Šuti, moj dječače plavi. Slušaj mamu i tatu

Biti roditelj znači stvarno mnogo toga.
Šuti, moj dječače plavi. Slušaj mamu i tatu
Foto: Pixabay

Raditi po ceo dan i celu noć za njih i oko njih, sve svoje planove, rad i vreme posvetiti njima, lagano im dopustiti da te načnu i dokrajče i, konačno, svog sebe toliko izgubiti da te možda više ni ne bude. Ali vredi, kažu. Vredi najviše na svetu, kažu. To je njihov ceo svet, kažu. Baš ceo svet? Kažu da jeste. Baš ceo svet.

Davnih dana sam na internetu pročitala jednu sjajnu misao nekog kul lika, kaže: Koliko prazan moraš biti da bi neko drugi postao ceo tvoj svet? Iako, sigurna sam, nije mislio na decu već na partnere, svejedno, često se ovoga setim kada (ako ne i uvek) shvatim da je neko postao i ostao samo roditelj i ništa više. 

Naravno, ne mislim na emotivnu celosvetsku stranu jer ljubav se dešava, nju ne planiramo ni na lokalu, ni na globalu, niti osmišljavamo (ali je rastegljiva, uvek u taj ceo svet može da uleti još koja osoba, npr. vi sami), već mislim na onaj momenat kada oko nečeg u potpunosti izgradiš svoju ličnost - do te mere da u to ubaciš i onog starog neostvarenog sebe samo malo i previše. Ali ne emotivno, već više destruktivno. 
 
Drugarica mi se nedavno požalila na "Soccer mom" fenomen koji joj se prikrada i svaki put kada pogleda iza sebe sve je bliže i bliže (da li se kao kod vampira prenosi ujedom, ne znam, ali na vreme je pobegla). Upisala je letos svog petogodišnjaka na fudbal onako, iz zeza, sa par drugara iz vrtića. Krenulo je lepo, tiho i pitomo a onda je, kaže, došla jesen i svi se vratili sa odmora – tada je shvatila da nije samo sport sinonim za takmičenje, već i roditeljstvo. Ovde se prestiž nesumnjivo iskazuje kroz što veći novčani iznos koji ćeš baciti nekome u lice da bi ti zauzvrat pružio satisfakciju koja je samo tebi poznata. 
 
Kupuju se dresovi kluba, kompleti, ide se na kampove, tatike se zapale i svađaju međusobno, mamike minivan-om razvoze decu po ceo dan do kasno u noć, a treninzi su tri puta nedeljno, koliko da se uglave između engleskog i klavira, NTC-a i plivanja, crtanja portreta i programiranja, baleta i neispunjenih roditeljskih želja. 
 
I takmičenje se ne završava kod sporta. Još u prenatalnom periodu kreće lavina nesportskih izazova kao što su: prava majka ne rađa na carski rez, ona obavezno doji iako ne može, njeno dete ne plače, ono prohodava sa pet, a propričava sa šest meseci, ono čisti ribu od koščica samo sa sedam, a govori engleski sa 11, rešava svetsku krizu sa 12. 
 
Ono ne prlja, ne brlja, ne prosipa, ono NAMA objašnjava kako stoje stvari. I čim izađe iz pelena "kraj je igranjcu, mladiću", idemo na aktivnosti po principu da ujutru ustaneš - kreneš, vratiš se uveče, ne stigneš ništa ni po kući, ni oko kuće, samo u krevet. A mi pobednici ćemo da vozimo i slikamo. Hej! To je za tvoje dobro! 
 
I zaista, da li je sve ovo potrebno petogodišnjacima? Gde je nestalo staro dobro "Mama, dosadno mi je - uhvati se za uši pa igraj"? Je l' neko pitao petogodišnjake da li žele toliko svega toga? Ili, da li žele malo više nečeg drugog? Da li su sve te dečije aktivnosti i obaveze njihove želje ili, božemeprosti, sramota je i da pomislim, naše potrebe? 
Kada prestaje takmičenje među roditeljima? Može li negde da se otkupi neki pehar pa da ubrzamo proces i damo ga onima koji svake sekunde, svakog minuta, svakog sata i svakog dana govore da je dete "ceo njihov svet", tako što kroz njega ostvaruju ceo set svojih neostvarenosti? Da damo pehar svima koji svakog trena, bez pauze i milosti "rade" s decom, ali obavezno tako da svi drugi to znaju i obavezno da znaju koliko košta? Da li se može raditi s decom iza očiju javnosti? Možda to košta najviše? 
 
Da li ste cele vaše svetove pitali za njihove potrebe? Da li žele malo da odmore možda? Da li pretrpanom agendom zatrpavate nešto ili naprotiv, nešto pokazujete? Jeste li ikada razmislili da malo o'ladite i prozore u svet bar malo iskipujete? 
 
Zapravo, ako je ovo sve kojim slučajem takmičenje u slobodnom vremenu, ja sam sa troje dece unapred izgubila sva vremena i poluvremena – biram silom prilika pre dobro otpadanje, bleju i igru iz dosade u kombinaciji sa "ajde, može jednom", ali obavezno omiljenom organizovanom aktivnošću po glavi deteta, a kada moj ceo svet kaže "e, ovaj sport nije moja šoljica čaja", dozvolim da bez ikakve posledice izađe iz minivan-a i vrati moju ambiciju gde joj je i mesto – meni. 
 
Mislim da je jako dobro moć iz svojih ruku ponekad staviti i u te male ručice i dozvoliti im da ne budu naši, već trofeji samih sebe. I ne brinite, ne mislim da sam najpametnija, štaviše, možda je pružanje previše slobode u ovom konstekstu druga strana ogledala, te u odrazu svi i dalje virtuozno fejlujemo – svako na svom kraju spektra. 

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Fibi

    23.11.2022 16:41
    Odlično
    Mnogo mi se dopada kako je ovaj tekst napisan!
  • Marko

    10.11.2022 10:34
    Ja sam zaljubljen u hathor
  • B

    09.11.2022 15:52
    Roditeljstvo
    Koliko sam ja razumela, poenta ovog teksta nije da li neko vodi dete na sportic, fudbal, ntc... ili ne, poenta je iz kojih pobuda to roditelji rade. Za detetovo dobro, ili za svoje dobro u smislu, osecace se sami vise vrednim ako je njihovo dete u aktivnostima bolje od prosecnog. Poenta teksta je da roditeljstvo nije samo odgajanje deteta kao "projekta" nego i odgajanje sebe i ugadjanje sebi, ali ne kroz dete nego kroz svoje i samo svoje zelje. Poenta je da i dete ima svoje zelje, a to sigurno nisu svakodnevne aktivnosti, jer svakom detetu je bitna samo najobicnija igra, nije bitno da li se igra na engleskom, ntc, uci matematiku... Poenta je da je sasvim ok da dete nekad ne radi ama bas NISTA ako nama kao roditeljima nije do vozanja i vodjenja na aktivnosti. Poenta je da dete nije takmicenje u roditeljstvu izmedju roditelja. Zar ne?!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Šta nam se desilo?

Pre par dana mi je niotkuda i sasvim slučajno (vi što me poznajete, tišina!) za oko zapala jedna TV emisija.

Fišing do smrti

"Jeste, uzela sam tuđi identitet i bilo je lako. Iskoristila situaciju. Ja ću već sutra biti u drugoj zemlji a vi ćete i dalje pisati o tome svemu i nećete saznat ništa o meni..."

Otrov(a)no ogledalo

U petak je 18 ljudi primljeno u KCV i dečiju bolnicu sa simptomima trovanja – svi su jeli u istom restoranu.

AI ti me izneveri

"Ha, ha, ha! Pa, nikada ne možemo sa sigurnošću reći da se nešto neće dogoditi, ali možemo da se nasmejemo na ideju da Srbija nikada neće ući u Evropsku uniju.