A imalo se tada i sa kim, i protiv koga. Takvo je bilo vreme. Vreme srećnih ljudi koji su imali priliku da otkrivaju novi svet koji je rastao sa njima. Otkrivali su slobodu i osvajali je, verovali su u druge i u sebe. Bili su duhovitiji, radosniji, šarmantniji. Umeli su da piju, ponekad i da se trezne, da zavode, viteški da se potuku, džentlmenski da podnesu poraz. Moneta za život bila je strast.
A onda je došlo vreme nove bogobojažljivosti u kojoj je novac postao jedini opijum, jedina moneta za sve, i za ljubav, i mržnju, i za život, pa i za samu smrt. Kako je počelo trežnjenje, šta je označilo početak kraja "kerenja", ko su bile njegove istaknute perjanice u Novom Sadu, ali i u Jugoslaviji, sve je to stalo u ovo najličnije autorovo otrežnjenje, u njegov lični obračun sa samim sobom. O svojoj novoj knjizi, ali i ovoj našoj "situaciji koja se zabrinula", kad već mi nismo dorasli da se zabrinemo za nju, Mile Isakov govorio je u intervjuu za 021.
Pijani smo bili bolji. Perfekat. Šta nas je otreznilo? Zar ne bi bilo bolje i dalje biti - "štok" da ne, pijan, nego star? Kako je "kerenje" zapravo prestalo, ima li taj trenutak ikakve veze sa baba Julkinim "Ne mešaj se sa pomijama da te svinje ne pojedu"? Ili je to zato što je došlo neko novo vreme, vreme nove bogobojažljivosti, koju pominjete?
Svakako da je bolje biti pijan nego star, to sad već pouzdano znam, ali za pravo pijanstvo treba imati i pravo društvo. Nema više sa kime čovek ni da pije, ni da se keri. Nema ljudi.
Kafana je vrhovna kulturna institucija. To ne kažete samo vi u knjizi, govori i Dušan Kovačević, Rade Šerbedžija, govorio je i Bata Stojković i mnoga druga šank pera vrha srpskog glumišta. Bila je pozorište kad pozorišta nije bilo, javni servis kad nije bilo TV, internet kad nije bilo kompjutera. Bila je hram slobode u kojem su i kukavice, kad cugnu, bile slobodne. Danas, navodno, ima pozorišta, ima i javnog servisa, ima i interneta i kompjutera, samo nema kafane. Danas je tu priličan tajac.
Iz istog razloga nema više ni pravih bircuza. Duh kafane čine ljudi, a kad nema ljudi nema ni kafane. Ima, doduše, mnogo restorana u koje se ide da se bolje ili lošije jede, ali preko zalogaja se ne može mnogo pričati. Nekad se u kafani jelo samo zato da bi se moglo više popiti, a to je bilo važno da bi druženje duže potrajalo i bilo kreativnije.
Pišući ovu knjigu o druženju sa toliko mnogo ljudi, danima i noćima, najčešće po kafanama, i sam sam se zapitao kako sam sve to postizavao. Ko me manje poznaje, kad sve to vidi, neće moći da se otme utisku da taj čovek ništa drugo nije radio.
Na sreću ima dosta dokaza i svedoka o tome šta sam sve napravio, pa ne moram da se pravdam, naprotiv, mogu čak da tvrdim da su to, da su druženje u kafanama i posao, dve komlementarne stvari, koje se dopunjavaju i međusobno inspirušu. Posle svakog dobro obavljenog posla, još u stvaralačkom zanosu, zajedno sa ljudima koji su tome doprineli, odlazio bih u kafanu da to i proslavimo.
A onda, inspirisani tim druženjem, sa novom energijom i gomilom novih ideja nastalih u tom pijanstvu, sutra sa još većom motivacijom i entuzijazmom započinjali rad na njihovom ostvarenju, kako bismo opet imali šta da proslavljamo. Dakle, jedno drugo je podsticalo, a ne ometalo, kao što bi se na prvu loptu moglo pomisliti.
Koja je uopšte uloga lepog Jovice, a koja "Keca", "Orača" i "Drezveja" u ulasku u "politički kupleraj iz kojeg se ne može izaći nevin", iz kojeg nema povratka na slobodnu teritoriju? Šta je u tom kontekstu značio "Bermudski trougao" Deronje-Silbaš-Bačka Palanka. I gde sviraše ti Cigani što daju pare gostu da ih časti?!
I Cigani su bili deo društva, pajtaši koji su doprinosili da i emocije dobiju svoje mesto, jer nema nikakvog slavlja, pa ni uspešnog ostvarenja u poslu bez emocija. U kreativnom smislu emocije su izuzetno važne i dragocene, ali u politici nikako nisu dobar saveznik.
Naprotiv, nepoželjne su, ne sme ih uopšte biti, jer u politici su važni samo goli interesi, lični, grupni, partijski, a nažalost vro retko i opšti društveni. Zbog toga ni moj politički angažman nije bio najpametniji izbor, niti naročito uspešan, jer je bio isprovociran i opterećen emocijama. Savest mi je, doduše, čista, ali ne sasvim mirna jer su u mojoj smeni izneverena sva obećanja i očekivanja. Pored mene živog. Za to nema opravdanja.
Šta sa ove distance kažete: mogu li političari biti ljudi? Šta kažete na mišljenje da su od ovih aktuelnih amatera što su doktorirali našu propast gori bili samo njihovi prethodnici, jer su svojim delanjem napravili - bojimo se - dugoročni PR sadašnjoj vlasti?
Iz svega što sam već rekao, a i napisao u knjizi, proizilazi moj sud da ne mogu. Moderni političari moraju se odreći svega što je ljudski, da bi bili uspešni u tom prljavom poslu. Onaj koji bi da ostane čist biće nateran da se umelja, ili odbačen kao strano telo, kao nepoželjan svedok. Otud toliko preletača.
I nisu oni prethodni bili gori od ovih danas, naprotiv ovi su ipak gori, ali smo mi koji smo bili najodgovorniji što je propuštena jedna veličanstvena prilika, tačnije krivi smo što su se najgori povampirili i vratili na vlast.
Razočarni ste Tadićem, iznenađujuće oštri prema Đinđiću – niko tako otvoreno nije govorio o njegovom često šokantnom pragmatizmu, citirate i njegovu tezu o Čanku kao obrnutom Šešelju, Čanku koji vas je takođe razočarao, kažete. U svemu tome jedan vas nacionalista - Vuk Drašković - vas reformistu, ateistu, vojvosadistu sa Sremom u duši, iako rođenom u Zemunu, šalje u Izrael. Ma ta je politika stvarno čudesna gramatika matematike!
Ma nije to uopšte toliko komplikovano, naprotiv, vrlo je jednostavno, što je i narod definisao izrekom: "Daj čoveku vlast da vidiš kakav je". Poznato je da su ljudi kvarljiva roba, a politika, naročito vlast, kvari najviše.
Je li u vojvođanskom čoveku ostalo još one ležernosti koja mu, kako kažete, daje privilegiju da ne bude stalno nadrndan, "da ne jebe majku svima", nego da samo "samozadovoljno podjebuckava"?
To je i za mene zagonetka. Na momente mi se čini da je ipak sačuvan taj mentalitet ironičnog podprcavanja, a ponekad, bogami, da ništa više nije ostalo ni od Vojvodine, a kamoli od njene superiorno nonšalantne zajebancije.
Na primer, ne mogu sad da se setim ni jednog novog, savremenog vica u tom stilu. Sve koje znam i smejem im se kadgod, stari su više decenija. A kad nema viceva, znak je da smo u dubokom kanalu.
Vreme kozerstva je vreme davno prošlo. Nema više "primenjenih umetnika razgovora", kako zovete majstore usmene reči. Zašto: nema obrazovanih, nema hrabrosti, nema kafane? U čemu je štos? Da li tog žara i entuzijazma nema jer ne verujemo više ni sami sebi, ili pak zato što samo sami sebe zanimamo?
Život je postao biznis, posao, a ne zadovojstvo. Živiš da bi preživeo, a ne uživao u životu. A u biznisu niko nikome ne veruje, nego pošteno, pa ko koga zajebe.
"Situacija je zabrinuta", rečenica nastala usred lost in translation situacije koju je izgovorio Ramuš Haradinaj, odlična je dijagnoza vremena u kojem živimo. Mi prosto nismo dorasli situaciji i ona je s pravom uznemirena i zabrinuta za nas. Kako se razrešava vreme koje nije opijeno ni vinom, ni poezijom, ni švaleracijom, vreme u kojem nas savetuju "Verujte našim očima"!
Da, to mi je omiljena floskula, nastala lapsusom Haradinaja na njegovom rogobatnom srpskom jeziku. Želeći da kaže kako je situacija zabrinjavajuća, on je pred kamerama rekao kako je situacija zabrinuta, što se meni učinilo mnogo preciznijom definicijom stanja u Srbiji i čitavom regionu od bilo koje filozofske mudrosti. Pošto smo mi apsolutno nerazumni i neodgovorni, pa nismo zabrinuti zbog sutuacije, ona se zabrinula za nas.
To vreme se može razrešiti samo revolucijom, ali ljudi danas i ovde ni ne znaju šta je to. To je izraz koji ni ne postoji u savremenom - takozvanom - politički korektnom govoru. A to je novogovor koji nam se nameće i koji samo korektno zveči.
Krijete se od korone u Rakovcu, ili je to neka vaša izborna distopija? Jedino pozitivno što je ovaj koronarni šok down ljudima doneo je hodanje, makar i prinudno: hoda se svuda, pa i po Fruškoj u velikom broju - a zna se kad nas je najviše bilo po šumama i gorama! Ima li nade, ili je to puko bulažnjenje? Kažete i da se posle korone ništa neće promeniti, da će sve biti istije nego što je bilo. Ako bude tako, onda smo sve ovo zaslužiti, i sadašnju vlast, i pandemiju!
Upravo tako, apsolutno smo mi zaslužili ovu i ovakvu vlast, a čitav svet ovu pandemiju, koja je samo mala osveta prirode za sve što su joj ljudi vekovima štetočinski radili.
Ima li nade? Ne znam. Ja je imam, ali je ne vidim, čak ni ne nazirem. Znači neće skoro, ali ipak mora je biti ako želimo da ostanemo ljudi. Ne samo da opstanemo kao vrsta, nego da ostanemo ljudska bića.
Komentari 23
bljuc
Jonny
Srba Smučić
Ima i nas koji ga dobro poznajemo.Vidra je on.
Ok je tekst, ali ljudi, budimo i malo realni.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar