Koliko je srpska istorija jedinstvena?

Novosadska izdavačka kuća "Akademska knjiga" objavila je "Istoriju Srbije" redovnog profesora na Nacionalnom univerzitetu Irske Dejana Đokića.
Koliko je srpska istorija jedinstvena?
Foto: 021.rs

Srbija je bila uključena u događaje koji su oblikovali savremeno doba, ali je njena istorija malo poznata i često pogrešno razumevana. Pisana lako razumljivim jezikom, knjiga Dejana Ðokića se čita kao uzbudljivo štivo koje pokriva celokupni istorijski raspon istorije Srbije, od seoba Slovena u šestom veku sve do danas. Ðokić pokazuje kako su seobe stanovništva, kontakti sa susednim državama i narodima, kao i strateški važan geografski položaj na raskršću Istoka i Zapada uticali na istoriju Srbije i srpskog naroda.

Uz dozvolu "Akademske knjige" donosimo vam odlomak iz ove knjige.

Koliko je srpska istorija jedinstvena?
 
Ponekad se smatra da antimoderne, antizapadne, korumpirane i agresivne grupe i snage dominiraju srpskom istorijom od XIX veka i da to objašnjava nedavno iskustvo i sadašnju poziciju Srbije.
 
Drugim rečima, može se povući direktna linija od Garašanina do Miloševića/Vučića, slična onoj "od Macinija do Musolinija" ili od
"Bizmarka do Hitlera". Postoji li, dakle, srpski Sonderweg, poseban srpski put kroz istoriju?
 
Neki ključni događaji u istoriji Srbije i Srba mogu se uistinu učiniti jedinstvenim. Na primer, od sredine XIX veka Srbi su prihvatili nekoliko nacionalnih ideologija koje se načelno mogu odrediti kao srpske (uključujući maksimalističku velikosrpsku verziju) i kao jugoslovenske. 
 
No, Hrvati i u manjoj meri Slovenci takođe su prihvatili ili su se kretali između šireg jugoslovenskog i jednog partikularnijeg tipa nacionalizma, što je u hrvatskom slučaju takođe podrazumevalo i velikohrvatsku ideju (kratko i tragično ostvarenu tokom Drugog svetskog rata). Da i ne pominjemo slično složene identitete bosanskih Muslimana/Bošnjaka, Makedonaca i Crnogoraca, naroda koje Srbi generalno posmatraju kao deo šire srpske nacije, što je ideja koja je imala i ima mnoštvo pristalica među Crnogorcima.
 
Iako u nekim aspektima ta kretanja jesu specifična za Srbiju i Srbe, ne treba žuriti s ocenom da je srpska istorija jedinstvena. Nemačka, Italija i Japan bavili su se vlastitom komplikovanom prošlošću (kada je reč o Nemačkoj posebno nacističkim i komunističkim dobom, ali sve više i njenom kolonijalnom prošlošću) s različitim stepenom uspeha i ta su društva ostajala podeljena. 
 
Postsocijalistička tranzicija razotkrila je duboke podele u zemljama kao što su Albanija, Bugarska, Hrvatska i Rumunija. Opstalo je nasleđe građanskih ratova vođenih tridesetih godina XX veka u Španiji i četrdesetih u Grčkoj. Čak i u Sjedinjenim Državama i dalje se osećaju podele koje je uzrokovao građanski rat vođen sredinom XIX veka. Polarizacija američkog društva oko pitanja rasne jednakosti postala je posebno izražena tokom mandata predsednika Trampa (2016–2020), da ne pominjemo obim u kojem je Bregzit podelio Ujedinjeno Kraljevstvo, razbuktao stare i otvorio nove rasprave o istorijskom nasleđu britanskog carstva.
 
Neki, možda i mnogi, Srbi sebe vide kao pripadnike herojskog naroda koji je vodio isključivo odbrambene i pravedne ratove. Mitovi nacije izgrađene na otporu protiv moćnijeg neprijatelja (Turaka osmanlija 1389. i 1804, Austrougarskog carstva 1914, nacističke Nemačke 1941, Sovjetskog Saveza 1948. i NATO 1999.) važan je deo identiteta Srba, ali i drugde, konkretno u Poljskoj, postoji takav jedan sličan "ustanički nacionalizam".
 
S tim povezano razumevanje počiva na verovanju da je Srbija nesebično žrtvovala svoju nezavisnost za dobrobit drugih Južnih Slovena 1918. i ponovo 1945, samo da bi je na kraju oni i zapadni saveznici izdali i napustili. Zatim, mnogi Srbi doživljavaju sebe kao narod dijaspore kojeg su neprijatelji (Turci, Albanci) prisilili da napusti svoj duhovni dom na Kosovu. 
 
Povlačene su neizbežne paralele s Jevrejima i to nisu činili samo Srbi. Kada je decembra 2014. ondašnji srpski premijer, Aleksandar Vučić, posetio Izrael, njegov domaćin, izraelski premijer Benjamin Netanjahu, izjavio je da "prijateljstvo između jevrejskog i srpskog naroda ide unazad hiljade godina, sve do doba rimske republike [oko 500. do 27. godine p.n.e]", na šta je Vučić odgovorio da "sve što je premijer Netanjahu upravo rekao o našoj prošlosti jeste istina i da, na neki način delimo istu sudbinu". Izgleda da niko nije mario ili možda nije znao da se balkanski Srbi u istorijskim izvorima nisu pojavili pre devetog veka nove ere.
 
Pravoslavlje, osmansko nasleđe i istorijske veze s Rusijom naizgled su ostavili Srbiju izvan glavnog evropskog toka. (U međuvemenu, čak i najzagriženiji "hladnoratovski ratnici" ne bi negirali da su ruska umetnost, muzika i književnost "evropski", barem ne pre ruske invazije na Ukrajinu februara 2022.) 
 
Međutim, kako pokazuje ova knjiga, moderna srpska istorija takođe je deo evropske istorije i srpski nacionalizam razvijao se pod centralnoevropskim i zapadnoevropskim uticajima. Osim toga, zapadnoevropska istorija predstavlja tek jedan aspekat prošlosti Evrope. Zemlje kao Grčka, Bugarska i Rumunija, danas u EU i NATO, dele osmansko i pravoslavno nasleđe sa Srbijom, a Bugarska i Rumunija su postkomunistička društva, baš kao i Srbija.
 
Postoje određene pojave i razvoji događaja koji jesu specifični za istoriju Srbije, bar unutar konteksta bivše Jugoslavije. Na primer, srednjovekovna Srbija bila je najmoćnija i uživala je nezavisnost duže vremena nego ijedna druga onovremena južnoslovenska država (ne računajući Bugarsku). Dugo vremena bila je deo vizantijskog "komonvelta", ali je sačuvala snažne ekonomske i kulturne veze s Venecijom i Dubrovnikom, kako je, na primer, vidno u srednjovekovnoj arhitekturi, kao i političke veze sa Ugarskom. 
 
Pravoslavna crkva kanonizovala je najveći broj srpskih kraljeva; tradicija svetih kraljeva i dinastija može biti specifična za prostor nekadašnje Jugoslavije, ali postojala je i drugde, u Ugarskoj i Francuskoj, na primer. Istovremeno, srednjovekovni srpski vladari težili su priznanju i od Carigrada i od Rima i neki su bili kršteni kao katolici. Čak i bogata tradicija epske poezije i usmene istorije nije isključivo srpski već je pre balkanski fenomen.
 
Ova knjiga ispituje ključne događaje kao što su velike seobe u XVII i XVIII veku koje su od Srba napravile narod migranata. U isto vreme, trebalo bi držati na umu da osim Srba i pravoslavnih Slovena koji su se identifikovali ili su bili identifikovani kao Srbi, "seobe Srba" obično uključuju i etnički pa čak i religiozno različite grupe naroda, Albance, Bugare i Vlahe. Između XVI i XVIII veka nastao je policentrični, višeslojni premoderni srpski identitet koji su negovali pravoslavna crkva i usmena tradicija. Slični se obrasci daju zapaziti i drugde, na primer kod Bugara, Grka i Rumuna.
 
Tradicija otpora protiv Osmanlija, pre svega Prvi srpski ustanak koji je anticipirao mnogo poznatiju Grčku revoluciju, bio je jedan od razloga zašto je Srbija, pored male Crne Gore, jedina među budućim sastavnim delovima Jugoslavije uživala političku nezavisnost u XIX veku. U isto vreme, demokratske institucije, razvijene po uzoru na francuski i belgijski model, odvojile su je od ostatka južnoslovenskog političkog prostora, bez obzira na sve ograničenosti i probleme srpske demokratije u XIX veku. 
 
Dominacija Narodne radikalne stranke skraja XIX i početka XX veka neke je autore navela na zaključak da je Srbija već tada postala jednopartijska država; no, ti autori izgleda ignorišu stranačke i unutarstranačke sukobe između radikala, liberala i naprednjaka, kao i između radikala, monarhije i vojske, da ne pominjemo prilično impresivnu slobodu štampe u tadašnoj Srbiji. 
 
Tokom međuratnog jugoslovenskog perioda postojao je veći politički pluralitet među Srbima nego među bilo kojim drugim jugoslovenskim narodom. Srbi, moglo bi se dodati, takođe su imali najsnažniju i najistrajniju demokratsku opoziciju diktaturi kralja Aleksandra, iako se ova istovremeno oslanjala na srpsku političku i vojnu podršku.
 
Kako je već rečeno, Srbi su pretrpeli ogromne gubitke tokom dva svetska rata. Moderni srpski nacionalizam ne može se razumeti bez uzimanja tih istorijskih trauma u obzir. Iz tog razloga, nije lako povući direktnu liniju između nacionalizma spočetka XX veka i onog savremenog, kako su to činili neki autori istorijskih radova pisanih povodom stogodišnjice izbijanja Prvog svetskog rata. 
 
Srbija ranog XX veka iskusila je i ekonomske i političke sankcije (kako će biti pokazano) i ratove sa susedima oko spornih teritorija na koje je pretendovala na osnovu jednako problematičnih istorijskih i etničkih pretpostavki kakve su bile i one njenih suseda. Iako su konteksti potpuno različiti i razdvojeni više nego pukim protokom vremena, uistinu je primamljivo sugerisati da su ti događaji anticipirali nevolje Srbije s kraja XX veka. 
 
Ranih devedesetih godina XX veka Srbija je potpala pod međunarodne sankcije zbog uloge u ratu u Bosni; na kraju te decenije NATO je vojno intervenisao protiv Beograda zbog položaja kosovskih Albanaca. Jedan vek ranije, Srbija je takođe bila umešana u događaje u Bosni. Nakon atentata u Sarajevu na habzburškog prestolonaslednika, Dvojna monarhija je odlučila da konačno eliminiše srpski i južnoslovenski nacionalizam koje je videla kao pretnju. 
 
No, čak i najradikalniji srpski nacionalisti pre jednog veka bili su za političko ujedinjenje s drugim Južnim Slovenima; nasuprot tome, moderni srpski nacionalizam karakteriše odbijanje Jugoslavije i jugoslovenstva.
 
Geografska rasejanost Srba širom bivše Jugoslavije, ne potpuno poništena ratovima u XX veku, još jedno je nasleđe istorije i još jedan ključan sastojak savremenog srpskog identiteta. Nakon Drugog svetskog rata, kada se Jugoslavija ponovo pojavila, sada kao komunistička federacija, Srbija je bila jedina jugoslovenska republika koja je takođe bila federalizovana, a veliki broj Srba živeo je u drugim jugoslovenskim republikama. 
 
Jedina od federalnih republika, Srbija je imala dve autonomne pokrajine (Kosovo i Vojvodinu). Moglo bi se tvrditi da je i drugde bilo dobrih razloga za obrazovanje autonomnih pokrajina, u Hrvatskoj i Makedoniji i možda u Bosni i Hercegovini.
Sa otcepljenjem Kosova, Srbija je i jedina bivša jugoslovenska republika koja se dezintegrisala nakon raspada Jugoslavije. Tokom ratova devedesetih godina, Bosna i Hrvatska takođe su se privremeno raspale, ali su se na kraju reintegrisale (mada samo delimično kad je reč o Bosni u kojoj srpski entitet uživa visok stepen autonomije). Sve to je postignuto i bilo je moguće jedino uz spoljašnju podršku.
 
Otud, neka istorijska kretanja jesu specifična za Srbiju, ali govoriti o srpskom Sonderwegu, jedinstvenom putu i neizbežnim posledicama u istoriji Srbije, predstavlja pojednostavljeno čitanje istorije. Postojeće generalizacije o Srbiji nisu nužno zasnovane na stvarnom razumevanju složene istorije zemlje i ignorišu neverovatno heterogeno društvo. 
 
Na primer, tokom devedesetih godina Beograd je bio centar i najdestruktivnijeg nacionalizma u nekadašnjoj Jugoslaviji i verovatno najkosmopolitskiji grad u regionu. Bosanska, hrvatska, makedonska i slovenačka muzika redovno se mogla čuti na radio i TV stanicama, čak i na onima u vlasništvu države. 
 
Najtalentovaniji sarajevski umetnici kao što su muslimansko-srpski filmski reditelj Emir Kusturica, muzičar Goran Bregović (rođen u hrvatsko-srpskom braku) i najveća jugoslovenska pop-zvezda Zdravko Čolić, bosanski Srbin, preselili su se ili su znatne periode života proveli u srpskom glavnom gradu nakon što je u proleće 1992. izbio rat u Bosni. 
 
Bili su kritikovani, neki više neki manje, zbog napuštanja svog grada koji je tri i po godine bio izložen neprestanom bombardovanju od snaga bosanskih Srba, ali su ostali popularni i u regionu i šire. Uprkos napetostima, prilično brojna zajednica slovenskih Muslimana nastavila je da živi u Sandžaku (u Raškoj, jezgru srednjovekovne srpske države), dok je na severu Vojvodina i dalje dom velikim rimokatoličkim mađarskim, hrvatskim i slovačkim zajednicama.
 
Čak i nakon otcepljenja Kosova 2008. Srbija ostaje jedna od najmultietničkijih balkanskih država. Tradicija verskog saživota na Balkanu obično se s pravom povezuje sa Sarajevom i Bosnom i Hercegovinom. Manje je poznato da postoji slična tradicija u Srbiji. Na primer, Crkva Svetog Arhangela Gavrila i sedište Patrijaršije Srpske pravoslavne Crkve u Beogradu u istoj su ulici u kojoj je i centar jevrejske zajednice i samo nekoliko stotina metara od sinagoge i obližnje beogradske džamije. Od manastira Mileševe iz XIII veka u jugozapadnoj Srbiji peške se može stići do džamije iz XVI veka koja čuva jednu od najstarijih kopija Kurana na Balkanu.
 
***
 
Dejan Đokić je redovni profesor istorije na Nacionalnom univerzitetu Irske, Mejnut (National University of Ireland, Maynooth). Prethodno je bio redovni profesor istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu (Goldsmiths, University of London), gde je osnovao Centar za studije Balkana. Predavao je i na Univerzitetu u Notingemu (The University of Nottingham), Birkbek koledžu Univerziteta u Londonu (Birkbeck, University of London), i na Školi za slovenske i istočnoevropske studije Univerzitetskog koledža u Londonu (SSEES UCL), na kojoj je i diplomirao i doktorirao. 
 
Više o njemu, kao i knjizi "Istorija Srbije", pročitajte na sajtu "Akademske knjige".
  • @Хомер

    22.10.2023 08:52
    Govori u svoje ime majstore, ne misle svi kao ti
  • Хомер

    22.10.2023 01:56
    Чуј!!
    Антизападан ,антимодеран итд. Значи ако ниси за запад и то овакав онда си заостао? Шта то значи мислимо народ миграната? Пре сто година Срби су били већина у Босни као и на Косову а у Црној Гори сви су се сматрали Србима. Тако пише у њиховим папирима,законима и документима. Чуј у Црној Гори било присталица те тезе! Људи се тако изјашњавали. И пропуштено је пар ратова да се наведе. И да,јесмо устаничка нација . Никад није било да се нисмо борили за слободу. За разлику од неких. А нормално да више никад нећемо бити за Југославију.
  • Zeljan znanja

    21.10.2023 16:31
    Ja sam odrastao 90ih, srednja skola koju sam pohadjao bila je katastrofalna, i ne secam se casova istorije i sta smo tamo ucili, ali mi je vreme turaka jedna velika crna rupa. To kao da smo prespavali i da se nista bitno nije desilo citavih 400 godina osim nabijanja na kolac i odvodjenja dece u janicare, sve do prvog srpskog ustanka.
    Moja pitanja su:
    Da li je tako bilo u svakoj skoli?
    Moze li neko da preporuci neku dobru knjigu koja se bavi ovim periodom srpske istorije?
    Hvala unapred

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Nekad se ŠTA?

Najčešće u šali dodam ono "nekad se lepo znalo" aludirajući na one generacije kojima je sve novo loše i nakaradno, a sve staro je valjalo.

Naprednjački ktitori Limana

Lutali su limanski vernici decenijama kroz blokove kao kroz pustinju, tražeći zaklon od socijalističkog betonskog đavla. Obećano mesto čekali su strpljivo, a onda su došli oni - naprednjački ktitori.

Reko mi Saša sa interneta

Tumarajući učmalim hodnicima interneta neretko naletim na smeće koje ljudi razvlače kao dokaz neke užasne nepravde koja se nad njima sprovodi.

Valuta pokazuje čije je Kosovo

Nekoliko dana pred kraj 2023. godine, Nacionalna banka Kosova je obznanila da od 1. februara neće tolerisati plaćanja u dinarima.

Vidite da može drugačije

Nedavno sam pisao da je potpuno normalno da poslodavac koji smatra da ne posluje zadovoljavajuće i nema dovoljan obim posla, može da otpusti deo radnika koje smatra za višak.

Ginekološka apstrakcija

Nije prošlo ni nedelju dana od događaja u Sremskoj Mitrovici kada je jedna "mala" Marica svojim statusom na Fejsu viknula usred snežno zavejane doline i pokrenula lavinu.

Akušersko nasilje i prosto primoravanje

Juče se po internetu brzinom svetlosti proširila priča da je mlada majka u porodilištu u Sremskoj Mitrovici pretrpela torturu tokom loše vođenog porođaja.

Hladni dani ućutkali hvalisavog Vučića

Predsednik Srbije se često hvališe kako je za "11 godina naprednjaka izgrađeno 900 kilometara autoputeva, čak 325 više nego za 54 godine koliko su Srbijom vladali Tito, potom Milošević".

Svet od stakla

Muzej Vojvodine je ponovo postigao pun pogodak - izložba "Staklo" nije samo publici pokazala bogatstvo i raskoš sačuvanog u fundusima, već je i ukazala na veliki potencijal novosadskih kustosa.

Svi mi volimo Srbiju!

Svi mi volimo Srbiju, nesporno je. I ovaj što podigne tri prsta pre umivanja ujutru i onaj što mu lepe etiketu autošoviniste.

Umesto čestitke

Sezona je praznika i doba godine kada za tren zaboravimo na sve loše i poželimo da nova godina i ta masa novih dana donesu baš ono nešto što nam treba.

Izvinjenje

Predsednik Srbije uputio je izvinjenje građanima Republike Srpske zbog, kako je rekao, strašne kampanje koju protiv njih vodi "jedan deo političke javnosti u Beogradu".