Piše Džozef E. Stiglic: Pristojan život za sve

Hipotekarni sistem koji danas vodi država predstavlja javno-privatno partnerstvo, pri čemu privatna strana uzima dobit u obliku visokih naknada, a javna strana preuzima gubitke.
Piše Džozef E. Stiglic: Pristojan život za sve
Foto: 021.rs (Screenshot/ New Economic Thinking)

Ekonomista i nobelovac Džozef E. Stiglic napisao je knjigu "Narod, vlast i profit", koju je u prevodu na srpski jezik objavila Akademska knjiga. Uz dozvolu izdavača, 021.rs objavljuje odlomak. Stiglic identifikuje prave izvore bogatstva i povećanja životnog standarda u učenju, naučnom i tehnološkom napretku i vladavini prava. On pokazuje da napadi na pravosuđe, univerzitete i medije podrivaju upravo one institucije koje su tradicionalni noseći stubovi američke ekonomske moći i demokratije. Koliko god se osećali bespomoćno, uopšte nismo nemoćni.

Pristojan život za sve
 
Spoj tržišta, civilnog društva i državnih mera i programa, poput besplatnog javnog obrazovanja, stvorili su standard i radna mesta za srednju klasu u prošlom veku – što je za radnike značilo osetno poboljšanje životnih uslova u poređenju s bedom u kojoj su se nalazili sto godina ranije. Ali u proteklih 40 godina, kao da smo standard karakterističan za srednju klasu počeli da uzimamo zdravo za gotovo i opustili se. Rezultat je da se dosta ljudi muči da održi takav stil života, te je mnogima od njih postao nedostižan. 
 
Kad u poslednjih pola veka zarade stagniraju ili opadaju u mnogim krajevima najprosperitetnije velike zemlje na svetu, jasno je da je nešto krenulo naopako. Reforme o kojima smo govorili u prethodnom poglavlju znatno bi doprinele da u Americi u 21. veku plata svakog radnika bude makar dovoljna za život. Te reforme pritom omogućavaju obnovu održivog rasta. Ali one neće biti dovoljne da mnogim Amerikancima omoguće pristojan život u srednjoj klasi.
 
Poslednjih decenija, tržište se ne pokazuje kao efikasno u pružanju uslova za pristojan život za sve. Neki od tržišnih neuspeha danas se dobro razumeju: tržište će radije zdravstveno osiguravati samo zdrave i izdvajati ogromne resurse da ih razdvoji od ostalih. Ali društvo u kojem samo oni mogu dobiti osiguranje neće biti produktivno ili zdravo društvo. Tržište takođe može omogućiti obrazovanje za decu bogataša, ali društvo u kome samo deca bogatih dobijaju kvalitetno obrazovanje nije ni pravično ni efikasno.
 
Ponekad je, kažu konzervativci, potreba da se ispravljaju nedostaci tržišta dobra i pohvalna, ali ona košta. To je nešto što danas ne možemo priuštiti, naročito uz veliki javni dug. To su besmislice. Mnogo siromašnije zemlje od Amerike uspešnije reaguju na težnje svojih građana u pogledu zdravstvene zaštite i obrazovanja za sve i drugih uslova za pristojan život.
Zapravo, Amerika je to mnogo uspešnije radila pre šezdesetak godina. Posle Drugog svetskog rata bili smo mnogo zaduženiji i siromašniji, a prihod po glavi stanovnika bio je četiri puta manji od današnjeg. Ali posle Drugog svetskog rata, mogli smo priuštiti besplatno obrazovanje u najboljim školama za sve koji su se borili u ratu, po Zakonu o veteranima, što je praktično podrazumevalo sve mladiće i mnoge žene – osim Afroamerikanaca, kojima su uskraćene mnoge beneficije iz tog zakona. Tako smo i pod predsednikom Ajzenhauerom (Eisenhower) proširili mrežu puteva i doneli Zakon o obrazovanju u interesu nacionalne odbrane, pokrenuvši ogroman program unapređenja nauke i tehnologije. Pod predsednikom Džonsonom (Johnson) usvojili smo program Mediker, a pod predsednikom Niksonom proširili smo socijalno osiguranje. Ako smo to mogli da priuštimo tada, možemo i danas. To je pitanje izbora – a mi smo donosili pogrešne izbore.
 
Ključna ideja u predlozima koji slede jeste javna opcija. Država se u mnogim oblastima pokazala efikasnijom od privatnog sektora. Administrativni troškovi državnih penzionih programa višestruko su manji od troškova u privatnom sektoru. Zemlje sa javnim zdravstvenim sistemom imaju niže troškove i bolje rezultate od američkog profitnog sistema. Međutim, Amerikancima je važna mogućnost izbora. Uz javnu opciju, država kreira alternativni, osnovni program za pružanje usluga poput zdravstvenog i penzionog osiguranja ili stambenih kredita. Konkurencija između javnog i privatnog sektora uništiće tržišnu moć. To će građanima proširiti mogućnosti, ublažavajući današnji osećaj nemoći kad im je izbor toliko ograničen i kad su često na meti zloupotreba privatnog sektora. Osećaće se bogatije i imati više kontrole nad svojim životom.
 
Na dugi rok, na nekim tržištima javni i privatni programi mogu koegzistirati (kao danas u oblasti penzionog osiguranja). U nekim slučajevima, privatni sektor može prilagoditi program kako bi bolje ispunjavao potrebe konkretnih ljudi. U drugim, izuzev određenih niša za bogate, privatni sektor će verovatno uvenuti. Neće se pokazati konkurentnim. U trećim slučajevima, većina građana će se okrenuti privatnom sektoru. Ali u svim tim situacijama javna opcija će omogućiti konkurenciju između privatnog i javnog sektora, obogaćujući izbor, i podsticaće privatni sektor da bude konkurentniji i efikasniji, s nižim cenama i boljim uslugama.
 
Nažalost, država se kreće u pogrešnom pravcu. Predsednik Obama je predložio javnu opciju u okviru Zakona o pristupačnoj zdravstvenoj zaštiti. Privatni sektor, bojeći se konkurencije, uspešno je ugušio taj predlog. Amerika se ponosi "američkom izuzetnošću", što znači da je posebna i da se izdvaja od ostalih zemalja zbog svoje jedinstvene istorije. Poslednjih godina, ta izuzetnost pokazuje svoju mračnu stranu: veća nejednakost i nejednake mogućnosti, više ljudi u zatvorima i sve kraći životni vek – daleko kraći nego u zemljama sa sličnim prihodima. Američki privatni zdravstveni sistem daleko je skuplji i daje daleko gore rezultate od javnih programa u Evropi. 
 
U najmanju ruku, sve nam to govori da treba obratiti pažnju na ono što se radi drugde. Amerika bi trebalo da odbaci stav da od drugih naroda nema šta da nauči. Oni su pažljivo pratili šta smo mi radili i kada im se učinilo da bi nešto funkcionisalo i kod njih, to su oponašali i prilagođavali svojim uslovima. Trebalo bi da i mi radimo isto.
 
Posedovanje nekretnine
 
Finansijska kriza 2008. nije ogolila samo nedostatke našeg penzionog sistema, već i sistema stambenog kreditiranja. Milioni Amerikanaca ostali su bez krova nad glavom, mnogi od njih usled predatorskih i nepoštenih praksi američkog finansijskog sistema. Naš hipotekarni sistem još uvek ne funkcioniše, a federalna vlada još uvek preuzima ogromnu većinu hipoteka. Američke finansijske institucije jasno su pokazale da ne žele da prihvate nikakvu "reformu" koja bi im nametnula odgovornost za kredite koje izdaju. 
 
One praktično poručuju da ne mogu preuzeti odgovornost za finansijske proizvode koje stvaraju! Deset godina nakon krize, izgleda da nema konsenzusa o daljem pravcu. Postoji jednostavan odgovor: promene u savremenoj tehnologiji i informacionim sistemima omogućavaju stvaranje sistema stambenog kreditiranja za 21. vek. Jedan od glavnih problema svakog sistema hipotekarnog finansiranja jeste skrining (utvrđivanje da li je određena nekretnina prikladna za datu porodicu i da li postoji adekvatan kapital u vidu kuće) i izvršavanje uslova kredita, posebno naplata rata.
 
Za prvu stavku ključna je baza podataka o istoriji porodičnih prihoda – a ta baza podataka već postoji u javnom sektoru, u Upravi socijalnog osiguranja i Poreskoj upravi (IRS). Neefikasno je prepisivati ove podatke na papir, prenositi ih, verifikovati i zatim ponovo unositi u novu korporativnu bazu podataka. Druga ključna baza podataka je ona koja se odnosi na stambene transakcije, koja zajmodavcu omogućava da proceni vrednost kolaterala. I u tom slučaju, pošto je svaka prodaja javno registrovana, postoji kompletna baza podataka na osnovu koje se može konstruisati najtačnija procena trenutne vrednosti svake nekretnine.
 
I drugi podaci su, naravno, relevantni za izdavanje kredita – bilo da se radi o prvoj nekretnini u vlasništvu ili nekretnini za izdavanje. Većina tih podataka deo je poreskih prijava – ljudi mogu uzeti kamatni odbitak za prvu kuću i prijaviti prihode od iznajmljivanja imovine u posebnoj poreskoj prijavi. I dok je uoči krize iz 2008. bilo masovnih prevara (laganja) u procesu sekuritizacije (gde su krediti upakovani u "hartije od vrednosti", koje su zatim prodavane investitorima), njih će verovatno biti manje kad se takve informacije budu predavale Poreskoj upravi, delom i zbog toga što posledice mogu biti ozbiljnije. Ti faktori ukazuju na mogućnost korišćenja Poreske uprave kao organa za naplatu kredita. Štaviše, tu bi se ostvarile velike uštede. 
 
Te uštede u informacionim i transakcijskim troškovima omogućile bi velike uštede u izdavanju i upravljanju stambenim kreditima. Hipotekarni kredit sa rokom otplate od 30 godina uz učešće od 20 procenata mogao bi se dobiti po kamatnoj stopi malo većoj od tridesetogodišnje stope po kojoj se država zadužuje na tržištu, a država bi i pored toga mogla da zaradi. Pružajući pomoć američkim porodicama da se izbore s rizikom posedovanja nekretnine, mogli bi se stvoriti novi hipotekarni proizvodi koji bi, na primer, omogućili smanjenje rate kad porodični prihod znatno opadne, uz odgovarajuće produženje roka otplate. To ne bi samo umanjilo rizik od skupih zaplena već i napetost koju ljudi osećaju kad dožive šok od gubitka posla ili ozbiljne bolesti.
 
Činjenica je da se naše tržište nije dobro snašlo u pomaganju klijentima da upravljaju rizikom. Naši bankari bili su fokusirani na što veću eksploataciju ljudi – i na uvećavanje svojih naknada. Tako su stvarali toksične kredite, hipoteke koje su uvećavale rizik za privatne klijente. Zato su milioni Amerikanaca ostali bez stanova i kuća, uključujući i mnoge koji su već otplatili kredit, godinama živeli u svojim domovima, ali su ih bankari ubedili da "unovče" veliki porast cena nekretnina putem hipotekarnog kredita. Ne mogu da izgube (tako im je rečeno) – i zašto da čekaju duboku starost kako bi uživali u blagodetima rasta cena nekretnina? Ali, naravno, izgubili su.
 
Hipotekarni sistem koji danas vodi država predstavlja javno-privatno partnerstvo, pri čemu privatna strana uzima dobit u obliku visokih naknada, a javna strana preuzima gubitke. To nije efikasni kapitalizam koja zagovornici slobodnog tržišta prikazuju u udžbenicima. Ali jeste erzac-kapitalizam na američki način, onakav kakav se razvio u praksi. To nije tržišna ekonomija kojoj treba težiti i kakva omogućava rastući životni standard.
 
U najkraćem, treba imati hipotekarno tržište sa inovativnom javnom opcijom, kakvo smo predložili. Takvo tržište ne bi samo omogućilo većem broju Amerikanaca da kupi kuću ili stan; omogućilo bi i da više Amerikanaca sačuva kuću ili stan, svoj najvažniji posed.
 
Obrazovanje
 
Svi Amerikanci žele da im deca ostvare svoj pun potencijal, a to zahteva da im se omogući najbolje obrazovanje u skladu s njihovim talentom, potrebama i željama. Nažalost, naš obrazovni sistem nije držao korak sa vremenom. Devet meseci godišnje i kratak školski dan možda su bili prikladni u agrarnoj ekonomiji 19. ili ranog 20. veka, u svetu gde majke ne rade, ali to ne funkcioniše u današnjem svetu. Ni struktura obrazovanja ne odgovara napretku tehnologije, gde se u sekundi može dobiti više informacija nego što se nekad moglo samo u najboljim bibliotekama.
 
Što je najvažnije, naš obrazovni sistem igra važnu ulogu u rastućoj nejednakosti: s jedne strane, postoji čvrsta veza između obrazovanja, prihoda roditelja i školskog uspeha deteta; i s druge strane, između obrazovanja i buduće zarade. Dakle, nedostaci u našem obrazovnom sistemu produbljuju međugeneracijski transfer prednosti – umesto da, kao nekad, javno obrazovanje deluje kao najvažnija izjednačavajuća sila u našem društvu.
 
Izjednačavanje obrazovnih mogućnosti zahteva sveobuhvatni program – od dostupnosti predškolskog obrazovanja do dostupnosti fakulteta i univerziteta za sve – bez opterećujućeg studentskog duga. Danas znamo da su velike razlike prisutne čak i kad deca krenu u školu, a u njihovom ublažavanju mogu pomoći predškolski programi. Ima mnogo različitih načina da se obezbedi pristup visokom obrazovanju za sve – niže školarine i državni krediti koji zavise od dohotka, pri čemu iznos otplate zavisi od prihoda dužnika. Krediti se mogu ustrojiti tako da studentski dug nikad više ne bude pretnja kao danas. 
 
Ovo je sistem koji je vrlo dobro funkcionisao u Australiji i mogao bi funkcionisati i ovde. Ne želim da ovde procenjujem prednosti tih opcija, već jednostavno tvrdim da ne samo što možemo priuštiti opštedostupno visoko obrazovanje nego i moramo obezbediti ove investicije. A dostupnost visokog obrazovanja za sve po pristupačnim uslovima trebalo bi da bude centralni deo plana za pristojan život svih Amerikanaca.
 
Država ima problem nasleđa: ostavili smo studentske dugove milionima mladih koji nikad neće moći da ih otplate – približno 1,5 biliona dolara. Ti dugovi im uništavaju život, primoravaju ih da odlože sklapanje braka, kupovinu kuće ili čak prihvatanje posla koji bi želeli, jer svu svoju energiju ulažu u vraćanje tog zelenaškog duga. To škodi i našoj ekonomiji.
Što je još gore, finansijski sektor je uspešno lobirao da praktično onemogući da se ti dugovi otpišu bankrotom. To se mora ukinuti: zašto bi se neko ko je uzeo kredit da uloži u sebe tretirao gore od nekog ko je uzeo kredit da kupi jahtu?
 
Štaviše, trebalo bi da postoji javna opcija, javno obezbeđeni studentski krediti. Za one koji su već opterećeni studentskim dugom, mora postojati način da se privatni krediti pretvore u javne. Državni krediti bi, s druge strane, trebalo da se pretvore u kredite na osnovu dohotka, s kamatama jedva nešto višim od državne kamatne stope: ne bi trebalo da zarađujemo od mladih koji pokušavaju da napreduju u životu.
 
Pritom, predškolski sistem, koji se toliko oslanja na lokalne poreze kao naš, podrazumeva da će ljudi u siromašnim zajednicama imati gore školstvo od ljudi u bogatim zajednicama. Nažalost, ovaj se problem tokom godina produbio. Ali njega možemo rešiti. Savezna vlada treba pružiti podsticaje državama da se potrude oko izjednačavanja mogućnosti bogatih i siromašnih krajeva, a i sama bi trebalo da izdvoji više sredstava za izjednačavanje mogućnosti između saveznih država. Nadalje, budući da je siromašnijima potrebno još više pomoći kako bi sustigli bogatije, savezna vlada trebalo bi da omogući još veću posebnu pomoć okruzima sa velikim brojem siromašnih.
 
***
 
Džozef E. Stiglic je američki ekonomski ekspert, pisac i univerzitetski profesor (Univerzitet Kolumbija). Dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju (2001), predsednik Saveta ekonomskih konsultanata pri predsedniku SAD (1995–1997), zamenik predsednika Svetske banke i glavni ekonomista MBRR – Međunarodne banke za rekonstrukciju i razvoj – (1997–2000), strani član Ruske akademije nauka (od 2003. godine).
 
Knjigu Džefa E. Stiglica "Narod, vlast i profit" objavila je Akademska knjiga i možete je pronaći na njihovom sajtu. 

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • samo kazem

    16.04.2022 11:22
    Puste zelje
    Spisak lepih zelja. Korporacije koje proizvode naoruzanje vladaju SAD, a preko SAD i vecim delom sveta, ovako ili onako.
    Sad sam bas procitao na sta je potrosen deo americkog vojnog budzeta koji se odnosi na nabavku naoruzanja. Cifre od kojih se vrti u glavi.
    Kapitalizam je dosegao granicu i ne moze vise da se siri. Sad je sve moguce, cak i nuklearni rat.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Strategija, komedija, farsa

Ovih dana su pažnju javnosti privukli sukobi između ljudi iz najužeg rukovodstva vladajuće stranke – SNS-a.

Struka se oglasila

Već tri godine ovaj moj petogodišnji Nikola po povratku iz vrtića prolazi sledeću proceduru:

Trojka za Vučića

Dogovorivši novi aranžman o isporuci gasa Srbiji, predsednik Vučić je blizu rešenja krupnog problema iz svakodnevnog života. Ali ne samo to.

Šta će biti s Anom?

Izgleda da je samo jedna stvar izvesna u političkom životu Srbije: drugi predsednički mandat Aleksandra Vučića treba da započne tokom iduće sedmice.

Đido

Ovih dana ponovo je aktuelna priča o disidentu Milovanu Đilasu, zbog objavljenih dnevničkih zapisa. Šta je o Đidu pisao Desimir Tošić saznajemo iz knjige "Desimir Tošić: Između ekstrema".

O poslu sve najgore

Kada ste poslednji put sreli osobu koja je zaljubljena u posao koji radi? Koja se budi s tom ljubavlju i sa istom leže?

Novosadsko pravilo besne strane

Sine, uvek budi dobar čovek: pomaži drugima, imaj razumevanja, ne osuđuj. Uvek budi pravičan, dosledan, drži se nekog reda. Skini šešir kad se pozdravljaš, osmehni se.