Karl-Markus Gaus piše o Novom Sadu: Spomenik besu

Austrijski pisac Karl-Markus Gaus u svojoj novoj knjizi "U muzeju odbačene budućnosti", koju je objavila Akademska knjiga, piše i o Novom Sadu.
Karl-Markus Gaus piše o Novom Sadu: Spomenik besu
Foto: 021.rs

Karl-Markus Gaus se ponovo otisnuo na putovanje po istočnoj Evropi i Balkanu, te prolazi kroz Moldaviju, Bugarsku, Hrvatsku, Srbiju. 

Gaus je u Vojvodini, koja je nekada bila Evropa u malom, pošao je tragom svoje majke i nasleđa Podunavskih Švaba. Gaus reportažu, istoriju i autobiografiju znalački kombinuje u putopisnu prozu kakvu niko drugi ne ume da piše.
 
Uz dozvolu Akademske knjige donosimo vam odlomak iz knjige "U muzeju odbačene budućnosti".
Spomenik besu
 
Kasno popodne, vozili smo se prema Futogu. Na jevrejskom groblju, koje se nalazi van grada, pored puta za Futog, skoro da nismo mogli pronaći novije grobove – ovde je u skorije vreme umro malo koji Jevrejin jer je malo koji Jevrejin i živeo ovde. Futoška ulica je veoma prometna, a na rubovima Novog Sada se, kao i na rubovima većine velikih gradova, nalaze neugledne komercijalne zone s velikim tržnim centrima. 
 
Posle izvesnog vremena, videli smo nova naselja bučnih kuća za jednu ili dve porodice koje su izgledale poput nekih malih neobično razmetljivih zamaka. Tu su živeli ljudi koje je nekoliko godina ranije ovamo naneo poslednji doseljenički talas. Već nakon Drugog svetskog rata, veliki broj Crnogoraca doselio se u Vojvodinu, gde su nekada nacionalno mešovita sela, koja su njihovi nemački stanovnici napustili ili su bila etnički očišćena, morala da se naseljavaju došljacima da ne bi propala. 
 
U Bačku su doseljeni seljaci iz siromašne Crne Gore, koji su bili navikli da se bore sa skromnim prinosima u planinskim predelima i koji nisu uspeli brzo da se prilagode ravničarskom terenu na koji su premešteni i na kome su rađale sasvim druge vrste voća i useva.
 
Kao i svaka regija koja je bila uhvaćena u mašineriju nasilja i kontranasilja, progona i osvete zbog progona i u kojoj se pokuša sprovesti munjevito etničko čišćenje, i Vojvodina je dugo trpela negativne posledice činjenice da je u njoj uništena vekovna tradicija mešanja pripadnika različitih naroda i nacionalnosti. Na kraju su oni što su prisvojili imovinu i dobra proteranih Podunavskih Švaba – a šta su drugo mogli da urade sa praznim kućama, oranicama i voćnjacima – bili još siromašniji nego ranije. 
 
A sada, pre nekoliko godina, taman kad su oni, dve generacije kasnije, konačno uspeli da se odomaće na toj zemlji i prokljuve kako se dâ živeti na njoj i od nje, pojavili su se novi došljaci. Bili su to Srbi, koji su u ogromnom broju bili primorani da pobegnu sa Kosova, iz svoje vekovne postojbine; došli su devedesetih godina prošlog veka, po pozivu srpskih vlasti koje su očekivale da će na taj način značajno ojačati srpsku većinu na toj teritoriji, a sa sobom su doneli svoj tradicionalni način života, prema kome su mnogi ovde još odavno gajili podozrenje ili čak odvratnost.
 
Jedan Mađar, koji je sedeo s nama za stolom u jednom novosadskom kafeu, načisto je pobesneo kada sam ga naveo da mi ispriča šta se tu faktički dogodilo. Ono što ga je kod ovog novog doba toliko ljutilo nije bilo ništa drugo do promena kulinarskih običaja koja se odigrala u regionu. 
Zaista, posvuda duž seoskih puteva viđali smo male improvizovane radnje koje su nudile ćevapčiće i meso sa roštilja "za poneti". I to kod nas, ogorčeno je konstatovao taj čovek, koji smo do pre nekoliko godina ćevapčiće viđali samo kada odemo na godišnji odmor, jer su se ovde donedavno jeli gulaš i štrudle, kao u Beču ili Budimpešti, a ne burek ili ćevapi, kao u Beogradu ili Nišu! 
 
Ali otkako su ovamo došli Šiptari – da, tako je on nazivao Srbe koje su s Kosova proterali upravo Šiptari – otkako su ovde Šiptari i otkako su im srpske vlasti ustupile najlepša naselja, jela koja su ovu regiju povezivala sa srednjom Evropom potisnuta su u kulinarskom ratu koji se svakodnevno vodi... 
 
Bio je nizak i zdepast, a kad bi se ražestio, činilo mi se da uopšte nema vrat, već da mu je glava ušrafljena direktno u trup i to uz dva-tri zavrtaja viška. 
 
Izgledalo je kao da mu lobanja, čvrsto prikovana lopaticama, naleže direktno na grudnu kost, i bio sam zapanjen u kojoj je meri njegovo telo postalo ovaploćenje srdžbe, spomenik besu.
 
***
 
Karl-Markus Gaus (Karl-Markus Gauß, Salzburg, 1954), austrijski savremeni pisac, esejista i urednik. Živi u Salcburgu. Gaus je glavni urednik književnog časopisa Literatur und Kritik. Njegove knjige prevedene su na više stranih jezika i dobile su veliki broj nagrada. Primljen je u Nemačku akademiju za jezik i poeziju 2006. godine.
 
Više o samoj knjizi "U muzeju odbačene budućnosti" možete saznati na sajtu Akademske knjige.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Lidija

    18.07.2022 11:43
    Jevrejsko groblje
    Jevrejsko groblje koje se nalazi van grada . . .itd,
    i sve ostalo, sto bi se reklo, makar sta . .
  • Goran Ns

    17.07.2022 22:48
    Ta mante nas
    Moji su rodjeni van Vojvodine. Ja jesam rodjen ovde. I volem i burek i strudle i cevape i paprikase i riblje corbe... Ima ovde mesta i hrane za sve ljude dobre volje. Ako taj Svaba hoce da se vrati. Dobro je dosao. Nek proda imovinu u nemackoj i u banatu kupi jednu ulicu za te novce. Nek samo ponese piva, Nemackih kobasica i osmeh na licu. Nista vise ne trazim
  • Lole

    16.07.2022 14:09
    Srbin sam iz Vojvodine, bar 10 generacija. Ona lupetanja o pomađarenju su san Mađara, jedemo gulaš ali kao naše jelo i znamo šta nam Mađari misle i žele. Spomenik, jedini, je na keju, napravio ga čika Jova Soldatović. Sve ostalo je mašta umetnika.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Mali, ne prepisuj!

Sećate se sigurno Vojislava Koštunice! Ma znate sto posto! Poznat je bio po zapaženoj ulozi u serijalu "Nikad izvini".

Megahejteri i megalažovi

Intervju sa serijskim silovateljem koji je objavio tabloid Informer danima izaziva i reakcije stručne javnosti i proteste građana.

Nekom Udba, nekom Sudba

Kada kažete da je intervju sa silovateljem skretanje pažnje sa pravih problema, na šta tačno mislite pod "pravi problemi"?

Gde nestade bunt?

Promocija knjige "Čovek patka" nas je podsetila na legendarni novosadski sastav, ali i ukazala da su protesti, kako umetnički, tako i masovni, odavno iščezli sa javne scene.

Haos i lepota septembarskog dana

I bi taj septembar, kada smo svi više manje, kao u američkom filmu (samo bez soka od narandže i žutog busa) počeli da se sudaramo po kući žureći svako za svojim obavezama...

Mizeran potez

Evropsku asocijaciju univerziteta čini više od 800 univerziteta iz pedesetak evropskih zemalja.

Piše Kvin Slobodijan: Svet zidova

Na srpskom jeziku nedavno je objavljena knjiga "Globalisti - kraj doba carstva i rađanje neoliberalizma" Kvina Slobodijana, u izdanju Akademske knjige.

U smrt, đaci naši!

Školska uprava Novi Sad uputila je školama uputstvo za obeležavanje Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Tito kao Galilej

Nova knjiga istoričara Milivoja Bešlina "Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji" objavljena je nedavno u izdanju "Akademske knjige".