Haos i lepota septembarskog dana

I bi taj septembar, kada smo svi više manje, kao u američkom filmu (samo bez soka od narandže i žutog busa) počeli da se sudaramo po kući žureći svako za svojim obavezama...
Haos i lepota septembarskog dana
Foto: 021.rs

Trećak da slučajno ne zakasni jer ga u 7:22 dole čeka Lazar da idu u školu (ovo je jako bitno jer je taj put do škole dragocen da sumiraju najnoviju problematiku nemogućnosti "enčantovanja sviping edža" jer je to samo za "džava edišn"), jednoipogodišnja beba da nas grli jer mora do osam da stigne na adaptaciju u vrtić, nas dvoje na poslove, a ovaj srednji, kao i uvek, žuri da smisli izgovore da se vreme do izlaska iz kuće produži maksimalno, jer stvarno ne želi ovaj duks, ili mora baš sada ovo da pogleda, ili pročita ili prezentuje na koliko sve načina možeš pogrešno da obuješ patike i nalepiš čičak pa onda popravljaš dok se svi znojimo u predsoblju čekajući samo njega. 

Nama je bitno da ih razvezemo koga gde treba, da su siti, zdravi, obučeni čisto, da obave svoje dnevne zadatke, uostalom kao i mi sami, i da se više-manje svi vratimo u isto vreme našem nukleusu. Iz ugla mame i menadžera ekipe otprlike to je jedino bitno, logistika. A kako li, pomislih, sve ovo izgleda u svakoj od ovih malih glava? Šta je njima bitno?

Trećak strepi od toga da li će danas na recitovanju pesmice zaboraviti treću strofu – pa će mu se onda svi smejati. Takođe, vredno prati i sve zapisuje da bi što jasnije znao šta je za domaći kako bi ga što brže uradio i što pre uzeo pohvalu za peticu od roditelja i džojped u ruke. Ovom srednjem i najvećem faktoru nestabilnosti bitno je samo da ga većina vrtićkih drugara prati u buntovničkom rukovođenju kolektivom, da sve što zamisli pa makar i na silu izgura i da se nekako domogne nekog šećera ako može. 
 
A jednoipogodišnjakinja iz toplog zagrljaja stupa stidljivo nožicama po prostoriji punoj nepoznate dece. Njen zadatak je da se adaptira. Da se navikne na prostor koji nije njen, da se navikne na stolice koje nisu kao kod kuće, da se navikne na drugare – drugare koji svi u glas plaču za svojim zagrljajima i svojim predsobljima i svojim ljudima. Njen zadatak je da da sve od sebe da ne plače gledajući ostale kako ridaju. 
 
Njen zadatak je da shvati da se mama uvek vrati i da stisne zubiće i medu u zagrljaj i da dočeka kraj svoj radnog dana. Njen zadatak je da se odvikne od nas. Da bude hrabra, vredna i da da sve od sebe da se što pre adaptira na užas oko sebe, da svaki dan odradi hrabro i da što pre uleti u zagrljaj nazad. I baš je briga da li je zdrava, da li je čista, da li je stigla na vreme, da li je sita. Bitno joj je samo da se vrati.
 
I da, taman što sam htela da zaključim da je pozicija roditelja u septembarskom danu jedno, a pozicija deteta sasvim drugo i nikako novo, setih se da smo bili u njihovim patofnama jednom. Štaviše, shvatila sam da neke velike razlike u našim zasebnim septembarskim danima suštinski i nema. I mi svakodnevno stupamo u nekim našim patofnama u prostorije pune nepoznatog. Naši su zadaci da se svakog dana, meseca ili perioda – adaptiramo. Da se odviknemo od "onog našeg". Da gledamo drugare koji ridaju ili pucaju i stiskamo medu da ne pređe i na nas. 
Naš zadatak je da shvatimo da nas na kraju dana uvek dočeka neki zagrljaj, kakav god, čega god. Da adaptacija nekada uspe, a nekad i ne. I da je zapravo ceo život jedno veliko odugovlačenje izlaska iz zone komfora obuvanjem patika na iznova pogrešan način, žurba da s onom srodnom dušom podeliš da si ubio ljubičastog zmaja i vitera u majnkraftu i večna adaptacija na metalne vrtićke šoljice, na svoju i tuđu tugu u nepoznatom okruženju i onaj konstantno prisutan osećaj samoće dok si van zone. 
 
E da, i onaj zagrljaj kome se vraćaš je jako bitan – makar ga pružili i sami sebi tako što ćemo zatvoriti sva vrata, isključiti telefone, pokriti se ćebetom (jer ide sezona kiša, kaže Zdravko) i reći "sve je okej, sutra ćemo sve ispočetka, bebo malena".

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Ajoj

    21.09.2022 14:30
    Mene ovo skoro rasplaka. Prelepo! I puna podrska za bebu I. od Hathorkine obozavateljke.
  • Neverni Toma

    21.09.2022 13:33
    Kakav divan opis situacije .....

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Desnicom za Srbiju.!.

Slogan za državnu kampanju kojom bi se podsticao natalitet mogao bi da počne jednim vrlo jednostavnim, neki bi rekli priprostim pitanjem: Jebe li vam se za Srbiju?

Pojedite bogate

Svakog momenta kada pogledate oko sebe globalna dešavanja, gotovo uvek možete reći da svedočite nečemu prvi put ili se istorija ponavlja na neki potpuno nov način.

Herson - bliže miru, dublje u rat

Povratak strateški značajnog grada pod zastavu Ukrajine može da bude i polazište za mirovne pregovore, ali i okidač za još razornija razaranja i masakre.

Orgije na kraju sveta

Dok ukrajinske snage vraćaju delove svoje teritorije uz povlačenje demoralisanog ruskog okupatora, Vladimir Putin pojačava pretnju nuklearnim napadom.

Novi horor u vašim životima

Znaš onaj osećaj kada uveliko kasniš, napolju pada kiša, potrčiš, pa "puf" u baru, a iza ugla taman bus koji ti treba zatvara vrata i odlazi.

Novosadski kružni jok!

Davne 2010. godine u Novom Sadu se pojavila nova vrsta koja je stidljivo nastanila domaći ekosistem i pokušala da se prilagodi staništu na potezu Kornelija Stankovića i Bulevara Evrope.