom Sadu, nastavio je da se dopisuje sa "Danasom", čak je 2006. godine kratko radio i na Radiju 021 - emisiju o ljudskim pravima i jedan kviz, sarađivao je sa magazinom "Yelloow cab" a potom je postao novinar "Blica" koga je dva puta napuštao, drugi put uspešno. 
 
Ovo je priča o Savi Stefanoviću koji je nakon novinarske karijere, postao organizator u Pozorištu mladih i tako uplovio u teatarske vode koje su ga oduvek zanimale, posebno na estetskom, konkretno kostimografskom planu, jer se odmalena bavio krojenjem i šivenjem. 
 
Odnedavno Stefanović uz svoje ime može da stavi i reč "terzija", a to je upravo povod za ovaj razgovor sa njim koji je u suštini priča o tome kako je u datom trenutku važno prepoznati kada je nečemu krajnje vreme da kažeš "konec", i kako je važno uvek prigrliti ukazanu šansu, probati i osmotriti kakve se mogućnosti kriju iza nje.
 
 
"Ključ je probati, i to ne jednom. Ako ne probaš - ništa nisi uradio. Probati, pitati, potražiti, i onda se možda i desi ono što priželjkuješ, jer ako ne pitaš i ne pokucaš na vrata, niko neće znati šta ti želiš i šta sve znaš", kaže na početku razgovora Sava Stefanović, kome odmah stiže pitanje šta je uopšte terzija?
 
Reč terzija je persijsko-turskog porekla i znači krojač čoje. Terzija je, dakle, zanatlija koji je nekada krojio, šio i ukrašavao staru građansku nošnju, za razliku od abadžije koji je izrađivao odore za seljane.
 
"Terzija je odevne predmete izrađivao obično od čoje, somota, ili nekog drugog kvalitetnog materijala, a potom ukrašavao raznim ukrasnim trakama, kićankama, šljokicama ili srmom. Neka vrsta modernih terzija postoji i danas. Oni po narudžbini izrađuju nošnju za razna folklorna društva, kostime za predstave, ili predmete za turističke suvenirnice", podseća naš sagovornik na zaboravljeni segment zanatske istorije Srbije.
 
Kako kaže, u njegovom slučaju terzija ostaje povezan sa pozorištem, jer mu je ono ukazalo mogućnost da počne da se bavi onim što voli i što zna da radi. A sve je počelo tokom proba predstave "Don Kihot", kada je trebalo da se izradi dosta kostima i to prilično zahtevnih. Vremena je bilo malo, trebalo je neko da pomogne da se do premijere sve sašije, i tako je Stefanović uleteo da pomogne. 
 
 
"Bio je jako komplikovan kostim za glumicu, trebalo je da se uradi i korset na haljini, a korsete sam nekada umeo dobro da skrojim. Glumica Jelica Gligorin, koja ga je ponela u predstavi, rekla je da odavno nije imala tako udoban i lep kostim, a i svi u pozorištu dali su mu odmah visoke ocene za estetiku. Odjednom su me ljudi u pozorištu videli i sa druge strane, a što je najbolje, i ja sam sebe video sa te iste strane", priča Stefanović za 021.rs.
 
Upravo tako je počeo Stefanovićev treći ulazak u svet krojenja i šivenja, danas misli suštinski i najzad pravi. Počeo je da sarađuje sa kostimografkinjom Milicom Grbić Komazec, koja mu je prva dala šansu da pokaže svoje umeće. Stefanovićev zadatak bio je da ono što je Milica kao umetnik zamislila pretoči u realan, konkretan predmet – u kostim. 
 
Njihova saradnja nastavila se i, evo, već ovih dana rade na kostimima za predstavu "Putovanje sa Svetim Savom". U pitanju su srednjevekovni kostimi, epoha dakle, treba biti vrlo oprezan, imati prave izvore, a u ovom slučaju to su freske jer su na njima srpski velikaši najbolje prikazani, priča Stefanović i u nastavku objašnjava kako izgleda proces saradnje terzije sa kostimografom:
 
 
"Kostimograf mi daje crteže sa preciznim uputstvima. Svaka linija i oznaka na njima nešto znači, nijedna nije tu stavljena tek onako i sve one moraju tačno da se razumeju. Zato je na početku važno da razgovaramo da bi kostimografska misao i ideja bile pravilno shvaćene. 
 
Naš prvi susret uvek počne raščlanjivanjem kostima, što je upravo suprotno od onog što radi kostimograf, koji se uvek trudi da ga sintetiše. Međutim, ja moram da znam šta se krije ispod tih crteža da bih mogao da skrojim i sašijem ono što kostimograf želi da se vidi. To mora da bude, pre svega udobno za glumca koji ga nosi, i vizuelno tačno, onako kako ga je kostimograf zamislio. Ako kostim ima te dve komponente, onda može da pomogne glumcu da podigne ulogu na jedan viši nivo, da njegov lik ima podršku i u samom kostimu."
 
