INTERVJU Član britanske BAFTA-e Zoran Veljković: Strah je uvek bio prijatelj jačeg

Zoran Veljković u London je otišao devedesetih poslom, snimao je sa Majklom Kejnom, Džoli Ričardson i Piterom Hauitom. Dobitnik je nagrada za kameru za filmove "Bridge", "A Sicilian Dream" i "After Fall, Winter". Danas predaje na Filmskoj školi Rejndens u okviru istoimenog filmskog feestivala.
Razni ljudi imaju razne pasije. Kada su filmofili u pitanju, jedna od omiljenih im je pomno studiranje filmskih špica i pronalaženje filmadžija ovdašnjih korena na njima. Nakon Pitera Bogdanovića, Karla Maldena i Džona Malkoviča, koji su davno ostavili pečat u filmskoj industriji, potom generacije Mile Jovović, danas i neka nova imena poput Bojane Novaković, Stane Katić, Dejana Čukića, Bojane Nikitović, Nine Kiri krase kast liste ozbiljnih svetskih filmskih ostvarenja. 
 
Bojana Novaković možda je u ovom nizu najpoznatija. Njena australijsko-holivudska karijera obuhvata i filmove "I Tonya" i "The Little Death" - urnebesnu komediju o seksualnim preferencijama ljudi danas. Stana Katić igrala je u Bondovom "Quantum of Solace", a u međuvremenu i filmovima "Feast of Love" i "The Spirit". Dejan Čukić izgradio je ozbiljnu karijeru u Danskoj koja uključuje i dva kultna evropska filma "U Kini jedu pse" i "Fantasten". 
 
Kostimografkinja Bojana Nikitović, nakon što je briljirala na ovdašnjm pozorišnim scenama, bila je prvi asistent Mileni Kanoneri na izradi kostimima za film "Marija Antoaneta" Sofije Kopole, kome je pripao i Oskar za kostimografiju. Mlada Nina Kiri, koju smo gledali pored Mirjane Joković u filmu "Easy Land", osvaja filmsku Kanadu ali i Holivud. Njeni "Let Her Out" i "The Heretics" odveli su je do uloge u uznemirujuće fenomenalnoj seriji "Handsmail's Tale". 
 
Jedno od imena koje se može primetiti na špici odličnih britanskih filmova, i to na mestu direktora fotografije, jeste ime Zorana Veljkovića. "Bridge", "A Sicilian Dream", "After Fall, Winter" (za koje je nagrađen), "Love is Thicker Than Water", "Dangerous Parking", "Charlie"... samo su neki filmski naslovi na kojima je radio. 
 
Veljković u Britaniji živi već 30 godina. Danas je član britanske filmske akademije BAFTA i profesor na filmskoj školi Festivala Rejndens, čiji su studenti, između ostalih bili: glumci Saša Baron Koen i Sejdi Frost, scenarista "Gosford parka" Džulijan Felouz, reditelji Kristofer Nolan i Gaj Riči te Nik Hornbi, pisac i scenarista filmova "Bruklin" i "Obrazovanje".
 
 
U razgovoru za 021.rs Zoran Veljković je govorio o svom profesorskom radu, aktuelnom trenutku filmske branše, koja je prilično pogođena pandemijom, ali i o tome kako se opstaje u filmskoj industriji koja je i pre korone imala svoja surova pravila opstanka.
 
021: Da li vas je u London odveo neki projekat ili mladalačka radoznalost?
 
Veljković: Došao sam da snimam film, onda se vrlo brzo otvorio još jedan projekat, a kako se situacija u Jugoslaviji u tom trenutku veoma komplikovala, London je nekako prirodno postao moja životna i radna adresa. I inače sam, posle Fakulteta dramskih umetnosti, hteo da odem u neku zemlju sa jakom filmskom industrijom, da se okušam, usavršim, oprobam i u nečem što do tada nisam radio kada je moj posao u pitanju. 
 
