Dalje ruke od naše dece

Sestre Ana i Elza su, u popularnom Diznijevom crtaću, uoči Božića bile tužne jer nemaju "tradiciju". Kako bi im pomogao, njihov sneško Olaf odlazi u potragu za istom.
Dalje ruke od naše dece
Foto: 021.rs (ilustracija)
U toj svojoj potrazi on saznaje da svaka porodica u Arendelu ima svoju tradiciju i dočekuje praznik na svoj jedinstveni način. Naivno dolazi na ideju da sestre izaberu jednu od tih tradicija kao svoju. Međutim, otkriva da ipak postoji nešto što ih povezuje, tradicija ispunjena ljubavlju i srećom  – pravljenje sneška.
 
Pitam se kako bi na ovakvu sliku tradicije, gde svaka porodica definiše svoju na način na koji želi, reagovao prosečan domaći litijaš koji je, evo recimo u nedelju bio učesnik "Krsnog hoda za tradicionalnu porodicu a protiv LGBT propagande i istopolnih brakova"? Gomila ljudi iskazala je svoj protest protiv navodne promocije "homoseksualizma" kroz obrazovne strukture, protiv uticaja gej populacije na njihovu decu, protiv "netradicionalne" porodice koje na neki neobjašnjiv način ugrožavaju tzv. "tradicionalnu". 
Da li bi ovi litijaši Elzin Arendel opisali kao Sodomu i Gomoru ili kao mesto gde se tradicija doživljava i manifestuje onako kako želiš i osećaš? Da litijaš pod tradicionalnom porodicom podrazumava samo tehnikaliju zvanu muž-žena-deca možda bih i prihvatila, međutim, bojim se da pod ovim terminom leži mnogo više od puke definicije.
 
Naravno, nisu sve tradicionalne porodice ekstremisti poput litijaša koji drže megafone, veliki je broj onih porodica koje se u ovakvom narativu izjašnjavaju kao tradicionalne, a da su po sebi neopterećene nametnutim tradicionalizmom, dodeljenim patrijarhalnim ulogama i obaveznim stavovima. Međutim, čini se da “tradicionalna” porodica koja ne silazi sa usana megafonista što na ulicama, što na intenetu, što na porodičnim okupljanjima i slavama. Ipak, sadrži i pun kofer pravila, zabluda, prisile, mržnje, neukosti, i na koncu – nedostatka ljubavi i empatije kao ključnog faktora jedne zajednice. Zaista ne znam za očuvanje kakve to tradicije narod šeta nedeljom, ali znam da sopstveni marketing radi jezivo loše. 
Hajde da stavimo "tradicionalnu" porodicu pod lupu medijskih naslova, crne hronike, brojnih zvaničnih statistika i seoskih priča: od početka ove godine pa do kraja jula meseca registrovano je čak 20 femicida u našoj državi u "tradicionalnoj" porodici koja vekovima vrlo čvrsto neguje tako sirovu i surovu mržnju prema ženama. Vidi je kao objekat rasploda, besa, lepote, nagona i frustracija. Sve ove lepe tradicionalne stvari na samoj ženi ostave traga ili trenutno, ili trajno ili konačno – sekirom u glavu. Pre neki dan nam je neki deda u prolazu rekao: "Bravo, imate troje dece, tri delije!", na moj odgovor da je jedno devojčica rekao je saosećajno: "A dobro, nema veze". Nema veze, devojčice mala. Proći će i njegovo, je l' tako? 
 
Dalje, "tradicionalna" porodica između ostalog muža vidi kao bezgrešno nedodirljivo biće te on, pored toga što kući ima ženu koju, tradicionalno, sme da zvekne kako želi, ipak pronalazi neku drugu, neporodičnu i ludački netradicionalnu koju može da zvekne šmekerski nekako bolje, pa se i ova praksa i sama definiše frajerski tradicionalno i nekako folklorski. Ne tako davno, muž moje komšinice pitao je dečka njene drugarice da li je vara. Na negativan odgovor i pitanje "zašto bih", upitao je samo "a što da ne?" Tradicionalno, sportski.
 
I malo-malo pa nam mediji, večno sablažnjeni nad tradicionalizmom, izbace i ne tako retku priču o obljubama nad maloletnim licima od strane najbližih u kojoj tako uzvišeno datim tradicionalnim ulogama, gle čuda, najčešće barataju muškarci. Najtradicionalnije je zapravo biti nasilan prema deci i uterati im u glave što pre ono osnovno: nesigurnost, konstantni strah i konačno mržnju prema svemu što "ugrožava" tradiciju, a to je glas razuma ili sloboda da nešto poželiš, kažeš, sprovedeš i ono najgore - budeš istinski srećan.
 
I sve to nekako pod velom protesta protiv Europrajda noseći transparent na kome piše "Dalje ruke od naše dece" - da ih sami možemo tući, učiti da slušaju muškarca ako su (izeš ga, desi se nekad) žensko dete ili da se postave kao muškarčine društva i povedu povorku u zaštitu od onih koji su manje muškarci. 
"Dalje ruke od naše dece", reče komšinica koja je mesecima kopala po Novom Sadu tražeći idealnu školu bez romske dece za svoje mladunče. 
"Dalje ruke od naše dece", reče mama drugara koji je na igralištu bez problema zveknuo migrantsko dete samo zato što je to što jeste.
"Dalje ruke od naše dece", reče majka iz našeg vrtića za sve vakcine jer one na jutjubu ubijaju nekako, valjda, zlobnije nego dokazano smrtonosna bolest.
"Dalje ruke od naše dece", reče litijaš iako ni sam ne zna o kakvim rukama govori. 
 
I zamisli taj pakao kroz koji prolazi Olaf od vrata do vrata. Zamisli da živiš u sredini gde su sve porodice drugačije, gde svaka prenosi i neguje ono što želi, ne ono što joj namećeš? Da se zalediš, je l' da? Znam, teško je zamisliti. 
 
I znaš šta je još jezivo? Zamisli da decu ne truješ svojim neobrazovanjem, slabostima i strahovima, već im ostavljaš prostor da sami shvate svet oko sebe i pronađu svoje mesto u njemu? Zamisli da naučiš da ne postoji homoseksualizam već homoseksualnost s kojom se ljudi, hajde progutaj knedlu, zapravo rađaju? 
 
Nedavno je neko na Tviteru okačio ilustraciju iz nekog finskog vrtića pod nazivom "different families – same love", gde je bilo ilustrovano šest različitih porodica: majka s bebom, muž žena i troje dece, dve žene i dvoje dece, dva muškarca i dete, muž i žena sa detetom u invalidskim kolicima, muž i žena različite boje kože i dvoje dece. Bila sam strašno radoznala i pokazala sam sliku mom osmogodišnjaku i pitala ga: "Da li je ovde nešto pogrešno, suvišno ili nešto fali?" I to bez ikakve prethodne indoktrinacije. Nakon pažljivog posmatranja je rekao: "Ne, nije ništa pogrešno, ali fale mama i tata bez dece". Tako je, i to je porodica. 
 
U Arendelu mogu da rastu deca koja shvataju ljubav na najlepši mogući način te sami postaju ljudi koji će opasnost videti tamo odakle ona zaista vreba, a empatiju tamo gde je neophodna. Očigledno mogu da vide i dalje i šire i jasnije od nas samih. 
 
A za "Dalje ruke od naše dece", slažem se. Pogledaj prvo u svoje ruke, razmisli šta njima činiš i zapitaj se, ali ne žuri sa odgovorom - da li bi da praviš sneška? 

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Bojan

    22.08.2022 16:01
    @Само кажем

    "Levoruk sam pa znam šta je diskriminacija" je totalno kreativan pristup moronskoj arguemntaciji o zaštiti porodice.
  • Tužnjikavi

    20.08.2022 05:24
    Ah...
    Dražesno, no pomalo nametljivo; a zar da tražim više u ovom času? Tekst je dopadljiv, ukazuje na mnoštvo anomalija, mržnjom ispunjenih srca, koja priželjkuju da, na osnovu različitosti, unize drugo biće. No, zar da ih osudimo? Ne, ovaj svet je mizerna stvar, turobna i gadna. Sve te razlike, podele... Ah, kako vas glava ne zaboli? Svakodnevna svest je ništavna, prekrivena problemima, lutanjima, površnim govorom i manjkom vremena za zalaženje u dubinu sopstvene duše. Teskoba, oštri vetrovi severa, a i nastojanje da se ispuni zalaganje, ne nužno vredno, no vrednije od zrna peska u drevnoj pustinji, nalaze svoj put kroz izraz koji je, naizgled, pravičan. Ah, mogao bih do besvesti ovako, no nije li uzaludno? Svedite se na malene zajednice, ne ukazujte društvu na probleme. Neka se udave u sopstvenoj dekadenciji; a ta prljava želja da ubiju i poslednju iskru postojanja, tako što će je vređati i pokazati joj "njenu bezvrednost", ah... To je samo kovtilac podlosti. Ne brinite za svet, prosipao je krv eonima, umovi izopačeni i, srećom, smrtni, nastojali su da ga menjaju, ali su i sami postali prašina. Prepustimo se, ljubavi ili patnji, svetlosti ili tami, i osetimo lepotu bar na tren. Godine su minule, a naša težnja sve je tanja. Napokon, ostaće samo senka naših želja, a mi ćemo tužni sedeti, i pitati se "Da li smo ikada postojali?".
  • Marina

    18.08.2022 08:14
    Bravvoo
    Tekst je odličan,ali je samo načeo vrlo kompleksnu temu.Gej orijentacije je bilo,od kada je sveta i veka.Tokom istorije,stavovi su se oko gej populacije menjali,na nju su uticale mnoge okolnosti,kao sociološke,istorijske itd.Savaka krajnost je zaista pogubna,slažem se sa predhodnim komentarom ali sam zaista i iskreno protiv mogućnosti usvajanja dece od strane istopolnih parova,to se ne može podržati nikako.Autorka teksta ima potencijala ali je tek načela vrh ledenog brega,imalo bi tu puno da se piše i piše.Samo se izmaći i biti objektivan.Još jedno litijaši nisu to,oni su učesnici Litija i pederi i lezbejke su učesnici Prajd parade.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Haos i lepota septembarskog dana

I bi taj septembar, kada smo svi više manje, kao u američkom filmu (samo bez soka od narandže i žutog busa) počeli da se sudaramo po kući žureći svako za svojim obavezama...

Mizeran potez

Evropsku asocijaciju univerziteta čini više od 800 univerziteta iz pedesetak evropskih zemalja.

Piše Kvin Slobodijan: Svet zidova

Na srpskom jeziku nedavno je objavljena knjiga "Globalisti - kraj doba carstva i rađanje neoliberalizma" Kvina Slobodijana, u izdanju Akademske knjige.

U smrt, đaci naši!

Školska uprava Novi Sad uputila je školama uputstvo za obeležavanje Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Tito kao Galilej

Nova knjiga istoričara Milivoja Bešlina "Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji" objavljena je nedavno u izdanju "Akademske knjige".

Histeria magistra vitae est

Imamo mi taj televizor u kući. Uglavnom služi za playstation, "Male titane", Netfliks i bleju. Naravno, služi i za ono: "Ne televizor flomasterom!"

Piše Veran Matić: Vranje – déjà vu

Već viđeno, da nastavim u duhu filmskih referenci, tako bih mogao da okarakterišem sve ono što mi se događa od trenutka kada sam 15. juna kročio u Vranje.