Menu 021

INTERVJU Marko Tomaš: Sposobni smo da osnujemo vrhunski logor, ali ne i da organizujemo normalan život

"Dokolica je postala luksuz koji ne možemo da platimo, priuštimo, premostimo, jer nije jednostavno doći do osnovnih sredstava za život i onda nam dokonost i ta varijanta dosade postaje luksuzna roba", kaže pesnik Marko Tomaš u intervjuu za 021.rs, u kojem govori o buđenjima, lutanjima i izgubljenosti, ponavljanju sudbina, ali i o nezaobilaznom fudbalu.
Info 28.01.2020. | 11:46 > 23:30
INTERVJU Marko Tomaš: Sposobni smo da osnujemo vrhunski logor, ali ne i da organizujemo normalan život
Foto: 021.rs
Marko Tomaš je nomad. Rođen je u Ljubljani, potom je živeo u Mostaru, Kljajićevu kod Sombora, a radio je u Splitu, Sarajevu, Zagrebu, gde i danas živi. Zagreb je zagrebao na putu do Beča, gde je nameravao da ostane, ali je, barem za sada, adresa purgerska. Ako kod Tomaša adresa nije izvesna, onda je jedina izvesnost to da je pasionirani pušač.
 
O Tomašu se često razmišlja u kontekstu Jugoslavije, ali on kaže za sebe da nije jugonostalgičan. Pa ipak, pitanje nasleđa Jugoslavije, odnosno njenog raspada i rata koji je pratio to osipanje, uticao je i na Tomaša, kao što je uticao na mnoge druge rođene sedamdesetih godina. Prema ratu Tomašov stav je jasan, on "uzima žrtve i u mirnodopskim vremenima, danak se plaća u dostojanstvu i ljudskosti". I zbog toga, Tomaš "piša na njihov rat i sere na njihov mir".
 
Pesnik koji ima publiku širom regiona u Novom Sadu je promovisao knjigu eseja "Pisma s juga", koji su pisani za mariborski list "Večer". O Tomašu su se prethodnih nedelja u javnosti govorilo i zbog njegovog prvog romana "Nemoj me buditi". 
 
"Nemoj me buditi za banalnosti koje predstavljamo užasno ozbiljnim, teškim i napornim stvarima. Nekad se jednostavno, u kontekstu u kojem živimo, događaju stvari koje bih ja, a verujem i dobar deo normalnog sveta, voleo da prespavam", započinje razgovor za 021.rs Marko Tomaš.
 
021: A zbog čega ipak vredi biti budan? 
 
Tomaš: Zato što u svakom haosu i neredu, šta god se događa u generalnom ljudskom ruglu, naići na barem jedan trenutak lepote, sklada i smisla jeste stvar koja je vredna buđenja. Mislim da je to rudarenje za smislom pokušaj da prepoznaš lepe trenutke, ali i ljude pre svega, jer mi smo ti koji stvaramo nered, kao što stvaramo i lepotu.
 
021: Kažu da priče počinju odlaskom junaka na putovanje ili dolaskom stranca u grad. Radnja u vašem romanu "zahuktava" se odlaskom iz grada, na putovanje. Vaša biografija u jednom delu jeste zbir odlazaka i premeštanja. Je li putovanje jedina konstanta kod čoveka ili je to stvar samo ako ste nomad?
 
Tomaš: Bojim se da su na neki način migranti ili izbeglice metafora savremenog društva, ali da veliki deo nas još uvek nije svestan da smo svi mi predodređeni da u jednom trenutku postanemo izbeglice. Sistemu ovakvom kakav jeste je užasno potrebno da su ljudi neukorenjeni. Jedna je stvar kada vi sami izaberete da lutate i u tome uživate, a druga je stvar to što postoji jedna tanka granica koja se pređe, a da je čovek ni ne primeti, kada lutanje postane izgubljenost. 
 
Izgubljenost u svetu nije lagodna nikome, pogotovo tom izgubljenom čoveku, koji može da se izgubi i unutar sebe, a kamoli u svetu. Gubljenje je nekako napravljeno da se izgubimo prvo u svetu, pa se onda izgubimo unutar sebe, tako da bi veze između ljudi bile što tanje, nejasnije i pokidane u nekom trenutku.
 
  
 
021: Kada već govorimo o putu ili izmeštanju, rekli ste jednom prilikom da ne želite da budete talac nečega u čemu niste sudelovali, te da 1993. mora da prođe, a da će se dogoditi ako se izmestite. 
 
Tomaš: Ja sam pre nekih godinu dana krenuo prema Beču, pa sam ostao u Zagrebu. Radi se samo o sklanjanju od nekog konteksta, od situacije koju morate svakodnevno da kusate i da svakodnevno budete njen talac, da vas ona opterećuje i da svaku vašu životnu želju ili težnju ka nekakvom razvoju ograničava taj kontekst u kojem vi živite.
 
Bojim se da je na većem delu prostora ove bivše zajedničke države, koju nazivaju regionom, napravljena ta neka vrsta talačke situacije, pa je sada postalo očito šta je naš ključni problem - mi smo sposobni da osnujemo vrhunski logor, ali da organizujemo normalan život nismo. Postoje različite vrste logora, a nekako mi se ovaj naš sve manje i manje dopada, jer neprestano zaudara na patnju, smrt i na bedu.
 
021: Je li za vas kao pisca uopšte moguće izmeštanje iz ovog prostora, s obzirom na to da ste pisac i novinar, da vam je ovaj jezik alat, te da referišete na ono što živimo ovde?
 
Tomaš: Nažalost to je jedina talačka kriza na koju, obrni-okreni, moram da pristanem s obzirom na to da mi je jezik kojim govorim alat i da su ljudi sa kojima komuniciram oni ljudi koji razumeju taj jezik. To je ono što me ograničava, ali vrlo lako bih pristao na neku potpuno drugačiju vrstu zanata od ovog kojim se bavim, ukoliko bih bio u nekom normalnijem kontekstu.
 
Kad bih odlazio na nekoliko meseci negde potpuno sam, kako bih sam sa sobom raščistio neke stvari, shvatio bih da sam potpuno normalan i funkcionalan čovek, ali, kao i mnogi drugi ljudi, nikad nisam dobio šansu da živim u normalnom kontekstu i da tu svoju funkcionalnost i normalnost stavim u službu nekog drugog društvenog interesa ili poretka. Nismo mi nenormalni, nego je nenormalna situacija u koju smo stavljeni. Nismo se rodili takvi.
 
  
 
021: Taoci smo i sudbina koje stvaramo. Čini li vam se da su ovde ćerke i sinovi predodređeni da žive delove sudbina svojih očeva i majki, na mikro nivou da budu roditelji ili ostavljeni, prevareni, a na makro nivou da uvek isti tip narcisoidnih osoba i "malih Cezara" utiče na njihove živote donošenjem odluka u njihovo ime i za njihov račun?
 
Tomaš: Ceo život je u repetitivnosti i u ponavljanju istih rituala na nekom različitom nivou, svakodnevnom ili godišnjem. Zato smo izmislili i vreme, da bismo mogli da znamo u kojem trenutku ponavljamo koje rituale. 
 
Naša društva su, generalno, bolesna i bolesni su mentaliteti i odnosi, pogotovo odnosi odgajanja. Oni funkcionišu sa mnogo pasivne agresije, emotivnog ucenjivanja. Kao dete se ne bojiš ničega, a onda te roditelji i škola uče čega bi sve trebalo da se plašiš. 
 
Tako da mi već kad ulazimo u period kada postajemo svesni ljudi sa određenim zadacima i određenim pravcem delovanja, mi smo već poraženi. Zašto? Zato što smo vaspitani da budemo kukavice, da se plašimo sveta, života, drugih ljudi. Iz toga dolazi ta talačka kriza koja pre svega počinje u tom odnosu roditelj-dete, pa se onda, kada to dete odraste, preslika na odnos u braku, sa partnerima, ljudima koje upoznajemo.
 
Uporno se kunemo da nam je stalo do ovoga ili onoga, a sve što činimo jeste da se ubijamo kako bismo porobili ono što je izvan nas. Onda se to preslikava na društvene odnose, politiku... To je povratni odnos. Politika je odraz toga kakvi smo mi, odnosno koliko smo bolesni u tom sistemu plašenja drugih. A zbog čega plašimo druge? Da bismo lakše kontrolisali ljude.
 
Tu je stvar jednostavna. Roditelji u Švedskoj izvedu decu u park, ona padnu i što je najčudnije ne plaču. Kod nas plaču, ali vrlo često ne plaču zbog toga što su pali, već zato što znaju da će doći stari ili stara da ih prebije. To je ono gde smo mi bolesni. 
 
  
 
021: Lik u romanu "Nemoj me buditi" Andreja u jednom zapisu postavlja pitanje - "ne čini li vam se da je svijetu Bog potrebniji nego ikad?" Šta biste odgovorili na to, bez obzira na to kako se posmatra to što se naziva "Bogom"?
 
Tomaš: Ono što ljudi ne mogu da shvate jeste da sam ja vrlo religiozan čovek, samo što je pogrešna pretpostavka koja dolazi od tog načina na koji tumačimo veru. Ako je Bog sve, znači da je Bog jedinstvo - jedinstvo između ljudi, pa onda i jedinstvo ljudi sa kosmosom i sa svakom stvari koja postoji. Eventualno ako Bog postoji, mi se nalazimo u njegovom stomaku. 
 
Nije on gore negde, a mi dole. Mi smo deo tog organizma koji je ideja Boga. Dok god mi pričamo o njemu, on postoji. Čak i kad govorimo da ne verujemo u Boga on postoji, jer je predmet rasprave, a kako nešto čega nema može da bude predmet rasprave? Ta halucinacija koju mi nazivamo životom, jer kao imamo svest, drugu vrstu svesti od ostalih živih bića, jeste problem u koji smo se sami uvalili.
 
021: Vaš junak je osoba koja je spremna na sve, a istovremeno nezainteresovana za bilo šta. Imamo li danas mogućnost da budemo dokoni?
 
Tomaš: Dokolica je postala luksuz koji ne možemo da platimo, priuštimo, premostimo, jer nije jednostavno doći do osnovnih sredstava za život, i onda nam dokonost i ta varijanta dosade postaje luksuzna roba. Trenutno na svetu, u kapitalizmu, najluksuznija roba je postalo naše vlastito vreme, isto kao što je jedini resurs na Mediteranu postao prostor. Tako ti je ekskluzivna stvar u našim životima naše sopstveno vreme za koje moramo da se pomučimo da bismo ga platili i mogli da ga održimo.
 
Ja sam uvek bio protiv teškog rada s obzirom na to i odakle sam. Gledaš da hvataš krivinu. Jedna od stvari koju ja nisam kod Jugoslavije voleo, a ne volim je ni dan-danas, jeste ona pesma "Da nam živi, živi rad". Ja bih da nam živi, živi nerad. Nekako mislim da sa mnogo manje truda možemo pristojnije i kvalitetnije da živimo, samo kada bismo se dogovorili da to bude tako.
 
  
 
021: Napisali ste i knjigu o Ivici Osimu, legendarnom fudbalskom treneru, koji predstavlja mnogo više od toga. Na polici u stanu u istom redu stoje knjige Toma Vejtsa, Nika Kejva, Lenarda Koena i knjiga o Ivici Osimu. Mislite li da je taj poredak skladan?
 
Tomaš: Meni je to super, jer ja Ivicu Osima vidim kao takvog lika. Ono što su ovi u muzici, on jeste u tom segmentu kojim se bavio. Pogotovo zato što je imao nesreću da je to čime se bavio bilo u jako nezgodnom političkom trenutku, gde on u jednom momentu prestaje da bude čovek i postaje metafora. S obzirom na to da je jako pametan čovek, shvatio je taj nesretan splet okolnosti u svojoj sudbini, običnoj, maloj, ljudskoj, i potrudio se da i u tim najgorim trenucima ljudima obrati pažnju na ono što je stvarno bitno.
 
To je radio i u igri. On nije otišao da preuzme Real Madrid što mu je bilo nuđeno, nego je otišao da preuzme Šturm iz Graca. Zbog čega? Zato što je i tu hteo da pokaže da nije pojedinačna naša vrednost ono što pobeđuje, već skup naših pojedinačnih vrednosti. To su ključne stvari.
 
021: Ovde je fudbal shvaćen prilično ozbiljno, pa se kod nekih ljudi fudbalski trenuci shvataju kao važna činjenica za sam život. Penali protiv Argentine će se predstaviti kao verodostojni prikaz ovdašnje tragedije mentaliteta, preterivaće se da je nedelja, 13. maj, na Maksimiru bio početak rata ili da je paljenje zastave na Poljudu simbolični kraj Jugoslavije, kao što postoje oni koji se sećaju gde su bili kada je Mijatović pogodio prečku. Šta je to u vezi sa ovom igrom kada je shvatamo kao nešto od velike važnosti?
 
Tomaš: Zato što to liči na sve velike priče koje su opstale kroz vreme. Zato što je jedan trenutak preloman, u njemu se faktički sudbina rešava. To je ono što je kod fudbala uzbudljivo.
 
Ameri se bune kao "kakav je to sport gde bude 0:0, 1:0", jer su kod njih u svim sportovima neki veliki rezultati. A upravo se radi o tome, o tim malim razlikama, koje znače sve. U određenom trenutku znače razliku između slave i pobede i poraza i osećanja sramote... Najbolje oponaša život, mislim da je u tome ključ.
 
Ja čitav život navijam za Liverpul, kao što navijam i za Velež. A banalan je razlog za to. Kad sam bio mali, kad je Velež bio jedan od najboljih klubova u zemlji, išao sam na utakmice, a istovremeno je Liverpul bio najbolji klub u Evropi i imali su isto crvene dresove kao Velež. I valjda će sada Liverpul nakon 30 godina postati ponovo prvak, ali onda shvatiš da niko od tih igrača koji igraju nije bio nikakva velika zvezda pre nego što ga je Jirgen Klop stavio u određeni sistem i dao mu određenu ulogu. Dakle, njihova saradnja danas pobeđuje.
 
Real Madrid sad hoće da za Sadija Manea da ogroman novac, ali kada je dolazio iz Sauthemptona, nikog nije bilo briga. Pljuvalo se po ogromnim novcima za Muhameda Salaha ili Firminja, govorilo se da je to jedini Brazilac koji ne može nikog da predribla. 
 
Ali staviš ih u sistem i to daje dodatnu vrednost. To je kontra onoj izjavi Margaret Tačer da društvo ne postoji, odnosno da društvo za čoveka ne bi trebalo ništa da predstavlja. Pokazuju ljudi da njihove pojedinačne vrednosti nisu toliko velike koliko je velika njihova zajednička saradnja. To je ono što je u fudbalu velika stvar.
Autor: Zoran Strika - strika@021.rs
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Srđan
    28.01.2020 16:44
    1970
    Bravo za tekst! Veliki pozdrav od generacije!
  • Brat Krule
    28.01.2020 15:59
    Živa istina
    Svaka cast care za ovo o logoru. Najbolja izjava u poslednjih milion godina.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
Cenovnik Impresum Kontakt Pravila i uslovi korišćenja Pošalji vest