Od početka sam radio na igranom filmu i svim vrstama filmskih struktura. Kako se film obično dešava jednom u dve godine, u međuvremenu kombinujem razna snimanja: kratke filmove, dokumentarne, muzičke spotove... Gledam da uvek budem svež i na tragu svega novog što je važno za posao. 
 
021: Vaša biografija otkriva da ste sarađivali i sa Majklom Kejnom i još nekim izuzetnim rediteljima. Kakvi su na setu ti veliki glumci i reditelji?
 
Veljković: Film "Bridge", koji sam snimao u Indiji, ostavio je za sada nekako sveukupno najupečatljivji i najbolji utisak na mene. Od reditelja sa kojima sam radio možda je našim filmofilima najpoznatiji Piter Hauit, reditelj filmova "Sliding Doors", "Johnny English", "Antitrust", sa kojim sam snimio film "Dangerous Parking". Glumci Majkl Kejn i Džoli Ričardson sa kojima sam radio, kao i svi veliki glumci, po pravilu su vrlo jednostavni i normalni ljudi, koji se na setu neprekidno trude da svoj posao urade najbolje moguće. Vrlo su koncentrisani na posao, ali svejedno ljubazni i predusretljivi, jer znaju da smo svi tu da bi film bio što bolji. 
 
Pravilo je da je, što je veća zvezda u pitanju, rad sa njom jednostavniji. Dok uštimavamo set za scenu koju treba da odigraju, svetlo na primer, na njihovom mestu je neka druga osoba, pa ipak, kad uđu u kadar, desi se neka magija. Oni s neverovatnom lakoćom, bar tako izgleda spolja, postaju neki drugi ljudi pred kamerom i kada ih posle pitate, pa kako su uradili to u čemu su upravo pred vama briljirali, oni često ni ne znaju da objasne. To je prosto taj "faktor X" zbog kojeg su zaista posebni, zbog kojeg odlično rade svoj posao.
 
(Sa Amitom Bisvasom na snimanju filma "Bridge")
 
021: Kada se snima filma, osim mnogo znanja i novca, potrebno je i mnogo strpljenja: glumci čekaju svoje scene, nameštanje seta, scene se nekad ponavljaju i do iznemoglosti. Kako živimo u vremenu koje je prilično nestrpljivo, kako se na setu mire ta ubrzanost današnjice i strpljenje neophodno za nastanak filma? 
 
Veljković: Mislim da sam u tom smislu imao sreće u izboru profesije zato što direktor fotogafije nikada ništa ne čeka. U principu, čekaju na nas. Moj posao je negde između tehničkog i umetničkog. Umetnički deo je inspiracija, a tehnički je sve ono što treba uraditi da bi se ta inspiracija i ostvarila, a mnogo elemenata učestvuje da bi se uklopile te dve stvari.  
 
021: Britanci su poznati po mnogo čemu, a njihova glumačka škola nešto je na šta zaista mogu da budu ponosni. Vi ste dosta radili sa britanskim glumcima. U čemu je tajna te škole?
 
Veljković: Mislim da je tajna u tome što imaju jaku i odličnu tradiciju u pisanoj reči, u Šekspiru pre svega, u teatru, živom kontaktu. Zato je njihova gluma tako snažna i izražajna, tako životna. Nakon iskustva rada na mnogim britanskim produkcijama, snimanim na svim kontinentima, mogu, s druge strane, da kažem da su Istočna Evropa i Srbija jake u vizuelnim umetnostima. Tek mnogo godina po dolasku u Britaniju shvatio sam koliko je veliko ono što sam naučio od mojih profesora na FDU, kakva je to odlična arhiva znanja koju su i dali.  
 
021: Kako se opstaje u filmskom poslu u Britaniji? Da li je jedan odličan projekat preporuka za dalji rad? Da li je presudno znanje, ili neke druge sposobnosti?
 
Veljković: U London sam došao sa znanjem sa FDU. Ovde nikog nisam znao, krenuo sam, ne od nule, nego bih čak rekao, ispod nule, od učenja engleskog jezika. Često na temu početaka imam zanimljive razgovore sa mojim studentima. Jedan mi je jednom rekao da u ovom poslu nije važno šta se zna, nego koga znaš. Rekao sam mu da sam ja živi primer toga da postoji i drugi put, put koji otvara znanje. Do toga što sam danas doveli su me znanje, odnosno to kako sam radio. Znanje te svakako preporučuje za dalje poslove, iako nije loše da poznaješ i ljude, ali znanje je, tvrdim, presudno. 
 
                                                             (Sa britanskim filmskim zvezdama Džonijem Flinom i Lidijom Vilson)
 
021: Član ste Britanske akademije za filmsku i TV umetnost BAFTA. Šta to podrazumeva, kakve obaveze i kakve privilegije?
 
Veljković: BAFTA je ekvivalent našem Udruženju filmskih umetnika Srbije, ali je mnogo bolje organizovana i povezana sa svetom, pre svega zbog istorijskih veza Velike Britanije i delova sveta koji su nekada bili njena teritorija. Kao član BAFTA-e moja je dužnost da učestvujem u širenju kvaliteta umetnosti filma, na panel diskusijama o filmu i raznim drugim događajima koje BAFTA organizuje. Nekad su to razgovori sa velikanima filmske umetnosti, kao što je to nekada bilo na FDU. 
 
U okviru Akademije postoji i klub koji je samo za članove. Kada se radi neki projekat jako je dobro okupljati se tamo, atmosfera je filmski prijatna i podsticajna jer se o filmu govori iz raznih uglova, sretnete tamo ljude sa kojima ste radili, razmenite mišljenje o filmskim novostima, filmovima, iskustvima. Akademija svake godine dodeljuje i nagrade BAFTA, što je britanski Oskar koji uvek nekako najavi i moguće pobednike Oskara koji će uslediti. Kao član Akademije dobijam sve filmove iz jednogodišnje produkcije, iz celog sveta, i onda sledi glasanje u tri kruga.  
 
021: Film je i opasno političko oružje. Nedavno se vodila velika "bitka" između onih koji su navijali za "Daru iz Jasenovca" i onih za  film "Quo vadis, Aida". Sa britanske distance, šta vam se čini zašto se kod nas sve, pa i u filmu, svodi na voliš/ne voliš i crno/belo? Zašto se političko, u formi nadrifilmskog, uvodi u umetnost?
 
Veljković: Film je oduvek bio političko oružje. Film je pričanje priče: ta priča može da bude izmišljena bajka, a može biti istinita, aktuelna tema. Ja lično, kada gledam filmove i glasam za njih, glasam prema filmskom kvalitetu, kvalitetu montaže, slike, režije, kako je sve napravljeno. Postoje aktuelne teme za koje ljudi glasaju jer su aktuelne, koje možda za desetak godina neće biti bitne, ali to je svuda, u svakoj umetnosti tako. 
 
Svugde u svetu postoji fenomen prečice do uspeha. I ovde ljudi pribegavaju skandalima koji će ih dovesti na strane novina, koji će dovesti do toga da se čuje za njih i ono što rade. Moje mišljenje je da postoji put i mimo toga, jer svuda oko nas su jake i velike priče koje čekaju da ih se primeti. Taj drugi put je moguć, samo treba naći način na koji će biti ispričane tako da dođu i dirnu što više ljudi. To može da uradi samo neko sa znanjem, ko barata zanatom, sa mnogo strpljenjem i upornosti. 
 
Pričanje priča je jako važno za čoveka, čovek tako opstaje, i svaki novi put pričanja priče otvaranje je novog puta za život. Čak i vrlo jake teme, obrađene na neke odlične načine, ako pronađu novi put pričanja, mogu se reaktuelizovati, može se skrenuti pažnja na njih. Inače, ne uvlačimo samo mi politku u sve, to rade i drugi narodi, samo mi to možda činimo nekako mentalitetski glasnije.  
 
021: Da li se slažete sa onima koji tvrde da su serije danas u produkcijskom smislu "nadglasale" film?
 
Veljković: Ne bih odvajao serije od filmova, jer sve je to filmsko pričanje priča. Film je nekada bio mnogo kvalitetniji u izradi i okupljao je više publike. Kada je TV došla do tog momenta da sve te kamere koristi i za TV produkciju, kvalitet serija postao je bolji. Ne zaboravimo da je serija upravo iz filma preuzela strukturu pričanja priče, strukturu filmskog jezika i realizaciju, i zato nam se čini da su one sada u preimućstvu.
 

(Na setu filma "Love is Thicker Than Water")
 
021: Šta je tema broj jedan trenutno u Britaniji: korona, novi soj virusa - britanski, ili intervju Megan Markl i princa Harija Opri Vinfri, koji se sada "prodaje" u formi dokumentarnog filma? 
 
Veljković: Korona vodi u svakom slučaju. Svaka vest u vezi sa njom najatraktivnija je jer se tiče života. Ljudi reguju na strah. Ovaj intervju je bio vrlo zanimljiv, ali kad me pitaju šta mislim o tome, kažem da me uopšte ne zanima šta se dešava tamo u tim krugovima. Ne želim da znam.
 
021: Pomenuli ste strah koji je danas roba koja donosi najveći dobitak...
 
Veljković: I to je oduvek bilo tako, strah je uvek bio prijatelj jačeg. Odlično sredstvo manipulacije. To se vidi i na primeru vakcina: ja sam, na primer, dobio "AstraZeneku" i znam mnogo ljudi koji su je primili. Verujem da je diskreditovanje te vakcine u jednom trenutku možda bio deo prepucavanja Britanije, koja izlazi iz EU, i koja nije proizvela dovoljno vakcina da bi ih izvezla u tu istu EU i ostalog dela Evrope u kojoj Nemačka i Holandija u tom trenutku nemaju dovoljno vakcina. Mi, obični građani, našli smo se u čudu u toj "oštroj razmeni argumenata" političara. I sve je dobro ako zbog toga ne uđemo u rat. 
 
021: Šta mislite koliko će korona promeniti tok filmske industrije? Rajko Grlić je u jednom trenutku rekao da neće biti moguće snimiti film dok se glumica i glumac ne budu mogli bez straha poljubiti. Nasuprot tome, serije se, i kod nas, snimaju gotovo bez prestanka. Glumci kažu da nikada nisu više snimali. 
 
Veljković: Vakcina je svakako rešenje. Kada je sve u martu prošle godine počelo, bio sam usred produkcije. Sve je stalo, četiri meseca ništa nismo radili, ništa se nije znalo, svi smo čekali da vidimo kuda idemo. Kada je popustio prvi lockdown, nastala je strašna gužva i tako smo radili sve dok nije nastupio ovaj novi lockdown koji traje već nekoliko meseci, tokom kojih opet neprekidno radimo.
 
Ovde sve rešavaju tako što se ekipa neprekidno testira na setu, pre svakog snimanja uradimo test koji plaća produkcija, i svi držimo distancu. Ako je u pitanju duga produkcija, onda živimo u jednom mestu, iznajmi se kuća, ili hotel za celu ekipu, i ne izlazimo odatle. Svi koji su negativni na testu, mogu slobodno da rade. Uprkos svemu, verujem da će i filmska industrija, kao i sve drugo, preživeti celu ovu neugodnu situaciju. 
 
021: Kakvi su vam kontakti sa Srbijom, da li vas neko zove ovde da radite?
 
Veljković: Poslednjih 30 godina nisam radio u Srbiji, nisam imao ni vremena, a nije me niko ni zvao. Član sam SAS-a, Udruženja snimatelja Srbije koje je najvažnija asocijacija u strukovnom smislu u Srbiji. Bio sam član neke komisije za film i to je sve. 
 
021: Predajete na Rejndensu, kakva je to filmska škola, ko su vam studenti?
 
Veljković: To je filmska škola pri Filmskom festivalu Rejndens, najvećem festivalu nezavisnog filma u Britaniji. Došao sam na nju sredinom devedesetih da na nekoliko dana zamenim kolegu koji je predavao filmsku kameru. Vrlo brzo posle toga zvali su me sa škole jer su me studenti tražili i tako sam postao profesor kod njih.
 
Studenti su bukvalno iz celog sveta, od Švajcerske do Južne Afrike. Uvek na početku porazgovaramo odakle su, šta ih dovodi na ovu školu, kakva su im interesovanja, prethodna iskustva, kakve su im namere. Tek u kontaktu sa studentima, kada sam počeo da im predajem, shvatio sam kakvo sam znanje dobio od svojih profesora na FDU, koliko je način razmišljanja u kreativnim industrijama bitan, jer svako može da kupi kameru i snima, ali kako ispričati priču koja bi emotivno i kognitivno pomerila ljude, to je već znanje koje se stiče. U tom smislu naša filmska škola je na izuzetnom nivou, rekao bih svetskom. 
ShopiNS
  • /

    30.03.2021 11:08
    /
    Dzoni English je Roan Atkinson.
    On je poznatiji srbima

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Pljuvaću po vašim grobovima

Mogu li politički mrtvaci da nam osiguraju bolju budućnosti, kada su je debelo upropastili u ne tako dalekoj prošlosti? Može li duh formacije iz stare Grčke biti modus razmišljanja nekom među nama?

Golmanov strah od penala

Veliki broj medija u Srbiji preneo je video na kojem se vidi kako predsednik države Aleksandar Vučić izvodi penal.

INTERVJU Ugostiteljka Karmen Krivokapić: Ne smemo se otuđiti jedni od drugih, prilika je da nas hrana ponovo zbliži

Žena koja je sinonim dobrog ugostiteljstva u Novom Sadu veruje da će nas, kad čudo od pandemije prođe, neka nova deca naučiti sve iz početka. Novom životu. Kako se živi. Da će ona zaigrati po novim, logičnijim, od prirode neodrođenim pravilima. A mi, pa moraćemo da se uklopimo, jer ko se ne uklopi, otpašće. Odahnuće i planeta. U međuvremenu, moraće štošta i po restoranima da se uredi, za početak da se specijalizuju jer ovako, od Silvane do "Nirvane", nema mnogo smisla.

Uskršnje čudo

Predsednik Srbije se tokom praznika setio Ustava. Kao da to nije dovoljno iznenađujuće, čak mu se ukazala i predsednička nadležnost – mogućnost da ne donese ukaz o proglašenju zakona. U izjavi koju je prenela većina domaćih medija Vučić je naglasio da "ne može da potpiše Zakon o istopolnim zajednicama, ako ga Narodna skupština usvoji, jer je dužan da štiti Ustav".

"Spens" - medalja za svedočanstvo naše propasti

Ovih dana pljušte mu medalje, k'o kokice iz automata. Umesto njih, možda je bilo primerenije da se jednom četrdesetogodišnjaku uruči, ako ne bjuti, onda bar SPA vaučer, za - bar delimični - fizički i duhovni oporavak.

Mile Isakov: Nema više s kim čovek da pije, ni da se keri. Nema ljudi.

Boem, revolucionar, novinar pre svega, napisao je knjigu ingenioznog naslova "Pijani smo bili bolji", koja izlazi ovih dana. Voleće je oni koji razumeju perfekat u kojem je kafana, a ne istorija, bila čudesna učiteljica života. Posle hedonizma i renesanse, usledilo je otrežnjenje u vidu "političkog kupleraja iz kojeg se ne izlazi nevin", kaže Isakov i dodaje: "Savest mi je čista, ali ne sasvim mirna jer su u mojoj smeni izneverena sva obećanja i očekivanja. Pored mene živog. Za to nema opravdanja".

Superliga - kad bogataši izvise

Ukoliko UEFA ne osmisli i ne sprovede takmičenje koje će prihvatiti i jači i siromašniji klubovi, navijači, nacionalni savezi, mediji, nastaviće se pokušaji najmoćnijih ekipa da formiranjem privatne pozivne lige gro novca sa evropskog fudbalskog tržišta preliju samo u sopstvene kase.

INTERVJU Profesorka i prevodilac Maša Dabić: Solidarnost danas znači imati samokontrolu

"Zavičaj je reč koja ne može lako da se prevede na nemački, ni kao reč, ni kao koncept. Čovek nije biljka, ima sposobnost da bude mobilan, da se kreće, odlazi i vraća se, da pusti korene na više mesta istovremeno, ali i da neko vreme hoda bez korena", kaže profesorka i prevodilac Maša Dabić za 021, javljajući se iz Beča koji sve grčevitije diše preko Zoom-a, home office-a, Netflix-a food delivery-ija, dok istovremeno traje medijski prenos apokalipse.

INTERVJU Damir Grubiša: Politika je danas miks loših i najgorih, ali ne smemo da se predamo, moramo se pobuniti

Diplomata svetske reputacije, pesimista po intelektu, a optimista po volji, u razgovoru za 021.rs kaže da se nada da će nove generacije osetiti mučninu od ovakve stvarnosti i da će se stvoriti kritična masa građana koji ne žele da budu podanici raznih režima i njihovih karikatura. Taj novi "građanski humanizam" mogao bi biti ubrzan i globalnim haosom u vidu pandemije i neadekvatnih odgovora političkih kasta na Balkanu, Evropi i celom svetu.

INTERVJU Milana Vlaović: Plašim se ljudi koji su stručnjaci za sve i onih koji nikada nisu krivi

"Provincijalizam gradova izvrsna je tema, a žene s margine često u sebi nose mešavinu mnogih krajnosti koja je dramatično privlačna. Sonja Savić bila je urbana ikona iz provincije. Pretalentovanu urbanu ikonu Margitu Stefanović, trajno su obeležile provincijalna iskompleksiranost i okrutnost njene majke", kaže u intervjuu za 021.rs autorka knjige "Bomboni od meda" koja je bila polazište za seriju o Jovanki Broz.

INTERVJU Rambo Amadeus: Nije pristojno, ni mudro da mladi budu taoci našeg neznanja i sujeverja

"Površni fizički kontakti, češanje, gurkanje, trljanje, tapšanje, rukovanje, to nedostaje mladima, njima je takva vrsta kontakta važna i iskreno mi je žao što ne smiju da budu opušteni u kontaktima s vršnjacima. Zato mi stari treba da se vakcinišemo što prije, da mladi mogu da nastave sa normalnim životom. Nije pristojno, ni mudro da mladi budu taoci našeg neznanja i sujeverja", kaže u intervjuu za 021.rs kojim najavljuje svoj prvi onlajn koncert Svetski kilotzar Rambo Amadeus.

INTERVJU Pisac Zoran Ferić: Isplivali su ideološki talog i glupost svemirskih razmera

"Osećaj "poraza" 1945. uveliko je pomogao da se današnje revizionističke težnje pretvaraju i u konkretne političke programe. Mise za Pavelića i rehabilitacija Draže simptomi su iste bolesti. Stalno se pokušavaju izjednačiti dva totalitarizma: fašistički i komunistički kako bi se osigurala nekakva "istorijska pravda" i umanjio osećaj poraženosti", kaže u intervjuu za 021.rs pisac Zoran Ferić.