Sama tema me generalno ne interesuje toliko, ali jeste aktuelna i onda šta da joj radiš - sela, odgledala i posle teška srca danima razmišljala bez prestanka o pitanju koje su gosti emisije nametnuli.
Pozadina priče je, što bi mladi rekli, "ništa spec, ali čisto informativno": u Smederevu je trenutno 14 osoba obolelo od morbila (najzaraznijeg virusa koji je u stanju da preskoči visoku zgradu, ali ne na lep način).
Obuhvat vakcinacije je na nivou republike nizak, a na nivou Novog Sada jezivo nizak, ljude tema ne interesuje više jer je isprana kroz milion voda, situacija gde su vakcine zaista žrtva svog uspeha i ono najstrašnije: ljudi ne slušaju struku, ljude ne zanima šta je činjenica (sem što je slatka mala reč čije značenje možda znamo a sigurno ne), i onda se postavilo to ključno pitanje: Šta se desilo?
Šta se desilo poslednjih godina pa je dovelo do toga? Desilo se svašta prijatelju, i što ima i što nema smisla.
Desilo se to da nam je dobro – već dugo deca ne umiru od bolesti od kojih se vakcinišemo. Ja se, kao starija milenijalka, još možda i sećam po nekih zaušaka i rubeolice, ali sam sigurna da je generacijama mojih roditelja i posebno njihovih roditelja otprilike bila sasvim normalna, gotovo uobičajena situacija gde se bebac nakašlje velikim kašljem i umre ko dobar dan.
Onda se, pretpostavljam, umre zajedno s njim i nastavi život onako veselo, jedva čekajući da se završi i ta farsa zvana tvoj sopstveni jer nisi ništa mogao da ga spasiš. I desilo se to da nam je novo stanje u kome nijedan bebac ne umre od boginja postalo ono difoltno te smo se, prirodno, okrenuli vakcini kao neprijatelju jer je neko lupio da izaziva autizam. A autizam viđamo.
Desio se pametni telefon – jednu noć su ljudi legli da spavaju i probudili se sa "pametnim telefonom" u rukama. I na njemu je sve lepo i sve je sjajno? Pa ne baš, prijatelju, jer pametni telefon niti je pametan niti je prijatelj, već lukavo dizajniran aparat za proizvodnju klikova. A osnovna sirovina za tu proizvodnju je bes.
I tako te vozi iz dana u dan da se klikće, da se gleda i čita ama baš ono što deluje najinteresantnije i isto to deluje kao i da je deo sve većeg okruženja - sve ga je više i sve je istinitije. I trigera, i "istina" i "istomišljenika", servirano, pakovano, uramljeno, sročeno ko bombona.
I onda podeljeno i prosleđeno na sve načine, i slikom i zvukom i videom, na sva zvona. Kvaka? Nismo imali svi jednaku obuku za korišćenje tih čudesa zvanih kompjuteri, a ni kritičko mišljenje nam niko prethodno u školi spomenuo nije.
Desilo se to da smo izigrani – korupcija, bezobrazluk, afere, laži, nameštanja, kupljene diplome, lažirana obrazovanja, drskost, neozbiljnost, nedoslednost samo su deo igrarije koju, reklo bi se, vrlo spretno igra politika zajedno sa institucijama. Ljudi više ne veruju nikome i u velikom broju slučajeva nije do njih, do ovih je.
Kao ogroman balon poverenja koji se pri svakoj aferi koja prođe kao da se ništa nije desilo probuši i bude sve manji. Kada izgubiš poverenje u medije i establišment, onda ga prirodno preneseš negde drugde. A pametni je telefon odličan za širenje informacija i dezinformacija, viralno, stvarajući novi krug poverenja.
Desilo se da ne marimo za druge – desilo se to da smo iz nekog razloga toliko egocentrični da iz sebe ne umemo ili ne želimo da izvučemo svest o tome da brigom o sopstvenoj prevenciji, koja nam se možda čini nepotrebnom ili kakvom već, štitimo one koji ne mogu biti zaštićeni. Mi možemo biti onaj štit i onaj spas nekome kome ga ne bi bilo bez nas, ali ipak izaberemo da to ne budemo. Jesmo li oduvek bili takvi ili je nebriga o drugima deo nekog novog sistema vrednosti?
Konačno, desilo se nejedinstvo struke – onog momenta kada je prvi pedijatar rešio da pita roditelja šta da radi i prvi lekar koji se polakomio da kupi medijsku pažnju budalaštinama koje su direktno suprotne na dokazima zasnovanoj medicini i zatalasa prvi i poslednji oslonac poverenja – tu smo došli do kraja ili do početka kraja.
I ako, s druge strane, ovih dana sve više roditelja nevakcinisane dece zove domove zdravlja i zakazuje svoje zauvek odlagane vakcine, te se masa antivakserskih poštovalaca spontano okuplja oko pitanja: "a čekajte, šta ako nevakcinisano dete dobije morbile, da li se javiti lekaru", situacija je daleko od dobre. Mediji, država, zdravstvo i obrazovanje kao da sede u sobi sa ogromnim roze slonom i ignorišući ga ignorišu i jedni druge, čekajući rešenje da se pojavi samo.
A zapravo, najviše od svega nam se desilo se to da smo razum zamenili emocijama, analizu i razmišljanje zamenili smo emotivnim reakcijama. Sluđeni svime, mi smo armija emotivaca koji reaguju iz straha, nepoverenja, besa, paranoje umesto iz pozicije znanja, obrazovanja i činjenica.
Mi reagujemo, istupamo i postupamo onako kako su nas decenije loših ljudi i loših politika skrojile. Iz principa da ne želimo da osudimo Milorada koji je pročitao na Fejsbuku da virusi ne postoje, te da veruje da živa iz MMR-a ubija decu jer su njega, kao i sve nas, decenijama bombardovali time da nas Zapad mrzi, decenijama prolazimo kroz ratove i decenijama nas ratovima plaše.
Svakog dana na svakom koraku, pa i za vreme pandemije, zatvarani smo, pričalo nam se o grobljima i slali su nam se preteći SMS-ovi od strane ljudi koji je trebalo da nam pruže poverenje, nadu i hrabrost.
Mi nismo sami ovakvi, ovakvima su nas napravili oni kojima smo takvi potrebni. S tim što će oni otići u nekom momentu, a mi ćemo ostati ovakvi po inerciji. Ako preteknemo. Zato, morbilice, sekund da zažmurimo samo, a vi budite nežne koliko možete.
.jpg)
Komentari 19
Ina
Nemanja
Moram da pohvalim autorku za gornju rečenicu, bravo! Činjenica je da se od emotivnosti pravi bukvalno nova politička i filozofska misao. I da između od svega uvređenog "wokera" i navijača u čoporu nema nikakve razlike, razum ni kod jednih ni kod drugih ne stanuje. Otud se avax uselio i kod "nas" i kod "njih", imate primer budiste (ili šta je već) Novaxa i kašikoljupce-bilgejc-pet ge
sa druge.
Tina
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar