Menu 021

Pisac Igor Štiks: Duh konzumerskog paradoksa ne vrednuje umetnost kao vrlinu i prestiž

Autor tekstova "Elijahova stolica" i "Zrenjanin", po kojima smo gledali odlične predstave u režiji Borisa Liješevića, govori za 021.rs povodom svog novog romana.
Info 12.06.2020. | 12:07 > 23:14
Pisac Igor Štiks: Duh konzumerskog paradoksa ne vrednuje umetnost kao vrlinu i prestiž
Foto: 021.rs (Printscreen)

Iritantno moguća priča, ozbiljno dobar triler koji se čita bez predaha, politički esej koji češlja istorijske meandre čiji su nas zapleti doveli do toga da narativ levice danas postane ne samo slogan desnice, već njen ključni argument, glasna mantra u sukobu njihove nerazumne logike i poretka zdravog razuma. 

O svemu tome govori novi roman Igora Štiksa "W", koji je najpre objavio jedan od najrenomiranijih regionalnih izdavača, zagrebačka "Fraktura", a potom i sve zanimljiviji beogradski "Kontrast".

"W" je intrigantna priča o igrama moći koje se protežu od gastarbajterskih sedamdesetih godina, u koje se prečesto bežalo od zagrljaja JNA do današnjih dana – u kojima nema ni slobode, ni jednakosti a time ni čoveka.

Kao i svaki sočan triler, i "W" je začinjen jednom strasnom ljubavnom nejednačinom koja se na krivulji napetosti premeće u jednačinu i time preporučuje svakom pasioniranom čitaocu.

Igora Štiksa ovdašnja javnost percipira ponajviše iz pozorišnog konteksta, kao autora izvrsnog teksta "Elijahova stolica" čije smo fantastično uprizorenje gledali u režiji Borisa Liješevića (Grand prix Bitefa 2011. godine), te autora nagrađivanog dramskog teksta "Brašno u venama" i komada "Zrenjanin".

Ovaj pisac zapravo je i univerzitetski profesor koji je doktorirao na pariškom Institutu političkih studija (Sciences Po) i američkom Nortvestern univerzitetu. Predavao je na univerzitetima u Edinburgu, Gracu, Ljubljani, Beogradu i Sarajevu, a polje njegovog naučnog zanimanja i delovanja su političke nauke, kulturne i umetničke studije te ljudska prava i demokratija.

Štiks je i vitez, doduše francuski, nosilac je francuskog odlikovanja Chevalier des Arts et des Lettres.

Povodom svoje nove knjige, o dezorjentisanoj levici i pomahnitaloj desnici, o tome da li je ubistvo Džordža Flojda novi 11. septembar, ali i tome da li je recentna drama oko Desanke Maksimović opravdana, Štiks je govorio za 021.rs:

Ako vaš novi roman posmatramo kao politički triler koji češlja našu prošlost pokušavajući da sazna šta je krenulo po zlu da smo došli do tačke u kojoj živimo, da li bi se moglo zaključiti da je zapravo za sve kriva levica koja je zastranila, koja je nedosledna i često samo puko salonski aktivna?

Moj roman govori o tome da je pravi problem to što je u poslednjih 40 godina čitav svet otišao na desno, u ekonomskom, socijalnom i kulturnom smislu. Takozvana leva skretanja šezdesetih, pogotovo sedamdesetih, moj roman tretira kao očajničku borbu da se zaustavi ono što se već zapravo počelo događati, a to je da je veliki narativ društvene transformacije posle '68. počeo da gubi na snazi i - za nove generacije - uverljivosti. Ta '68. godina, bez obzira na njene ideale, zapravo je otvorila vrata za ono što ćemo kasnije nazivati neoliberalnim kapitalizmom, dakle novim tipom kapitalizma pod kojim živimo i pod kojim se osećamo ovako porobljenima i eksploatisanima, bez ideje kako da svet menjamo, bez jasne svesti o sebi, svesti koju su ipak imali moji junaci, bez ideje da je zaista moguće preokrenuti ovaj hod istorije i usmeriti ga negde gde se kriju toliko željene sloboda i emancipacija.

Nadu toj priči dali ste kroz ljubavni zanos. Da li to znači da druge vrste nade nema? Divno je da ljubavi ima, ali pesimistično ako je to jedina nada u našem društvenom kontekstu, ako druge nade nama.

Ne čudi što su se revolucionari '68. nazivali ljubavnicima. Možda su time zapravo želeli da kažu da su oni ljubavnici društva i kolektivne promene, ali zapravo su se na kraju prvenstveno bavili sobom i vlastitom seksualnošću, što je konačno i uticalo na krajnji rezultat njihovog pokreta. U romanu "W" govorim o ljubavnom zapletu koji uvek dolazi kao mogućnost utopije udvoje, dolazi kao udar nečega izvana u već postojeće stanje, kao obećanje transformacije koja izaziva ili zanos, ili strah, a često oboje. Upravo zato se likovi osećaju kao da su ubačeni u vrtlog emocija protiv kojih se bore, sve do trenutka kada to više nije moguće. Posle ostaju posledice ljubavi koja će postati katalizator i dovesti do dubinske unutrašnje promene i spoznaje. Dakle, ljubavni zaplet nije puki dekor ove priče.

Na putu odbrane radničkog i  ljudskog dostojanstva levičari o kojima govorimo doveli su istoriju do toga da njihove tekovine danas, bar u Srbiji, brane nacionalisti. Ljudi za koje znate da nisu ok, danas se predstavljaju kao branitelji svega onoga što nikako nije deo njihovog ideološkog korpusa. Osim što ta vrsta perverzne zamene teza debelo uznemiruje, šta to još govori o nama?

I Musolini je svoju državu nakon '43. zvao "socijalnom državom", pa i Hitlerova stranka se zvala "nacional-socijalističkom". Dakle, ideja o tome da se desnica prikazuje kao zaštitnik osnovnih socijalnih prava unutar svog nacionalno-etničko-rasnog okvira, nije nova. Mi danas vidimo da je mnogo desnih opcija preuzelo retoriku zaštite ugroženih, ali naravno da tu postoji ogromna razlika - njih isključivo, barem retorički, zanimaju oni "njihovi". A tu se krije i ona poznata laž fašizma - da je tu da bi spasao kapitalizam, što je njegova istorijska uloga, koja se potvrđuje i danas, kako se nezadovoljne mase ne bi okrenule mnogo radikalnijoj emancipaciji koja bi dovela u pitanje i sam poredak.

Jedan poredak ozbiljno je uzdrman ovih dana, onaj u Americi, situacija se pokušava rešiti iritantnim pamfletskim performansima: demokratski kongresmeni kleče devet minuta sa šalom afričkih motiva, beli policjaci u Severnoj Karolini peru noge crnima. Ta politička kvazikorektnost opasna je koliko i Tramp sam, jer naizgled nudi akciju, a zapravo produžava status kvo. Šta mislite, da li se ubistvo Džordža Flojda može označiti kao novi 11. septembar?

Protesti koji dolaze nakon ubistva Flojda samo su kulminacija desetleća frustracije dubinski ukorenjenim rasizmom, koga nije  promenila ni činjenica da je na čelu te države bio Afroamerikanac. Sada imamo eksploziju nezadovoljstva, a geste, pogotovo političara, licemerne su, dolaze prekasno i premalo su s obzirom na situaciju.

Nisu nam potrebni ni geste ni korektnost, već sistemska promena, a to znači da se kroz institucije iskorene prakse koje su obeležile život afroameričke populacije u SAD u poslednjih 200 godina.

Ali ni to neće biti dovojno jer je jasno da su posledice ropstva, pogotovo od kako su ljudi crne boje kože iz ropstva prebačeni u niže plaćeno radništvo, nesagledive. Takva se situacija ne može rešiti bez drugačijeg društvenog ugovora, od koga je Amerika mnogo dalje nego što je bila npr. šezdesetih godina.

Moraju se desiti duboke promene i korekcije u mentalitetu i svakodnevnom životu koje bi mogle da umanje nepravdu, ali se bojim da se trenutno ne može očekivati sistemske reforme, tim pre što ne znamo kako će završiti presednički izbori u Americi niti kako će se ovi zaoštreni procesi odvijati u godinama pred nama.

Mi ovde zapravo govorimo o najdubljoj krizi američkog kapitalizma koja se spojila sa zdravstvenom krizom a sve se spojilo sa rasnom krizom zbog dubinske nejednakosti o kojoj smo govorili ovde.

Što se tiče 11. septembra, on je legitimizovao američku agresivnu politiku po svetu kao i sisteme nadziranja, a sve u ime sigurnosti. Jedina sličnost bi mogla biti ako, umesto promena koje zazivamo, dobijemo pojačani sistem unutrašnje kontrole i nadzora celog društva te rašireni repertoar kazni za "radikalne" elemente.

Suština je uvek u promenama, ali kako su one moguće kada svetom vladaju oni koji su vrlo raspoloženi da se, kapitalizujući svoje političko-ideološko ubeđenje, uklope u postojeće stanje stvari, dok ostali beže iz političkog ringa pravdajući svoj društveni autizam nemogućnošću promene, čime se ograđuju od bilo kakve odgovornosti, što je najlakša pozicija, koja takođe produžava status kvo. Ko će onda biti nova lokomotiva tog potencijalno novog nju dila, ako je jedini angažman danas potpisivanje onlajn peticija koje ničemu ne vode? O kakvoj vrsti revolucije govorimo?

Bez obzira koliko je individualno delovanje bitno, ono nije jedina stvar koja se mora promeniti. Postoji nešto u samom kontekstu koji nudi mogućnost za kolektivnu akciju. Mi smo, naravno, jako daleko od revolucije o kojoj su sanjali moji junaci a možda sanjaju i još neki danas. Politička snaga koja bi nosila te ideale, u najvećem broju zemalja ne postoji, ili je marginalna, ili je ostatak ostataka u vidu nekih partija i organizacija koje u imenu sadrže reči socijalizam, komunizam i socijal-demokratiju, a samo su sene tih nekada masovnih pokreta, ili su čak pod tim imenima suštinski zauzeli suprotne pozicije.

Ne da nema jednostavnog odgovora na to pitanje, već odgovora kao takvog nema. Čini se da je trik u tome da odgovor moramo tražiti, ne znamo još kako i gde. Istorija jeste inspiracija, ali mi živimo u ovim sadašnjim okolnostima koje su jedinstvene, pa nam ni recepti iz prošlosti nisu od pomoći, iako mogu biti bar putokaz.

Svaka generacija mora naći svoju emancipatornu borbu, a kada kažem svaka generacija, ne mislim na različita godišta, već na sve one koji žive danas na početku ovog 21. veka i koji još nisu našli jasnu artikulaciju svojih patnji i težnji.

U društvu u kojem je notorna laž oficijelna istina, a neznanje kapital koji se ne sakriva, već se njime diči, ništa lakše je zameniti teze: nebitno proglasiti ključnim, a ključno marginalnim. Jedna od tih zamena teza dovela je do toga da neko dođe na ideju da izbaci Desanku Maksimović iz lektire. Šta mislite, da li je to bila PR ideja trusta mozgova glavnog poslodavca Srbije, ili tek pukog neznanja nekog nesrećnika. Šta je zapravo glavni problem svih glavnih poslodavaca koji vode preduzeća zvana eks ju republike?

Slučaj Desanke Maksimović je jedan u nizu slučajeva izbacivanja i prekrajanja, i možda ne tako grozan, s obzirom na to šta smo sve doživeli u poslednjih 30 godina, kada su upravo vladari tih republika prekrajali ljudske živote i izbacivali ljude iz njihovih života.

Dotična pesnikinja imala je, nažalost, svoju malu ulogu u tome. Bila je među onim piscima koji su prihvatili etnički nacionalizam, promovisali ga, u njega uložili svoj književni kapital i pripremili teren za vlastodržce koji danas vladaju nekadašnjim jugoslavenskim republikama. Oni su pripremili teren vladavini koja je upropastila milione života. pa me taj mini skandal s Desankom Maksimović ne pogađa toliko upravo zato jer je iz naših udžbenika, čitanki i biblioteka izbačeno mnogo autora i autorki, mnogi su ućutkani, mnogi su bačeni u kontejnere ne bi li se izgradio novi nacionalni poredak utemeljen, ne toliko na ljubavi prema domovini—dovoljno je vidjeti kako su rasturili svoje ljubljene države—koliko na mržnji prema drugome.

Teško je danas umetnošću nadjačati stvarnost, korona joj je dala ozbiljno glasan tonalitet, ništa iz svega toga nismo naučili. Gde u svemu tome vidite budućnost umetnosti, ne samo književnosti, već pozorišta za koje ste vezani: komunikacija vs distanca?

Knjigu je moguće pisati i čitati osamljen, ali u teatru nije moguće biti sakriven, teatar nije moguć bez javnosti. Korona je udarila u srž opstanka umetnika, na ono što im je donosilo kakvu takvu zaradu, u trenutku u kojem je celo društvo otkrilo koliko nam je umetnost važna. Zbunjujuće je to da se sa jedne strane vidi vrednost umetnosti, a da se sa druge očekuje da bude besplatna, dok su svi spremni da plate koliko god se traži za svo smeće kojim se pune šoping molovi a potom naša staništa.

Živimo u paradoksu u kojem je profitabilnost negde drugde, u kojem postoji pristanak konzumenta na zadani ritam konzumacije, gde kupovina postaje mera lične vrednosti. Tu se umetnost, a pogotovo književnost ne vidi kao bedž izvrsnosti, niti kao nešto što donosi prestiž. Nije čak ni na nivou dekoracije.

Mi smo izgubili širu društvenu svest o tome da književnost donosi i znanje i spoznaju, ali pruža i instrumente za artikulaciju naših vlastitih misli i ideja. Bez toga, nisam siguran da se može pronaći put iz ove situacije.

Književnost je imaginacija koju je moguće preneti u stvarnost, a to je jedna od njenih najvažnijih uloga da bude mašta, skoro laž koja govori istinu, nastaje u mislima koje se na razne načine pretaču u realnost. Šteta je što se mnogi lišavaju književnosti, život bi im bio zanimljiviji.

Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest