Bio je dečarac, osnovnoškolac, kada se na kapiji roditeljske kuće u Vitkovcu, selu između Kraljeva i Kragujevca, pojavio komšija u nekom čudnom odelu, obučen kao kakav spejs šatl, po poslednjoj biciklističkoj modi, u sve što je dvotočkaška oprema u tom trenutku podrazumevala.
"Bio sam šokiran i zadivljen, jer do tog trenutka kod nas se u selu pričalo samo o fudbalu. Postojao je samo fudbal, a bicikl, zbog konfiguracije zemljišta, nije bio opcija ni kao prevozno sredstvo. Tada sam prvi put u životu video profesionalni bicikl i opremu, i nikad neću zaboraviti tu sliku komšije Rajka na kapiji: činilo mi se da je stigao neki moćni rendžer, heroj u tehno odelu. Imao je helanke i dugački dres, nedostajao mu je sam plašt, pa da bude neki superheroj. Tako je počelo moje obicikljavanje koje će tokom života postati ozbiljna strast."
Ovako počinje priča Đorđa Pejkovića, novosadskog arhitekte rođenog u Kraljevu, koji je svoju strast za biciklizmom pretvorio gotovo u poeziju. Pejković je bio voditelj na "Eurosportu", gde je pratio bicklizam, pokrenuo je "Bicisvet", adresu na kojoj se mogu pročitati razne neobične biciklističke priče, a odskora tamo vodi i podkast nazvan "Dnevnik samokontrole" koji iz biciklizma crpi najbolje i ovu strast diže na novi nivo.
O svemu tome Đorđe Pejković pričao je iz svog nemačkog doma, u kojem živi već četiri godine, iz mestašca Lihtenštajn nadomak Cvikaua, kućnog praga "trabanta", zavičaja "bube", pradoma "golfa" a danas precizne adrese električnog "ID.3" automobila.
"Posle epizode sa biciklističkim moćnim rendžerom na našoj kapiji, za mene više nije bilo spasa. Samo sam o biciklu mislio. Kada sam završio osmi razred dobio sam svoj prvi bicikl i svet se u novoj perspektivi otvorio za mene. Otkrio sam slobodu koju biciklizam pruža i vrlo brzo shvatio da tim prevoznim sredstvom mogu da pređem stotine kilometara, da odem na drugi kraj Srbije, gde u tom trenutku – a to je 1995. godina, ljudi iz mog okruženja nisu pomišljali da idu ni automobilom. Bicikl je za mene postao trkačko sredstvo i ogroman vid slobode", kaže za 021.rs Pejković.
Biciklizam mu je vrlo brzo toliko udario u glavu da uopšte nije išao na pripreme za srednju školu. Roditelji su se bili baš zabrinuli jer nije silazio sa bajsa, ali je srednju školu ipak upisao i završio, međutim, biciklistička strast nije ga popustila ni do danas, 26 godina kasnije.
Bicikliranje je unekoliko bilo krivo i što je zapustio studije u Beogradu, ali se sve popravilo dolaskom u Novi Sad, gde je sa 23 godine upisao arhitekturu. Po diplomiranju, počeo da radi u struci, a ubrzo, paralelno, i kao voditelj na "Eurosportu".
"Obožavao sam da komentarišem trke, i baš zato sam se dugo trudio da sve stignem. Dupli posao tražio je dobru organizaciju, mnogo ljubavi i strpljenja, ali u jednom trenutku shvatiš da si potpuno rastrzan, da si svugde, a nigde. Da nemaš vremena za porodicu, da se ne viđate a i beba nam je tada bila na vidiku.
Kako ni ja, ni moja supruga Lana, koja je takođe arhitekta, u tom trenutku nismo videli neku budućnost u Srbiji, pokušali smo da je nađemo u Rusiji. Posao nas je odveo u grad Jaroslov, oko 300 kilometara severno od Moskve. Tamo smo proveli skoro pola godine, tamo nam se rodio sin.
Ali ni to nije bio život za nas. Rusija je, blago rečeno, robovlasničko društvo, to je neki ruski robovlasnički sistem, radi se 24 sata, hijerarhija je vrlo jasna, sve je zasnovano na tlačenju i izrabljivanju ljudi. Bojim se da ta vrsta odnosa prema čoveku na velika vrata dolazi u Srbiju, a mi smo to dozvolili, dopustili smo da veliki igrači mogu da se igraju sa nama", smatra Pejković.
Novu adresu, gde se radnik poštuje i ceni, Pejkovići su i dalje uporno tražili i ubzo našli - u Nemačkoj.
"Kada sam poslao CV za ovaj posao, mislio sam da ga šaljem u Lihtenštajn u jugozapadnoj Nemačkoj, u oblasti Baden Virtemberg, ali nije bilo tako. Znao sam da postoji i država Lihtenštajn, ali nisam znao da u Nemačkoj, u Saksoniji, postoji još jedan Lihtenštajn. Tu je završio moj CV a ubrzo i cela moja mala porodica.
Lihtenštajn je mestašce pored Cvikaua a on je najpoznatiji po 'trabantu', tu je pravljen, a pre toga Cvikau je bio mesto rođenja 'audija'. Kompaniju je sa poslovnim partnerom osnovao August Horh, čiju fantastičnu biografiju sada čitam. Taj je čovek, između ostalog, proputovao i Balkan, učio zanat u Aradu, Zemunu, Novom Sadu, čak i Negotinu, gde se tada gradila pruga.
Na tom putu preživeo je tuberkulozu, posle je radio u 'Mercedesu', a nakon toga je napravio 'audi', pa 'trabant'. Na koncu je devedesetih došao 'Folksvagen' i sve kupio. Ceo kraj danas živi od te fabrike. Tu se doskora pravio i omiljeni svebalkanski automobil 'golf'. Izašla je poslednja generacija 'golfa', sada se tu pravi električni automobil 'ID.3'", priča Pejković.
Kako dodaje, ovo je najbogatiji i najnaseljeniji grad istočne Nemačke. Svi motori za automobile ovde se prave, svi žive od "Folksvagena", pa i firma za koju radi - arhitektonski biro "Hajne-Rajhold".
Samo mesto u kojem Pejkovići sada žive blizu je granice sa Češkom, na oko 50 kilometara od nje. Tu je venac planina koji je i prirodna, i zvanična granica Češke i Nemačke. Ercgebirge na nemačkom, ili Krušne hori na češkom, zapravo su Rudarske planine. Taj kraj je, uz Rursku oblast, jedan od dva najveća centra nemačke metalurgije.
"Od dva najveća planinska vrha, Klinovec na češkoj strani, i Fihtelberg na nemačkoj, teren baš odatle spušta se na sever i na jug: na jug kroz Češku, tamo preko Praga i okolnih divnih kotlina, a na sever preko ovog terena gde sam ja, tamo ka Lajpcigu, Berlinu i Hamburgu.
Upravo tu, odakle počinje spuštanje terena, susreću se i biju bitku sibirska klima i, iz Francuske i zapadne Nemačke nadolazeći mediteranski vazduh. Nekad pobedi jedan, nekad drugi. Kada pobedi sibirski vazduh, temperatura se katkad spusti i do minus 25 stepeni, ali ko god da pobedi - neprekidno duva", ističe sagovornik.
"U početku kad smo došli, bilo je baš strašno čuti taj vetar, celu noć zastrašujuće zavija, kao u filmovima strave i užasa, ne možeš da zaspiš. Jedno jutro budi nas zvuk motornih testera. Šta je sad, mislim? Kad ono - popadalo drveće po gradu i nadležni brže-bolje sređuju situaciju.
Taj vetar je zaista poseban utisak života ovde. Potpuno je drugačiji od onog na koji smo mi navikli, košave u Vojvodini na primer, ili ledenog severca na Mediteranu. Zato su im sva naselja u dolinama, a po brdima su rasute vetrenjače koje prave struju."
Pejković kaže da ga je i pre lihtenštajnskog iskustva intrigirao vetar. On je u bicilizmu uvek važna stavka vožnje: odakle duva, koje je jačine, intenziteta, namera. Od njega često zavisi izbor staze za vožnju, način kretanja, dužina vožnje, samoća u kojoj voziš, ili društvo u kojem voziš bajs.
"Biciklizam je ludilo, zaraza kao i svaka druga. Kao pecanje, i biciklizam je vid osamljivanja, neko vreme koje imaš samo za sebe. Dok voziš bicikl, slike okoline drugačije prolaze pored tebe, drugačiji je nivo njihovog sagledavnja u odnosu na, recimo, vožnju automobilom, pa i pešačku perspektivu."
Sagovornik 021.rs kaže da je njega oduvek zanimao baš takmičarski biciklizam, trening, borba, nadmetnje sa drugim, i da tek sada sa 40 godina otkriva razne nivoe biciklizma. Vožnju po gradu i u prirodi tek odskora počeo je da ceni. Nadomak njegovog novog doma ima fantastičnih šuma koje skrivaju od vetra, ima dobrih staza, ne smetaju mu čak ni kad su blatnjave, jer je to onda druga tehnika vožnje.
Naučio je u međuvremenu da različiti tereni traže različitu vrstu koncentracije za vožnju: jedno je voziti ravnom Vojvodinom, drugo po Fruškoj gori. I uvek je važno znati da se drži ravnoteža između slobode koju ti daje bicikl i neophodne sveprisutnosti koja je potrebna za bezbednu vožnju.
"U mislima se katkad odvojiš od svog fizičkog dela, i to su ti nebeski trenuci slobode koju osećaš dok voziš, ali moraš biti istovremeno i oprezan i svestan da voziš po zemlji - prirodi ili asfaltu, kojima idu i drugi ljudi i druga prevozna sredstva."
Junak ove priče kaže da mu je sada, iz nemačke perspektive, žao što nije odvozao ili dovoljno puta odvozao staze koje ranije nije možda ni primećivao, kojima nije pridavao značaj, one na Fruškoj gori, rutu pored Dunava, pa onu ka beočinskoj skeli. I njegova brda u Goči ostala su neodvozana, ili nedovoljno odvozana. Dodaje još da bi temeljnije obicikljavanje sveta, svest o tome koliko je život na biciklu izuzetan, donelo bolje zdravlje ljudima i više slobode.
Nakon ovog malog metafizičkog intermeca, usledilo je jedno prozaično pitanje: pada li sa bicikla?
"Na sreću, ne padam, odnosno, ne kao pre. Pre sam padao jer je to deo biciklizma. Poderotine po telu su bile normalna stvar, više kao rezultat ispitivanja granica, uletanja u krivinu sa najviše brzine jer tada iz nje izlaziš sa bar 10-15 metara prednosti. Povrede u profesionalnom biciklizu su česte, mislim čak da je profesionalni biciklizam opasniji od formule, jer su vozači formule mnogo zaštićeniji od vozača bicikla.
Dešavaju se fatalni udesi, što na treningu, što na trkama, na trci Pariz - Rube, jedan vozač je pao i udario glavom, prevezen je u bolnicu, ali je podlegao povredama. Dešava se da u karavanu, ljudi koji prate trku, udare biciklistu, tako je u Belgiji pre nekoliko godina stradao jedan vozač."
Sagovornik u nastavku kaže da svaki strasni vozač mora vremenom da nauči da otkloni sitne kvarove koji u toku vožnje snađu njegov bicikl. Danas u torbici ispod sedišta ima i ključ za centriranje točova, i mali šrafciger, i radapciger za sastavljanje lanca, i rezervnu gumu. Nekad je nosio i lepak i flekice jer nikad nisi znao koliko puta si mogao da ostaneš probušenih guma. Bilo je to vreme kada je moda bila da se voze što uže gume. Vozile su se gume uže od felni, što je bilo jako nezgodno, jer, prvi kamičak i guma je gotova!
A sujeverja, postoje li neka biciklistička sujeverja, i šta bajkeri nikada ne rade?
"Što se nekih sujeverja tiče, ne znam za njih, znam samo da je važno da, kada voziš u grupi, nikada bez neke preke potrebe, ne kočiš, jer su iza tebe ljudi koji idu isto tako brzo, i morate paziti jedni druge. Mora postojati poverenje u tom smislu."
O nekima od tih izgrađenih poverenja sročenih u neobične biciklističke priče, Đorđe Pejković piše na svom "Bicisvetu". U tom kutku pikantnih lovačkih biciklističkih priča, gde se našlo posebno mesto za one iza kulisa biciklizma, mogu se sresti ortodoksni zaljubljenici u trkački biciklizam, ali i oni kojima je bicikl glavno ili propratno prevozno sredstvo, ili prosto način da izrone iz haosa gradske vreve.
"Za biciklističku zajednicu karakteristično je da je vrlo otvorena. Biciklizam je zaista jedna velika porodica. U mestu gde živim jako sam dobro prihvaćen među biciklistima, deo sam jednog biciklistikog kluba i to mi je vrlo važno.
Ljubitelji biciklizma danas se nalaze na raznim zanimljivim adresama. Među onima koji u poslednje vreme prate biciklizam mnogo je domaćica ali i drugih ljudi koji sada, zbog korone, rade od kuće. Biciklizam je vrlo zanimljiv sport za gledanje, helikopter iz kojeg se, pored ostalih kamera, snima trka, daje perspektivu koju neki drugi sportovi nemaju.
Iz te ptičije perspektive sagledava se ne samo biciklizam, već ljudi imaju priliku da uživaju u predivnim krajolicima, kroz koje se trke voze, a koje verovatno nikada uživo neće videti. To su fantastični pogledi na francuske, španske i italijanske pejzaže", kaže Pejković čiji su deo "Bici" priča i neki modni biciklistički pret a porter i haute couture momenti! Jer, i biciklizam svoj Fashion week ima!
"Svaka strast, svaka pasija, ima neka svoja ludila i nivoe tog ludila. Prvo je to priča o slobodi, osamljivanju, pređenoj kilometraži, brzini, ova vrsta bicikla, ona vrsta bicikla, pa ovaj dodatak, onaj dodatak, ova staza, ona staza, pa nova kaciga, ručke... Nema kraja.
Kako je ograničen broj profesionalaca, proizvođači se trude da naprave nešto za svakoga, za sve nas. U Evropi se dometi biciklističke industrije mogu videti na najvećem svetskom sajmu bicikala 'Evrobajku' koji se održava u Frankfurtu na Majni, a u Americi je najzanimjiviji pandan tome NAHA (North American Hillclimbers Association). To je skup ljudi koji sami prave bicikle, to su zanatlije koje u svojim radionicama i garažama ručno izrađuju dvotočkaše, sami, bez ogromnih specijalizovanih mašina", nastavljaju priču sagovornik 021.rs.
Proizvođači opreme se trude da dođu do krajnjih korisnika jer je to velika prednost biciklizma. Na primer, zaljubljenici u 'Formulu 1' ne mogu da kupe formulu, pa da je voze oko kuće. Zaljubljenici u bicikle mogu pak da kupe neki super model koji voze profesionalni biciklisti.
"Tako sam ja nedavno kupio poslednju reč biciklističke tehnologije koja je izašla ove zime i koju voze profesionalci na drumu. Reč je o poršeu među biciklima, biciklu SCOTT&SRAM. SCOTT je švajcarski proizvođač ramova, a menjači su američkog proizvođača SRAM. Bicikl ima samo ram i točkove, nema žica, nema kablova na njemu, sve je vajrles. Komunikacija menjača, zadnjeg i prednjeg sa ručicama kojima se koči, na kojima se menjaju brzine, je bezična. Bio sam toliko opčinjen kad sam ga dobio da sam se na Valentinovo fotkao sa njim u krevetu. Srećom, dobro sam prošao. Supruga, koja mi je u svemu najveća podrška, mi je oprostila, ona me je fotografisala sa bajsom u naručju.
Koliko je među takozvanim običnim zaljubljenicima bilo veliko interesovanje za taj bicikl pokazuje i podatak da ljudi u fabrici nisu stizali da odgovore na potražnju, zbog čega se na bicikl čekalo i po tri meseca", kaže Pejković za 021.rs.
Na propitivanje o omiljenoj trci na kojoj bi, da može, rado isprobao svoje novo biciklističko čedo, kaže bez dileme da je to Pariz – Rube, trka nad trkama, koja se vozi od 1892. godine po rimskoj kaldrmi, po kockama prečnika 30x30 centimetara.
Taj ultimativni test ljudskog tela i opreme, prošle godine nije održan zbog epidemije, a na pomen tog spuki momenta naših života, Pejkoviću pitanje, kako je izdržava u, u ovom trenutku, i dalje prilično zaključanoj Nemačkoj, i da li sada možda sa čežnjom gleda na ovdašnji koronarni raspašoj?
"Pomešana su mi osećanja. Naravno da mi nedostaje sve ono što je stalo u 40 godina našeg života tamo: prijatelji, navike, druženja, ali sada svemu tome epidemija daje novi ton. Bojim se da u Srbiji mnogo ljudi odlazi na onaj svet zbog nepoštovanja mera, to je prosto taj naš mentalitet, njemu ne pomaže nikakav lock down. Svest ljudi prosto nije na tom nivou da shvate da nepoštovanjem mera ugrožavaju druge ljude, slabije i stare pre svega. Ponekad mislim da ljudima možda ipak nije dovoljno jasno prikazana sva ozbiljnost situacije.
Ovde u Nemačkoj strogi je lock down već četiri meseca. Ljudi se ozbiljno pridržavaju mera, ništa ne radi, tek danas je bukvalno otvorena jedna radnja u kojoj možemo da kupimo nešto tipa šraf i šrafciger, da bismo nešto popravili u kući. Primećujem da je smrtnost ljudi u Nemačkoj u proseku 85 godina, a u Srbiji od korone umiru ljudi od 40 godina. Jasno mi je da u svemu ulogu igra i neko opšte zdravstveno stanje ljudi – a zdravlje naših ljudi ugrožavano je svim onim što smo preživeli u poslednjih 25-30 godina. Mislim ipak da bi temeljnije poštovanje mera ipak malo popravilo situaciju."
Možda bi u tome mogao da pomogne neki dnevnik samokontrole, neki poput onoga koga se na "Bicisvetu" Đorđe Pejković...
"'Dnevnik samokontrole' sam otkrio jesenas, u stvaranju 'Bicisvet' podkasta, zahvaljujući subotičkom prijatelju Dejanu Vasiljevu Vasi koji je radio kao biciklistički trener u 'Spartaku'. On je za potrebe biciklizma, za svoje vozače, skovao tu fantastičnu, moćno motivišuću sintagmu. To je program vežbi u kojima si ti taj koji ima kontrolu, koji sve drži u svojim rukama.
Kako nisu imali brdo za trening, a Fruška gora im je bila daleko, Vasini biciklisti morali su tu u Subotici, u ravnici, da osmisle specifičan trening. Učinili su to uz pomoć Vasinog dnevnika samokontrole, koji je predviđao da se svakog dana, sa jako malim promenama, dolazi do vrlo vidljivog napretka."
Bio je oduševljen time i odmah je preuzeo Vasinu mustru.
"Uveo sam zdrave navike. Ne jedem toliko slatkiša, smanjio sam kafu, redovnije spavam, imam i kvalitetnije vreme da se posvetim biciklu. Samo na osnovu malih dnevnih rutina postigao sam da imam kilažu koju sam u isto vreme prošle godine morao da izborim ozbiljnim treninzima. Za samo šest- sedam nedelja postigao sam ono za šta mi je ranije bilo potrebno šest- sedam meseci. Sve faze mog ličnog dnevnika samokontrole mogu se videti u malim video-zapisima na 'Bicisvet' podkastu."
Sada, kaže Pejković, ima i drugi ritam: umesto svakodevno, kako je to činio nekada, sada bicikl vozi tri puta nedeljno, i to je sasvim dovoljno za kontinuitet i formu. Dva dana trenira po dva sata, a vikendom tri, četiri, pet, zavisi od forme. Prošle godine je iz te forme vozio 150 kilometara do Karlovih Vari. Bio je to ceo dan vožnje, ali su tu stali i teški uzbrdni kilometri preko, na početku pomenutih Krušnih hori. Druga velika vožnja bila je isto 150 kilometara - do Lajpciga i nazad.
Na kraju ove arhitektonsko-biciklističke priče, ispričane za 021.rs, Đorđe Pejković kaže:
"Izgovorena reč je jako važna, ona ima veliku težinu. Kada sam sebi nešto obećaš i to čvrsto, shvatiš da je samokontrola ključna reč. Da čovek treba da vodi glavnu reč, a ne neke druge stvari i okolnosti na koje se vadi. Taj mentalni deo dolazi upravo iz samokontrole. Kada savladaš samog sebe i uvidiš da možeš, to je ogromna motivacija. Postaneš sam sebi velika podrška, zbog svega onoga što si, savladavši sebe, postigao."
Komentari 8
Grančica
Ana
Biciklista
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar