O slučaju "Wolt" dostavljača: Prijavljivale, ne prijavljivale, odmazda je izgleda neizbežna

Prijavljivale, ne prijavljivale, odmazda je izgleda neizbežna. Ako već svaki ženski otpor i napredak izaziva gnev i napad, hajde da bar zahtevamo svet po našoj meri.
O slučaju "Wolt" dostavljača: Prijavljivale, ne prijavljivale, odmazda je izgleda neizbežna
Foto: 021.rs

Pišu: Nina Radulović i Jelena Riznić (Ženska solidarnost)

Pre samo osam meseci na Tviteru žene su pokrenule lavinu rečima "nisam prijavila". 

Nataša Elenkov (Ženska solidarnost) je tada napisala "žene nisu prijavile [nasilje] jer nisu imale dovoljno podrške, bile su preplašene, bile su zlostavljane, bile su kontrolisane, nisu bile svesne da se nasilje dešava. Nisu prijavile jer su nasilnici članovi porodice, očevi, muževi, braća, komšije. Nisu prijavile jer nisu želele da povrede i uznemire ljude oko sebe. Jer su nailazile na nerazumevanje i relativizaciju, kako od najbliže rodbine, tako i od predstavnika institucija koji nisu radili posao za koji su plaćeni i školovani".

Osam meseci kasnije na društvenim mrežama (ali i van njih) prisustvujemo jednoj vrsti "antifeminističke odmazde" – klizištu osuda devojke koja je, sudeći po skrinšotu objavljenom na Instagram stranici NS Ukrivo, prijavila sada otpuštenog dostavljača Volta jer joj je on poslao poruku koja je glasila: "Ej, kakva je hrana bila juče? Wolt dostavljač ".
 
Iako na prvi pogled čitava situacija može delovati bezazleno jer je u pitanju "samo" poruka propraćena "burnom reakcijom", u pitanju je, sudeći po otkazu, kršenje ugovora i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, a pre svega kršenje ženinog pristanka, jer, i bez ugovora i zakonskog uređenja ne bi bilo u redu poslati poruku. Uz to, reakcije nam govore mnogo više od same prijave i otkaza – prijavljivale, ne prijavljivale, krive smo. 
 
Među reakcijama mogli smo da vidimo sve od "Samo je pokušao da nađe ženu svog života", "Mogla ga je iskulirati i/ili blokirati broj, šta se žali kao da je momak uradio ko zna šta", "Ima sreće što nije agresivan lik jer bi je verovatno prebio jer zna njenu adresu. Kretenuša. U ovako teškom vremenu navlači ljudima otkaz", preko "Glupoj ku*vi je frka od pristojnog lika dostavljača jer je pitao jel bila dobra hrana (jes da po ugovoru nije smeo, ali imaj malo srca ku*vo, nemoj ga odma drukati i ostavljati bez kore ljeba)", do "Da ju je roknuo neki ćelavi sa G klasom na pešačkom još bi mu se izvinila i pozvala ga na piće u znak pomirenja".
 
Pored komentara koji izričito pozivaju na odmazdu protiv devojke, tu su i oni koji potcenjuju strah koje mnoge od nas dele na klasnom nivou; strah koji delimo ne zato što želimo da budemo žrtve ili zato što smo naplašene lošim vestima ili zato što mrzimo muškarce, već zato što je nasilje stvarnost. Bez obzira na strašne priče za plašljive muškarce, feministički snovi su skromni – želimo život bez uznemiravanja i, logično, bez muškog nasilja. Zato je još važnije da možemo da ga imenujemo i da znamo da će bar neko reagovati.  
 
Međutim, kao što svako prijavljivanje dovodi do negativnih reakcija, sumnji i prijateljskih saveta kako je žena trebalo drugačije da prijavi, prijavljivanje dovodi i do podrške, gotovo isključivo od žena koje su prošle kroz nešto slično, od žena koje znaju drugu koja je prošla kroz nešto slično ili koje barem mogu da se poistovete sa žrtvnim strahom. Taj strah ne mora uvek da se verbalizuje na taj način, ali ga delimo svakodnevno – dok dočekujemo majstore, dostavljače, poštare, dok se suočavamo sa neprijatnim komentarima taksiste kom dajemo pogrešnu adresu, dok nam medicinski radnici upućuju neumesne komentare tokom pregleda. 
 
I ne samo da ovo nisu izmaštane situacije, već je to upravo življena stvarnost žena. Priča o strahu od nasilja ne znači da su žene večne žrtve. Upravo suprotno, hrabrost je govoriti o tome uprkos strahu koji je utemljen u realnosti, a prvo pravilo feminizma jeste imenovanje nasilja. Životna stvarnost žena je takva da se vrlo rano u detinjstvu devojčicama oduzima pravo da kažu "ne", nekada eksplicitno, nekada manipulativnim strategijama izjednačavanja uspostavljanja granica sa bezobrazlukom i neljubaznošću. Nešto slično onome što je uradio nekadašnji Voltov dostavljač koji je iskoristio često viđenu strategiju emocionalne ucene – "zbog tebe nemam više mesečne prihode".
 
Da stvar bude gora, svi jesmo svesni da se nasilje dešava i to je razlog zašto u slučaju socijalizacije devojčica postoji mnogo više preventivne kontrole. Od "javi mi se kad prolaziš tuda", preko "javi mi se kada stigneš kući", do "pamet u glavu", mi odrastamo sa idejom o tome da je nasilje potencijal koji nam se može ostvariti u svakom trenutku. Pa ipak, ma kako pokušale da zaštitimo svoje granice, iznova nailazimo na osudu, pretnje i linč.
 
Krajnji ishod tog ženskog straha je možda najbolje sumiran u anegdoti Margaret Atvud koju je pre 40 godina podelila na predavanju.
 
"'Zašto se muškarci osećaju ugroženo od strane žena?' upitala sam svog prijatelja. 'Mislim', rekla sam, 'muškarci su veći, većinu vremena mogu brže da trče, bolje dave i u proseku imaju mnogo više novca i moći.' 'Plaše se da će im se žene smejati', rekao je on. 'Da će potkopati njihov pogled na svet.' Zatim sam pitala neke studentkinje na kratkom seminaru poezije koji sam vodila: 'Zašto se žene osećaju ugroženim od strane muškaraca?' 'Plaše se da će ih ubiti', rekle su."
 
U nedeljama kada slušamo o femicidima i pričama žena čije su prijave i strahovi ignorisani, reči Margaret Atvud zvuče nažalost nikad prikladnije. Četrdeset godina kasnije i hiljadama kilometara od Kanade prijava dostavljača poslodavcu samo je jedan u nizu skorijih feminističkih činova i otpora patrijarhatu – niz žena koje su uprkos svemu odlučile da javno istupe sa ispovestima o nasilju koje su preživele u politici, na društvenim mrežama, u istraživačkoj stanici, u školama i na fakultetima, na pozorišnoj sceni i na filmu, na bolničkom odeljenju, u teretani, u vezi, itd. 
 
Ako je ranije postojala ikakva sumnja, sada je jasno da je ulazak žena u javni život dočekan s cenom. Možda nominalno imamo biračko pravo, pravo na obrazovanje, privatnu svojinu, pravo na zaposlenje, ali ne i zaštitu od seksualnog nasilja na radnom mestu, u školi, u kafiću, pod sopstvenim krovom i drugde.
 
Ali šta je rešenje? Kakav mi, feministkinje, to svet želimo? 
 
Dodatan teret onih koji su tlačeni je da, uz stalno dokazivanje tlačenja, moraju da imaju alternative na dohvat ruke. Tako su neke feministkinje u prošlosti bile posebno domišljate pa osnivale isključivo ženske festivale, kampove i komune. Bez obzira na sve pokušaje da se izmigoljimo patrijarhatu, jedno je sigurno – rešenje nije jedno(stavno) i momentalno; svaka pobeda, kao što je na primer pravo na abortus, lako se pretvori u novu borbu. 
 
U slučaju Volt dostavljača, deo odgovornosti je i na poslodavcu – ukoliko se zaista sprovede istraga, biće potrebno da se utvrdi da li je zaposleni bio upoznat sa zakonom i koliko sama firma radi na prevenciji zloupotrebe podataka o ličnosti. Ali i bez obzira na edukaciju radnika, ne bismo smeli da upadnemo u zamku odbrane navodnih radničkih prava na uštrb opravdavanja seksualnog nasilja. Dostavljač ne sme biti zlostavljač!
 
Ukratko, socioekonomski status dostavljača ne menja činjenicu da žena, bez upozorenja, najave i davanja druge šanse ima pravo da imenuje i prijavi nasilje. Ako istinski želimo svet po meri žena, moramo da možemo da se složimo da bez obzira što su muškarci i eksploatisani i diskriminisani po različitim osnovama, to može da nam ukaže na faktore rizika za vršenje nasilja, ali ne sme da bude opravdanje.
 
Dok je za muškarce teško, ako ne i nemoguće, da razumeju strah koji osećamo dok hodamo same noću, ali i danju, ili dok izlazimo na ispit kod profesora koji je poznat po neprimerenim komentarima ili dok se psihički pripremamo na bolan porođaj jer nam nije dao epidural na vreme, neophodno je da se muškarci promene, na bolje. Skoriji primer muškarca koji je, sudeći po napisanom, na dobrom putu, je Marko Dražić. 
 
U svom tekstu "Svi mi muškarci, ma kakvi da smo, nekad smo bili uzrok straha" Dražić opisuje situaciju u kojoj je prepoznao da je i sam izvor straha – kada je preticao ženu dok je trčao noću na Adi. Bitno je, kako Dražić naglašava u tekstu, da se prvo ukloni "slepilo" kod muškaraca kada je u pitanju nerazumevanje straha koje žene osećaju. Greške u koracima su gotovo neminovne i neke reakcije će zaista "doliti ulje na vatru" kako on piše, ali je bitno da nastavimo da radimo na iskorenjivanju svake prakse koja ugrožava žene, čak i onda kada su neke zakonom dozvoljene.
 
Nekoliko meseci pre ovoga, imali smo priliku da čitamo tekst o suđenju Dep-Herd, opet iz muškog pera. Primeri dobre prakse nisu tu tek tako, već da bismo još jednom naglasile prostu činjenicu straha – nisu svi muškarci nasilnici, ali sve žene jesu barem nekad osećale strah zbog potencijalnog muškog nasilja. U skladu sa tim, portretisanje ovakvih slučaja ne treba da ide u smeru kako danas muškarci mogu da flertuju u eri hipersenzitivnosti i diktature feministkinja, jer da je zaista tako, ne bismo o ovome ni pisale. 
 
Pravi pristup ovoj temi nije kako se muškarci osećaju kada ih neko pozove na odgovornost za prelaženje granica, već kako da se žene zaštite. To takođe ne znači prebacivanje odgovornosti na žene koje će davati pogrešnu adresu dostavljačima, kuririma, taksistima, već na sistemskoj edukaciji o tome šta su nedozvoljena ponašanja koja će biti sankcionisana, bez obzira da li se neko intimno sa time slaže ili ne. 
 
Procedure ne ubijaju spontanost u međuljudskim odnosima, kako se to obično kaže, jer nasilje nikada nije spontano, već vrlo proračunato pa i pravila moraju ići u tom smeru. Ženska bezbednost uvek mora doći ispred muških osećanja jer se o našim osećanjima niko ne pita dok drhtimo od straha u različitim naizgled bezazlenim situacijama.
 
I zato, kao što je ženama neophodna ženska istorija da bismo mogle da ispišemo budućnost po svojoj meri, muškarcima je neophodno da budu izloženi pozitivnim primerima onih muškarcima koji razumeju i poštuju granice, bilo one propisane ili još uvek nepropisane zakonom. Pošto već ne možemo da promenimo biologiju, onda bi trebalo da sve snage usmerimo na promenu društva, što između ostalog, podrazumeva i drugačiju socijalizaciju dečaka i devojčica, muškaraca i žena u odnosu na sada.
 
Bitno je da muškarci budu izloženi drugim muškarcima koji aktivno razbijaju predrasude o pravu na seksualnu dostupnost žena i koji ne ignorišu nasilje u svojoj okolini. Dakle, treba da se zapitamo ne samo šta je zajedničko svim nasilnicima već i šta je zajedničko muškarcima koji nisu nasilnici. 
Uz sve to, rešenje bi trebalo da prepozna da muško nasilje nad ženama je niti neizbežno niti prirodno, iako se na momente može učiniti takvim. Rešenje zahteva promenu iz korena našeg odnosa prema reprodukciji i seksualnosti. Rešenje takođe zahteva i dozu feminističkog optimizma – kako je Andrea Dvorkin pitala i odgovorila u svom govoru o prirodi silovanja: "Da li ste se ikada zapitali zbog čega ne krećemo u oružanu borbu protiv vas? Ne zato što vlada nestašica kuhinjskih noževa u ovoj zemlji. Zato što verujemo u vašu ljudskost, uprkos svim dokazima."
 
Postoji ipak nešto pozitivno u ovoj spirali mizoginije. I pored pokazne vežbe šta se dešava ženama kada se pobune i odbrane svoje granice, čini se da do pre nekoliko godina ne bismo ni vodili ovaj razgovor, ne jer bi javnost automatski bila na strani žena, već zato što je danas otpor mogućnost koja je izvesnija nego ranije. 
 
Žene su umorne od traženja strategija preživljavanja u obavljanju običnih životnih aktivnosti i besne smo zbog nasilja, potencijalnog i postojećeg. Žene protestuju, dovode u pitanje dosadašnja uverenja i pozivaju na odgovornost one koji ne poštuju njihove granice, što je do relativno skoro bilo nezamislivo.
 
Žene menjaju kontinuitet nasilja kontinuitetom otpora. Žene govore, a nadamo se da će početi da viču.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Jovan

    21.08.2022 17:03
    ....
    Čekajte, pa mene je pre par dana jedna devojka dodirnula po ramenu, i veoma jasno do znanja dala da "testira vodu", da li bih trebao da je prijavim za uznemiravanje?

    Pre koji mesec mi se nabacivala jedna žena, pipkala me i dobacivala neke stvari u seksualnom kontekstu, ali na svu sreću tu je bila moja supruga pa je oterala.

    ili puj-pike ne važi, zato što sam ja ionako "samo muško"? Da li mogu ove feministkinje da se bore i za prava muškaraca da se odbranimo nekako od neželjenih "nabacivanja" žena?
  • Milan

    14.08.2022 14:21
    crno-beli svet
    Da li je dostavljač zloupotrebio podatke i zaslužio otkaz - jeste. Tačka.

    Da li postoje muškarci koji su primitivni i nasilni prema ženama? Postoje. Problem je što su neki od načina "udvaranja" koji se danas smatraju neprimerenima, do skoro bili društveno prihvatljivi, a najčešće i efikasniji od recitovanja sladunjavih pesmica ili nekog intelektualnog pristupa, a takve stvari ne mogu nestati dekretom, nego mora da prođe neko vreme. Problem je što se stanovništvo iz sela i malih gradova masovno preselilo u velike gradove. Na selu su i najveći bilmezi znali kojoj devojci mogu da priđu sa takoreći otvorenom ponudom za seks, koju moraju da muvaju, a kod koje nemaju šansu, a u gradu to ne znaju. Problem je što današnja omladina sve više komunicira preko raznih platformi i onda ne ume da tumači i/ili kontroliše neverbalne signale u komunikaciji uživo. Problem je što se u toj promeni društvenog odnosa prema seksualnosti stalno govori o onome što je loše i nedozvoljeno, a niko toj deci ne objašnjava šta i kako treba, pa na kraju dolazimo do toga da ogroman broj mladih ne da nije u vezi, nego se nije ni poljubilo sa nekim.
    Problem je i u komunikaciji: ne vidim zašto se stalno insistira na polu. Jedina podela treba da bude na pristojan svet i ološ, sve ostalo, pol, rod, nacija, rasa itd. ne treba da budu bitni.
  • Brat i sin

    14.08.2022 13:06
    Majkama i sestrama
    Mi muškarci u vašim očima ispadamo kao nehumani napadači. Možda nekad sa vama želimo da porazgovaramo jer nam odgovara vaša duša a vi to odmah smatrate kao uznemiravanje i napad. Ispadne da mi nemamo dušu, da smo goveda samo za priplod, i to nas vredja. Ja razumem da nas muškaraca nema savršenih, i zato ima puno feministkinja koje nisu imale pravog muškarca u svom životu. Ali niste ni vi savršene u svemu, imate greške kao i mi. Al ako je neko nasrtljiv u više pokušaja i neodbitan iako ste ga lepo upozorile da vas ostavi na miru, onda ga prijavite. Možda nekome nedostaje sestra, majka, netraži svako osobu za zadovoljavanje svojih nagona. Hvala vam najlepše, vi ste ipak divna nežna bića, i to i budite u životu.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Nekom Udba, nekom Sudba

Kada kažete da je intervju sa silovateljem skretanje pažnje sa pravih problema, na šta tačno mislite pod "pravi problemi"?

Gde nestade bunt?

Promocija knjige "Čovek patka" nas je podsetila na legendarni novosadski sastav, ali i ukazala da su protesti, kako umetnički, tako i masovni, odavno iščezli sa javne scene.

Haos i lepota septembarskog dana

I bi taj septembar, kada smo svi više manje, kao u američkom filmu (samo bez soka od narandže i žutog busa) počeli da se sudaramo po kući žureći svako za svojim obavezama...

Mizeran potez

Evropsku asocijaciju univerziteta čini više od 800 univerziteta iz pedesetak evropskih zemalja.

Piše Kvin Slobodijan: Svet zidova

Na srpskom jeziku nedavno je objavljena knjiga "Globalisti - kraj doba carstva i rađanje neoliberalizma" Kvina Slobodijana, u izdanju Akademske knjige.

U smrt, đaci naši!

Školska uprava Novi Sad uputila je školama uputstvo za obeležavanje Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Tito kao Galilej

Nova knjiga istoričara Milivoja Bešlina "Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji" objavljena je nedavno u izdanju "Akademske knjige".

Histeria magistra vitae est

Imamo mi taj televizor u kući. Uglavnom služi za playstation, "Male titane", Netfliks i bleju. Naravno, služi i za ono: "Ne televizor flomasterom!"