Nekad se ŠTA?

Najčešće u šali dodam ono "nekad se lepo znalo" aludirajući na one generacije kojima je sve novo loše i nakaradno, a sve staro je valjalo.
Nekad se ŠTA?
Foto: 021.rs
To "nekad se lepo znalo" za sobom nosi set ponašanja kojima smo instiktivno ili naučeno bili skloni i koja se uvek tiču nekog poštovanja, ćutanja kad stariji priča, raspodele društvenih uloga po nekom starom ćitapu... Sada, nakon što je neko magičnim štapićem uveo nakaradnost, sad se više ne zna.
 
I aludiranje na tu floskulu odličan je štos da se obesmisli dosadno bumersko džangrizanje i večni ideal mladosti gde se nostalgija i stav da je to neko divno doba bilo "nekad-se-lepo-znalo" prosto prepliću, pa se tačno ne zna da li se nekad stvarno lepo znalo ili je prosto bilo samo lepo, subjektivno.
I šala-šala dok prošle nedelje nisam, pa, bar dva puta izgovorila i sama nešto vrlo slično: bili smo bolji ljudi dvehiljaditih. Sedeći, sa ovih mojih skoro 40, na ulazu u novi svetski bumeraj, držeći se najčvršće za gelender večnog klincovanja, neozbiljnosti i "moje-tek-dolazi", pomislia sam i to vrlo ozbiljno da je sad stvarno otišlo sve dovraga i da se u ono moje nekad ŠTA? Lepo znalo. 
 
Šalu na stranu, daleko od toga da se znalo znalo, naopako, nikad se nije ništa znalo lepo kako treba, dobri smo ljudi bili možda po koji kratak trenutak, ali da je ta neka decenija u kojoj je ovo društvo taman zbacilo neku odvratnu tešku ljušturu sa sebe i krenulo da diše vazduh pomalo na kašičicu ipak bila bolja od ovih decenija sada - čini mi se. 
I apsolutno prihvatam da je ovaj osećaj isključivo subjektivan – bilo ti je lepo tada, rekoh ja sebi, studirala si, nit' brige, nit' pameti, nit' interneta da ti kaže šta da misliš, nit' poštene marketinške kampanje koja proizvod plasira brzo, efikasno i kroz milijardu malih ekrana koje ni ne vidiš. 
 
A onda se samo jedno jutro niotkuda probudiš ekstremno ksenofobičan, mamuran od celonoćnog seksizma, suvih usta žedan najsočnije uniformnosti i džingoizma, pa suneš konzervu anti-akademizma i obrazovne apatije, te započneš novi dan trulo, rigidno i religijski fundamentalno. I postaneš nešto manje dobar čovek.
 
Moguće je da grešim, da to gore opisano buđenje nije neka novost, da živimo tu javu ceo život jednakim intenzitetom. Međutim, sa dosta snažnom sigurnošću mogu da tvrdim da se nekad nije, bar ne u mom okruženju tako glasno, punih usta i onako usput u prodavnici, na ulici, na kafi, na slavi, bez blama govorilo koliko mrzimo tog migranta i Roma, tog Kineza ili Hrvata, koliko ne verujemo u obrazovanje i nauku i koliko su najučeniji među nama *nekasočnauvreda*. 
 
Koliko pedere treba prebiti da ih više nema ili prevaspitati da im više ne padne na pamet da nas teraju da razmišljamo kako sutra detetu da objasnimo neke stvari. Koliko Kosovo treba vratiti - palim glavama, ne veštim pregovorima. Koliko, recimo, žene, decu i svu ostalu uzjogunštinu treba vratiti na fabrička podešavanja.
 
Znamo da je oduvek policijska surovost bila prisutna i služila politici i njenoj ideologiji, ali čini se davno nije bila tako svojevoljna, bahata, i bez ikakvih skrupula i naznaka da će za konkretno nasilje koje prevazilazi dozvoljeno neko snositi posledice. 
 
Najnoviji primeri policijskog iživljavanja nad LGBT osobama i Romima, tačno su ona šoljica čiste mržnje bez ijedne kapi mleka koju ono što nazivamo javnim mnjenjem više ni ne grdi. Nema više ni grdnje, ni ju-ju-a, ni "tiše, čuće te neko". Sada se bez trunke srama tome salutira i na taj način pravi se sjajna podloga da se u javni prostor vrati taj nivo slobode koji otkriva ono najgore u nama. 
 
Ta se brutalnost tako suptilno i prirodno pretočila u svakodnevnicu da je obrnula uloge u potpunosti. Izgleda da je novi ponos i obaveza izgovoriti naglas ono što je pre samo deceniju ili dve bilo ravno istinskoj sramoti i neljudskosti. 
Tako nam danas u skupštini sedi klovn koji recimo otvoreno verbalizuje mržnju prema Romima i time tako maloekranski gradi neku novu dimenziju neljudskosti i što da ne, novorasizma u homogenoj beloj masi. Bilo je toga i ranije, dabome, ali je tome ranije bilo malo blam tapšati. 
 
Pored skupštine, danas nam na nacionalnoj frekvenciji sede teoretičari zavera koji bez srama, ponosno u lice, vređaju sagovornika gledajući ga direktno u oči. I šta ostaje tom nesretniku koji se obreo u istom studiju sa budalom? Ništa drugo nego da se brani onim najnepopularnijim i najslabijim oružjem - dosadnom, nesočnom i suvoparnom istinom koja nikog više ne zanima. Ovi napadi se definišu kao svojevrsna hrabrost i produžena ruka onog naroda kome je rečeno da je gladan neke pravde, a sit neke nepravde. 
 
A ta novoprozvana hrabrost se, dabome, nagrađuje publikom i podrškom koja raste i raste do onog momenta kada preraste u mnjenje i u većinu. Tada sve ostalo postaje samo statistička greška, tišina, i jedno i "tiše, čuće te neko" - samo u ogledalu. 
 
I onda izađeš iz studija. Sa slave. Sa kafe. Iz četa. Iz svog tela. Pa posmatraš odgore, čekajući idealnu priliku da uskočiš nazad u ono nekad kad se ŠTA? Bude lepo znalo. 
  • Iz 50.i neke

    01.03.2024 11:24
    Bravo
    Sjajan tekst...... Živa istina...
  • Pisanija

    01.03.2024 11:06
    Oh, no!
    Anyways...
  • kuma

    01.03.2024 10:44
    "I ovo prolazi", pisalo se na prstenu Cara Solomona

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Novosadska parking balvan revolucija

Ponekad klizite ulicama i najmanje gledate na put pred vama. Nadate se, iščekujete, usporavate, kao da ćete zaskočiti prazan prostor. Vi ste lovac na slobodno parking mesto.

Sistem trovačnice

Sećam se početaka roditeljstva – svaka je odluka imala izbor a svaki izbor imao je dobre i loše strane.

Legija na Filozofskom

Zlokobna je slika mladića u majici sa likom Legije na Filozofskom fakultetu. Zlokobna, ali ne i iznenađujuća.

Izborna frka: Klupa za Đurića

Možda bi se neko začudio što gradonačelnik prolaskom kroz finiš Novosadskog polumaratona nije zaključio nedelju u kojoj ga je svuda bilo. No, nije to za čuđenje.

Siromašna provincija plaća potrebe Beograda

Najavljeni su novi izbori za Beograd. Mada se opozicija još nije nedvosmisleno izjasnila hoće li učestvovati, po svemu sudeći građani prestonice će 2. juna ponovo zaokruživati listiće.

Izborna frka: Sasvim stara priča

Posle četiri godine došlo je vreme da vam se autor ovih redova poveri. Ukoliko ste sujeverni, razumećete. Ukoliko niste, biće vam bezveze, što je takođe u redu.

Imate li komentar?

Pre izvesnog vremena pročitala sam članak koji se poziva na izjavu Džulije Roberts koju je dala tokom jednog intervjua.

Naprednjački ktitori Limana

Lutali su limanski vernici decenijama kroz blokove kao kroz pustinju, tražeći zaklon od socijalističkog betonskog đavla. Obećano mesto čekali su strpljivo, a onda su došli oni - naprednjački ktitori.