 
Stefanović je u međuvremenu imao i krojački izlet u još jedno pozorište. Šansu mu je u NP Subotica, u predstavi "Ukroćena goropad" ukazala i Olivera Đorđević, sa kojom će saradnju uskoro nastaviti u rodnom Leskovcu na predstavi "Sećanje vode".
 
"Kada počneš nešto novo, uvek ti je važna podrška ljudi koje ceniš. Pogotovo ako nešto počinješ mimo neke opšteprihvaćene logike stvari. Nije mala stvar da na sredini svog života otpočneš nešto novo, da se u čupavim vremenima u kojima, doduše, oduvek živimo, ohrabriš i upustiš u neizvesnost, da staviš još jedan upitnik iznad svoje glave. Sve se to podnese lakše uz iskrenu podršku i ohrabrenje okoline", priča on.
 
Sagovornik 021.rs priseća se da je to prvi put shvatio 2003. godine kada ga je njegova majka gotovo bukvalno izgurala iz Leskovca, rečima da tu nema ničeg za njega, da mora da ide dalje, da nađe svoju sreću negde gde ima mogućnosti za nju. U tom trenutku, kaže Stefanović, bilo mu je krajnje čudno zašto ga tera, posve neshvatljivo to što mu je govorila, "jer ja sam klasični edipovac", priznaje. 
 
 
Stefanović se danas s duhovitim otklonom priseća kako je tada, jer nije poznavao grad, kroz Novi Sad kao novinar špartao sa kartom u ruci. Prvi zadatak bila je konferencija za novinare u Izvršnom veću Vojvodine, do kojeg ga je odveo upravo plan grada.

Na ovom mestu razgovor o zanatu, prekida pitanje o novinarstvu, zašto je otišao iz njega? Razlog je taj što je, kako kaže, ono prestalo da postoji u onom obliku u kojem je on razumeo da ima smisla. 
 
"Danas me, na primer, vrlo poražava činjenica da, kada se priča o ekonomiji, nije važno da o tome govori stručnjak kalibra Ljubomira Madžara, već je dovoljno da imaš bilo kog ekonomistu, pa i najnebitnijeg. To vodi u vrlo opasnom pravcu – ka osrednjosti u svim segmentima.", smatra sagovornik koji misli da najveća odgovornost danas leži, ne toliko na novinarima, koliko na urednicima. Urednici su ti koji mogu da usmere tok čitalačkih navika, da diktiraju teme, da nametnu ton određene teme. U poslednje vreme mog novinarskog angažmana primećivao sam da je mnogo tekstova i tema propadalo, jer je neki urednik procenio da bi neka druga, bombastično obrađena tema, donela više lajkova. Što nije tačno, jer i nama je tada, kao i medijima danas, bila važna čitanost i gledanost. I mi smo se borili za rejting, ali drugačijim odnosom prema temama", kaže on.
 
Baš sve to je uticalo na njegovu odluku da se izmakne iz takvog novinarstva, a kako je kao novinar koji je pratio kulturu u jednom trenutku saznao da je upražnjeno mesto organizatora u Pozorištu mladih, bila je to idealna prilika da se počne nešto novo.
 
 
Međutim, ono što se kao posve realna mogućnost otvorilo tek maltene ovog leta u njegovom minijaturnom, a čarobnom ateljeu, tinjalo je u Stefanoviću odmalena. Nije tu žicu nasledio od mame, ona je radila u fabrici čokolade koja je nosila ime narodnog heroja Tome Kostića, možda za šnajderske bubice nisu zaslužne ni sve njegove tetke, mamine sestre, koje su radile u tekstilnoj industriji, pa čak ni jedan od teča koji je bio vrhunski modelar u čuvenoj "Sani" u Bosanskom Novom. Možda je za sve kriva tek jedna obična šivaća mašina koja je stajala u kući na kojoj je Sava, tada učenik trećeg razreda osnovne škole, zašio sopstveni prst! 
 
Mama je tada pod pretnjom "Nećeš se ti meni živ zašivati!", upisala Savu na tromesečni kurs šivenja koji je on završio sa čistom peticom, što mu je kasnije garantovalo zaposlenje u nekom od leskovačkih tekstilnih pogona. To je, naravno, izazvalo, ovacije, baba, tetaka, strini i stričeva, ali život - komedijant uvek čeka iza ćoška...
 
"U istoriji Centra za ekonomiku i domaćinstvo u Leskovcu ostaće ubeleženo da sam bio njihov najmlađi polaznik, a uzgred i jedino muško na tom kursu. Došao je tada čak i lokalni radio da zabeleži priču o meni, jer nije to bila mala stvar, imati tu diplomu, značilo je neku mogućnost, perspektivu. Nemojmo zaboraviti da je Leskovac imao dugu tekstilnu tradiciju i da je između dva rata slovio za 'mali Mančester'. Neke od najbogatijih porodica u Srbiji, poput Teokarovića, bile su upravo iz Leskovca. Leskovac je između dva rata imao kompletan krug proizvodnje: od uvoza pamuka, fabrike koja je prizvodila niti, koje su onda išle u fabriku 's najubaviji štof na ceo svet', u kojoj su se pravili štofovi. Odatle se industrija račvala na fabriku koja je šila pamučni veš, fabriku teške konfekcije i druge", priseća se Stefanović.
 
A onda su došle devedesete i sve je propalo. 
 
"Sankcije su bile kobne i nema tu šta dalje da se objašnjava. Zato danas kada pričamo o teškoj situaciji, mi zaboravljamo šta smo preživali devedesetih, kakve smo mi muke prevalili preko glave. I trebalo bi češće da se podsetimo šta je tada bilo i ko je bio zaslužan za sve to. Mnogo godina kasnije nikle su u Leskovcu neke nove fabrike tekstila, čak su dospevale i do Nedelja mode, ali to danas nije ni blizu onoga kako je nekada bilo", kaže sagovornik.
 
 
Pokušavao je on, nastavlja priču Stefanović, još dva puta bar da oživi tu svoju ljubav prema krojenju i šivenju, i pretvori je u životni poziv, ali su ga vremena u tome onemogućavala. Nije mu to pošlo za rukom ni jednog decembra onih groznih devedesetih, kada je ceo mesec šijući haljine presedeo za mašinom. Mušterije su bile zadovoljne, brzo je i šio, ali skor tog velikog truda zvao se 100, već unapred potošenih, maraka. Tad je rekao "dosta", a istu reč ponovio je još jednom tokom studija, kada je u studentskom domu pokušao da "okrpi" studentski budžet.
 
"Situacija je danas drugačija. Nakon vremena kada su nekako nestajali mnogi zanati, čini mi se da dolazi drugačije vreme, kada će se ti zanati vraćati, kada će se ponovo ceniti ručni rad, originalnost, taj neki bliskiji odnos zanatlije i onog ko traži da mu se nešto napravi. Postoji, čak i kod nas u Srbiji, taj trend hand made prodavnica, radnji sa ručnom izradom obuće, tašni, šešira, rukavica, garderobe. I kod nas niču koncept storovi (Concept Store) u kojima na jednom mestu možeš da kupiš predmete raznih autora. Po meni, oni su neka vrsta nekadašnjih zadruga, gde se udružio rad vrednih ljudi. 
 
Mislim da je to budućnost za mnoge talentovane i sposobne ljude. Napravljeno će morati da bude malo skuplje od konfekcije, ali će se time vratiti orginalnost, kvalitet, i jedan drugačiji, zdraviji odnos prema onome što biramo da nosimo na sebi", kaže sagovornik 021.rs.
 
 
Kako dodaje, važno je da se zna da ni u ovom poslu nema misterije, niti treba da bude mistifikacije, koja je problem u mnogim sferama života, pa i u pozorištu.
 
"Ali sve se uvek svodi samo na to, ili znaš, ili ne znaš. Kostim je materijal, to su šavovi, kroj, znanje, kojim mora da se ovlada, mora, dakle, da se uči, proba, vidi. I jedina misterija koja u tome može da bude je, na primer, kostimografsko oko Milice Grbić Komazec ili Biljane Grgur koje na velikoj sceni Pozorišta mladih, iz nekog tamo dalekog reda, poluotvorenim okom šacuju kostim i procenjuju kakav će on biti u oku gledaoca. Ponavljam još jednom, mistifikacije nema. Pozorište su prvo glumci, a ne reditelji. Njih upravnici treba da gledaju kada stvaraju repertoar. Bez glumaca – pozorišta nema. Gledao sam razne predstave i znam nekoliko njih u kojima reditelji nisu bili bogzna šta, ali su predstave bile dobre jer su glumci bili dobri", kaže naš sagovornik.
 
Nažalost, primećuje on, nekih stvari se jednostavno setimo kasno, pa tako i da pozorištima treba modiskinja, koje nema, jer je nisu školovali. Nedostaje mlad glumac, a mladom glumcu nije data šansa ili nije naučen da, kada dobije šansu, mora da pokaže dozu skromnosti i poštovanja prema mestu gde je prihvaćen. 
 
Stefanović je, kaže na samom kraju, rešio da to promeni bar na ličnom planu. Dao je sebi šansu. Terzijsku. Zato se raduje i svom sledećem poslu, kostimima za predstavu "Tri musketara" koju će u maju u Pozorištu mladih početi da režira Darjan Mihajlović. Biće perfektna glumačka podela, tvrdi, a garantuje da ni kostimi uopšte neće biti rđavi, već naprotiv raskošni i bajni. 
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Sova
    23.02.2021 18:31
    Svaka čast, odličan članak iz kog čovek može nešto i naučiti, saznati.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest