Ekskluzivno na 021.rs: Odlomak iz "Panonskog admirala" - "Dobro veče, moja Jugoslavijo"

Emocionalni vodič kroz diskografiju Đorđa Balaševića "Panonski admiral" Ivana Ivačkovića objavljen je danas. Portal 021.rs vam ekskluzivno donosi jedno poglavlje iz novoobjavljene knjige.
Ekskluzivno na 021.rs: Odlomak iz "Panonskog admirala" - "Dobro veče, moja Jugoslavijo"
Foto: 021.rs

Uz dozvolu "Lagune", koja je izdavač "Panonskog admirala", donosimo vam poglavlje nazvano "Dobro veče, moja Jugoslavijo!", koji govori o tome na koji način je Đorđe Balašević umeo da spaja ljude. Uz to, objavljujemo i nekoliko fotografija koje su našle svoje mesto u ovoj knjizi. "Panonski admiral" od danas se nalazi o knjižara, a više o tome pogledajte na OVOM LINKU.

1. 
 
Petnaestog marta 2021, dakle ni mesec dana nakon odlaska Đorđa Balaševića, ista pošast odnela je Dragoljuba Đuričića, najpopularnijeg i zasigurno jednog od najboljih bubnjara Jugoslavije, a kasnije i zemalja koje su nastale njenim raspadom. Imala je Jugoslavija i strast Ipeta Ivandića i umeće Gare Tavitjana, ali ni kod koga se te dve vrline nisu nalazile u tako finoj ravnoteži kao kod Dragoljuba. Među četrdeset albuma na kojima je Dragoljub potpisan nalazi se i izvanredni Balaševićev "Jedan od onih života" iz devedesetih godina.
 
Dragoljub je bio besprekornog karaktera, nepokolebljiv u načelima i moralu, čestito ljudsko biće za primer svima. U mnoštvu reakcija na njegov preuranjeni odlazak izdvojila se rečenica Vlatka Stefanovskog: "Bio je junak iz partizanskih filmova, iz Bitke na Neretvi – jedan od onih što se vraćaju po ranjenike." Takve reči smo mi, ostali, u pokušaju da opišemo Dragoljubovu dobrotu uzalud tražili. Ali Vlatko – u čijoj je grupi Leb i sol Dragoljub svirao tokom prve polovine osamdesetih i početkom devedesetih godina dvadesetog veka – našao ih je u ime svih nas.
 

 Foto: 021.rs
 
Dragoljuba i mene spajalo je prijateljstvo dugo skoro četiri decenije. U profesionalnom smislu poštovao sam ga kao malo koga drugog, u ljudskom smislu voleo sam ga toliko da mi je bio kum na venčanju. Želeo sam, prirodno, da tog časa pored mene stoji najbolja osoba koju poznajem. Kao u Balaševićevom slučaju – ili u slučaju Miše Aleksića, basiste Riblje čorbe, koji je takođe stradao od korone – kada je objavljeno da je Dragoljuba savladala bolest protiv koje se, stalo mi je da kažem, muški borio, telefon mi je na svakih minut ili dva signalizirao da je stigla nova poruka. Reči podrške, izrazi saučešća. Nadasve – opet – neverica. Dragoljub je imao nesvakidašnju energiju, silnu ljubav prema životu. I bio je, da se još jednom pozovem na Vlatka, kao isklesan od granita. Ali, ništa nije moglo da pomogne. Bolest ga je odnela brzo, na prepad.
 
Posle njegovog odlaska, zvala me je Vesna Stanišić, prijateljica iz srednjoškolskih dana, dugi niz godina dramaturg u Stokholmu. Pričali smo o Dragoljubu i, naravno, Đoletu. Trnci su mi prolazili od ganutosti dok sam slušao Vesnu kako se, povremeno zagrcnuta, priseća Đoletovog stokholmskog koncerta iz devedesetih. Priča nije samo dirljiva, ona ima široko značenje i snažnu simboliku. Vesna ju je poverila meni, a ja je poveravam hartiji. Takve priče ne smeju da završe u zaboravu. Kroz njih se moramo obraćati narednim generacijama.
2.
 
Na prelazu osamdesetih u devedesete godine dvadesetog veka, Jugoslavija je krenula ka svojoj crnoj slavi. Godine 1991, ta zemlja dotad velikog međunarodnog ugleda, decenijama jedna od predvodnica u stvaranju i učvršćivanju svetskog mira, postala je poprište rata. Iz mraka njene prošlosti stigli su glasovi koji su, prvenstveno Srbima, Hrvatima i Slovencima, govorili da su obe Jugoslavije – prva, Kraljevina, a naročito druga, "velika", "Titova", socijalistička – istorijski promašaji. Da je bilo dosta jugoslovenstva. 
 
Na gotovo svim stranama, političke vođe, najčešće bivši komunisti presvučeni u nacionalnu nošnju, uveravali su svoje narode da je došlo vreme za odvajanje od ostalih. Vođe su neumorno ponavljale kako je kucnuo čas da se vrati ponos, navodno izgubljen u zajedničkoj državi. Svaki od njih penio je o naciji i njenim istorijskim snovima.
 
Bilo je to doba u kojem je padao Berlinski zid, simbol podele sveta na komunistički i kapitalistički blok. Na vidiku je bilo osnivanje Evropske unije. Činilo se da u takvom vremenu pozivi na balkansko razjedinjavanje ne mogu proći ni kod jednog naroda. I zaista, većina ljudi u početku nije prihvatala priče o nužnosti etničkih podela. Ali konzervativne nacionalne elite, koje su pretvorile najmoćnije medije u trovačnice duha i uma, nastavile su s propagandom u kojoj je bilo ne samo sve više veličanja sopstvene nacije nego i sve više unižavanja drugih. Propaganda je trajala dovoljno dugo i bila je dovoljno jaka. Mnogima je, tako, postalo važno ko pripada kojem narodu. I još, da li se krsti i kako se krsti.
 
 
Fotografija iz "Panonskog admirala", autor: Dragutin Savić
 
Đorđe Balašević se tih dana izrugivao novopečenim vernicima, ali uzalud. Musliman, pravoslavac ili katolik, to je prekonoć postalo pitanje od najvećeg značaja. Djeva Marija, Isus Hrist i Alah postali su idoli onih koji su ih najmanje razumeli. Sveci su se klatili okačeni o retrovizore u šoferskim kabinama. Visili su po zidovima, na posterima, poput rok zvezda i filmskih glumaca. Najgore od svega, služili su kao opravdanje za svakakve gluposti koje su vodile ka ratu.
 
Nabeđene intelektualne elite takođe su podsticale ovu histeriju, a istinski intelektualci, umetnici i, uopšte, čestit i razuman svet pokušavao je da joj se odupre. Momčilo Bajagić je na izmaku osamdesetih pričao kako ne zna čak ni nacionalnost ljudi iz svoje grupe. "To me ne interesuje", govorio je. "Mislim da mi u rok muzici imamo posebnu obavezu da budemo iznad onoga što se trenutno događa."
 
Ali ništa se tu nije događalo trenutno. Nacionalisti i šovinisti uspeli su da dovedu do prvih puškaranja. Potom su ta puškaranja iskoristili da dodatno ojačaju propagandu, a sve jača propaganda dovodila je do sve većih sukoba. I ne samo što je rat postao neizbežan, nego eho tog doba još uvek odjekuje nekadašnjim jugoslovenskim republikama, a danas samostalnim – ili naizgled samostalnim – državama. Pored svega ostalog, ispostavilo se da ni duh rok i pop muzike nije imun na virus nacionalizma, u nekim slučajevima, čak, šovinizma. Nisu svi mislili kao Bajaga. Ili kao Đorđe Balašević, čije ime je tokom najtamnijeg doba novije balkanske istorije izraslo u simbol mira i ljubavi.
 
 
 Foto: 021.rs
 
On je odbijao da učestvuje u nacionalnom pregrupisavanju. Još februara 1986, u hrvatskom omladinskom listu "Polet", koji je bio rado čitan i u Beogradu, govorio je da u sebi ima srpske i hrvatske krvi, kao uostalom i mađarske, pa malo i slovačke. Nije ni mogao ni želeo da bude protiv bilo koje nacije. U oktobru, pričao je u saveznom listu "Mladost" da se u višenacionalnoj sredini kao što je Novi Sad naučio poštovanju svih jezika, običaja i religija. Jer, Novosađani su previše etnički prljavi da bi ih bilo ko mogao očistiti. Tako i treba da bude, zaključivao je.
 
Nije vredelo. Početkom devedesetih, tenzije su dostigle usijanje. Tada je već bilo toliko ljudi omamljenih šovinizmom da je Jugoslavija morala propasti. Njeni narodi digli su se jedni protiv drugih i poveli zverski rat. Naknadno će se, ni prvi ni poslednji put u istoriji, pokazati da su priče o nacionalnom ponosu imale naličje u hajdučiji bez velikih ciljeva. To se uvidelo kasno, kad je Jugoslavija već umrla u krvi i sramoti.
 

3.

 
Pošto se do juče zajednička otadžbina pretvorila u zajedničku paljevinu, hiljade ljudi ju je napustilo. Mnogi su ostali bez zemlje, doma, u posebno strašnim slučajevima bez najvoljenijih. Mnogi, naprosto, nisu hteli da traće živote u ratnoj i poratnoj agoniji. I jedni i drugi razmileli su se po globusu. U širokom svijetu, kako bi kazao Darko Rundek, lečili su tugu i pokušavali da stvore novi život. Sredinom devedesetih rat je bio gotov, ali velika seoba nije bila završena. Naročito su mladi i obrazovani nastavili da odlaze, osećajući se sapeto u državicama stvorenim na jugoslovenskom zgarištu. Tokom rata i posle njega, more ljudi razlilo se prostranim svetom, od Finske do Novog Zelanda, od Kanade do Južne Afrike.
4.
 
Vesna Stanišić otišla je iz Srbije 1991. godine. Ona i njen muž Zoran rešili su da novi život započnu u Švedskoj. Prva stanica bio im je Malme, da bi, posle gotovo cele decenije i nekoliko preseljenja, stigli u Stokholm, gde i sada žive. Tamošnji život odavno vode u uzornom građanskom stilu. Ali, naravno da nije odmah moglo tako. 
 
Počeli su višegodišnjim boravkom u jednom od izbegličkih kampova, među otprilike sto pedeset drugih ljudi, pristiglih iz svih krajeva Jugoslavije, najviše iz Bosne i Hercegovine. Bio je to mlad, dobronameran svet. Ipak, jugoslovenski sukob, a posebno rat u Bosni, postao je tako strašan da su i među njima, unutar kampa, buktale svađe. Svako je imao svoju istinu, svako je imao svoj pogled na uzroke rata i na krivicu za njegov početak.
 
Nekakvim prećutnim dogovorom, reč Jugoslavija bila je u kampu zabranjena. Mrtvi i unesrećeni, rušenje kulturnih spomenika i uništavanje civilizacijskih vrednosti, mučne televizijske reportaže – eto prvih asocijacija koje su se javljale uz tu reč, makar sama zemlja već bila pokojna.
 
5.
 
Đorđe Balašević došao je u Stokholm dok se u Jugoslaviji još dimilo od rata. Stigao je čistog obraza, kao protivnik politike Slobodana Miloševića, predsednika i najmoćnijeg čoveka Srbije, često proglašavanog glavnim krivcem za jugoslovensku nesreću. Balašević nije odustao od suprotstavljanja Miloševićevoj ratobornoj politici ni kad je opasnost zapretila njemu lično. Događalo se da dugo ne može da izađe iz kuće, jer ga ispred nje čeka policija. Krio se, izbegavao je da primi vojni poziv. Bilo mu je nezamislivo da puca na dojučerašnje sunarodnike i prijatelje.
 
 
 Fotografija iz "Panonskog admirala", autorka: Željka Dimić
 
U Stokholm je stigao i kao pesnik kojem je odavno dat mandat da bude zastupnik generacijskih želja i snova. Imao je zakazan koncert u dvorani o kojoj maštaju muzičari, ali ne samo oni; onoj dvorani u kojoj je svirao Kit Džeret i u kojoj je Ivo Andrić 1961. primio Nobelovu nagradu za književnost. Pedeset pet godina posle Andrića, tu će – bez prisustva nagrađenog – biti održana ceremonija povodom dodeljivanja Nobelove nagrade Bobu Dilanu. 
 
Đorđe Balašević će pak, nekoliko minuta pre izlaska na scenu, biti najavljen kao "balkanski Bob Dilan". Tako ga je predstavio Karl Bilt, u prvoj polovini devedesetih švedski premijer, a od sredine te decenije jedan od najvažnijih međunarodnih izaslanika za Balkan. Nije se to poređenje čulo prvi put. The Washington Post je, recimo, devedesetih nazvao Balaševića "srpskim Dilanom". U Jugoslaviji ga je Bajaga poredio sa Dilanom još sredinom osamdesetih.
 
6.
 
Balaševićevo veče u Stokholmu bilo je mnogo više od uobičajenog koncerta. Ne zbog Bilta ili poređenja sa Dilanom, nego zato što su zavađeni jugoslovenski narodi – Srbi, Hrvati, Bošnjaci – sa istim entuzijazmom pohrlili da vide i čuju čoveka kod kojeg su podjednako voleli pesničko umeće i cenili ljudsku odvažnost. Dvorana koja prima oko dve i po hiljade posetilaca bila je ispunjena do poslednjeg mesta, igla više nije mogla da padne. 
 
Svi su se obukli najsvečanije što su mogli, nije se videla izbeglička beda. Ali se u vazduhu zgusnula "povijest koja oduvijek lomi kosti mnogih prijateljstava", kako bi rekao Mirko Kovač. Dok su ulazili u dvoranu i dok su čekali koncert, mladi ljudi, izbegli iz pakla u neizvesnost, gledali su se ispod oka ili se nisu gledali uopšte. Kroz salu je prostrujao kratki, jedva čujni žagor, a onda je i to zamrlo. Kao da je sve bilo okovano ledom. U takvoj atmosferi, u potpunoj tišini, na binu je izašao Đorđe Balašević. Raširio je ruke, činilo se da hoće da zagrli sve koji su tu. Pružajući ruke ka nemoj publici, rekao je: "Dobro veče, moja Jugoslavijo!"
 

Foto: 021.rs

 
Posle još nekoliko trenutaka muka, dvoranom se prolomilo nešto što Vesna Stanišić, a sigurno ni bilo ko drugi u sali, nije čuo ni pre ni kasnije. Više od dve hiljade ljudi ispustilo je nekakav neodrediv zvuk, delom jauk, delom vrisak. Svi su se slomili u istom času. Najednom su grunule suze. Plakalo se glasno, bez stida, sa dna predugo stisnutog srca. Balašević nije mogao da počne s koncertom, jer taj jauk trajao je bez prestanka dva, možda tri minuta. Kao da se cela sala porađala, kaže Vesna. Nije se znalo ko je više potresen, publika ili njen pesnik-pomiritelj.
 
Balašević je bio duboko uzdrman. Mnogo toga je doživeo, ali ovakvo iskustvo nije imao. Raširenih ruku, preplavljen uzbuđenjem, stajao je pred dugim jaukom i uplakanim licima u publici. Sama njegova pojava učinila je da ljudi priznaju kako je zajednička prošlost mnogo više od poslednjeg, nesrećnog poglavlja, mnogo više od ratnog pepela. U trenutku je nestalo pretvaranja da je ceo život pre rata beznačajno sećanje koje ništa ne govori. Ne postoji dovoljno veliko spremište zaborava u koje taj zajednički život može da stane. Jedna razoružavajuća Balaševićeva rečenica, četiri reči kojima je pozdravio publiku, učinile su da Jugoslavija te večeri ne bude poistovećena sa strahotama Sarajeva ili Srebrenice.
 
 
 Foto: 021.rs
 
Naš prtljag sećanja ipak je mnogo stariji od rata. Jugoslavija je mitski prostor i sigurna kuća naših uspomena. Za moju generaciju, pomenuti nju znači pomenuti – osim samog Balaševića – i Kiša i Pekića, Bregovića i Bebeka, Boru i Bajagu, Milana i Magi, Gileta i Čavketa, Džuboks i Rock, Polet i NON, Glavana i Vrdoljaka, Divljana i Šapera, Juru i Houru, Koju, Džonija, Rundeka, Vlatka Stefanovskog, Zorana Predina, Batu Stojkovića i Taška Načića, Miću Markovića i Stjepka Guta, Parlova i Beneša, Olju Petrovića, Envera Marića, Ratka Svilara, Rizaha Meškovića i Petra Borotu, "Start" i "Zum Reporter", Krešu Ćosića, Kiću i Moku, Praju i Mirzu, Bogdana Diklića i Miru Furlan, Moniku Seleš i Mimu Jaušovec, Iliju Jorgu, Kustu i Sidrana, Mikija Manojlovića i Boru Todorovića, Šurbeka i Stipančića, Tadiju i Slobodana Kačara, Novosela i Žeravicu, Bojana Križaja i Borisa Strela, Paju i Jareta, Rođu ("Boga mu poljubim") i Olgu, Baneta Bumbara, Šerbedžiju, Šijana, Zorana Radmilovića, Bogdana Tirnanića, Nebojšu Đukelića, Slobu Konjovića i Zorana Modlija, SKC i "Kulušić", Miku Oklopa i Gorana Tribusona, Davida Albaharija i Igora Mandića, Svetozara Gligorića i Ljubomira Ljubojevića, Pižona i Šestića, Safeta i Seada Sušića, Neleta Karajlića i Elvisa J. Kurtovića, Alana Forda, Miću Orlovića i Olivera Mlakara, Šurjaka i Žungula, Katalinskog, Džaju, Kranjčara i Zajeca, Duleta Savića i Zorana Filipovića, Dražena Petrovića i Vlada Divca, Bobu Živojinovića i Gorana Ivaniševića, Nedu Arnerić i Slavka Štimca, Batu Živojinovića i Borisa Dvornika, Makavejeva i Žilnika, Mladena Delića i Dragana Nikitovića, "Petkom u 22" i "Hit meseca", Sašu Zalepugina i Željku Fatorini, Milku Babović, Dunju Lango, Bogdana Norčiča, Nenada Stekića… I mnoge druge.
 
Nekih ljudi-ikona više nema. Pojedini su otišli tragično, na dramatičan način, pojedini mirno. Neki su izgubili obraz, drugi su sačuvali dostojanstvo. Neke nije interesovalo da unovče ugled, drugi su se u tome pokazali veštima. Ali sva ova imena i nazivi čine da nam bude toplo oko srca. Nemoguće je razdvojiti ih od jugoslovenskih uspomena. Svi sa ovog spiska, kao i mnogostruko više nepomenutih, jesu zlatni komadići naših života u toj zemlji. To je Đorđe Balašević želeo da kaže svojim pozdravom u Stokholmu, mada ni sam nije očekivao tako snažan odjek. Jugoslavija je bila ugašena zvezda, ali njena svetlost još je grejala.
 
7.
 
Koncert je trajao četiri sata. Nizale su se pesme zbog kojih su ljudi postajali manje sumnjičavi, manje uplašeni. Đoletove pesme, naše zajedničko i pojedinačno dobro, često su znale da obodre. Da podstaknu, čak, na čudo. Uz njega, pesnika koji je bio klasa, koji je bio kriterijum i po, i mi smo bivali bolji. Tako je bilo i u Stokholmu. Po izlasku s koncerta, kaže Vesna, ljudi su gledali jedni druge slobodno, a ne ispod oka kao dotad. Bili su rasterećeni neprirodne potrebe da se štite od onih s kojima su delili zao udes i izbegličku nevolju. Bilo je čak ponekog osmeha, makar ćutke. Niko od njih, uostalom, nije želeo rat i raspad zemlje. Zato su se i obreli tu, u tuđini, na novom početku.
 
 
 Foto: Laguna
 
Razume se, ne može jedan koncert da sve učini bajkovitim. Naredni dani donosili su neke nove podozrivosti, nove opreze. Ali, kora je bila napukla. Zahvaljujući Balaševiću, solidarnost i osećaj zajedništva ponovo su počeli da se useljavaju u ljudska srca. To semenje humanosti on je sejao godinama. Otud posle njegovog odlaska onaj "emotivni državni udar", kako je to nazvao nedeljnik Novosti, u svim bivšim jugoslovenskim republikama i na raznim mestima Kugle na kojima su naši.
 
8.
 
A Dragoljub? U vreme stokholmskog koncerta, više nije svirao sa Đoletom. Da je bio tamo, imao bi – kao i uvek, kao i svuda – najširi, najtopliji osmeh u dvorani. Uživao sam gledajući Dragoljuba i Đoleta zajedno u danima Jednog od onih života. Nadam se da opet nešto petljaju jedan s drugim.
 
***
 
"Panonski admiral" je knjiga o karijeri jednog velikog pesnika i padu jedne velike zemlje. To je profesionalna biografija Đorđa Balaševića i zbirka ličnih i kolektivnih sećanja. Balašević je bio sjajan hroničar i mudar tumač našeg vremena. 
 
Više o knjizi koja na 344 strane donosi priču o Balaševiću, možete da pogledate na sajtu Lagune

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Joja

    17.06.2022 19:56
    Pročitao bih ja, ali se bojim da pojedinci ne saznadu pa bih morao da plaćam debelu globu!
  • Zozon

    17.06.2022 16:51
    @021
    ajde Laguna, a da li ste vi dobili odobrenje gospodje Savic da postavite ovu vest?
  • 021

    17.06.2022 15:24
    NS
    Ko nije slušao Balaševića uživo a bogami i Dragoljuba od Leb i Sol.. i 5 okt.. i njegove performanse..
    Hvala što su postojali.
    I ne lažimo se, izgradili su deo nas.
    Dali su ❤

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Dalje ruke od naše dece

Sestre Ana i Elza su, u popularnom Diznijevom crtaću, uoči Božića bile tužne jer nemaju "tradiciju". Kako bi im pomogao, njihov sneško Olaf odlazi u potragu za istom.

Izdajnik opšte prakse

Ove godine obeleženo je 70 godina od rođenja Zorana Đinđić, te tim povodom objavljujemo odlomak iz najnovije knjige Mijata Lakićevića "Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj".

Mame na lomači

Srećemo ih, gledamo ih, pričamo sa njima, nalećemo na njih, prolazimo pored. Srećne su, nasmejane, nekad u haosu ali uvek pod kontrolom, svuda stižu, sve pokrivaju, ništa ne zaboravljaju.

Mnogo sma(t)rate

Bila sam na odmoru nedavno i kiselo se smešila "duhovitim" opaskama da odmor s troje male dece i nije odmor.

Đuka

Da je sreće i pameti, Vladimir Đukanović se nikada više ne bi vratio na Tviter koji je u znak protesta demonstrativno napustio kada je ta društvena mreža ugasila nalog Donalda Trampa.

Zašto ćutite?

U zemlji u kojoj se vanredna obraćanja ne zakazuju samo još zbog promene položaja planeta i pogubnog uticaja retrogradnog Merkura, vesti o ubistvima žena prolaze uz potpunu tišinu.

Referendum o Novom Sadu

Referendum o Generalnom urbanističkom planu otkrio bi mnogo više od toga da li su Novosađani za ili protiv projekta na vodi.

Saopštenje

Tužilaštvo se upustilo u neodgovoran i nedostojan pokušaj da insinuiranjem zastraši advokata ili javnost.