Ukrajinska ilustratorka knjiga Ksenija Simonova postala je svetski poznata performerska atrakcija nakon pobede na takmičenju "Ukrajina ima talenat" koji ju je katapultirao u prvu ligu svetskih talenata ovog takmičenja čiji je idejni tvorac jedan od najpoznatijih kreatora sveta savremene zabave - Sajmon Kauel.
Foto: 021.rs
Simonova je svetu tada demonstrirala svoje fascinantno umeće crtanja u pesku u kojem je pripovedala nadasve emotivne priče. Ticale su se dece obolele od kancera, njihove borbe za ozdravljenje, faza dugotrajnog lečenja, mukotrpnih terapija, ali nažalost i tužnih odlazaka sa ovog sveta. Nakon toga učestvovala je na takmičenjima "America's Got Talent: the Champions" i "Britain's Got Talent: the Champions" na kojima se osvojivši u startu "zlatno dugme" plasirala među troje najboljih.
Nedavni boravak u Novom Sadu, gde je u okviru festivala NOMUS i koncerta jermenskog violiniste Hačatura Almazjana ispričala jednu svoju "peskovitu priču", bila je prilika za susret sa njom.
Ova pričljiva Ukrajinka diplomirala je na dva fakulteta, najpre psihologiju a potom i grafiku. Obe profesije bile su njen lični izbor, u čemu su je, seća se, obeshrabrivala oba roditelja znajući kako je život umetnika neizvestan i nesiguran. Ali odustajanje nije dolazilo u obzir, jer je Ksenija Simonova samosvojnost nasledila upravo od majke Irine, pozorišne dizajnerke, stilistkinje i profesorke u umetničkoj školi, a od oca Aleksandra, nekadašnjeg oficira koji se po penzionisanju posvetio dizajnu i trgovini nameštajem, naučila je kako živeti časno i biti postojan i čvrst čovek.
Kaže da je imala srećno detinjstvu u gradiću Jevpatorija na krimskom poluostrvu u Južnoj Ukrajini, koji je tada bio deo Rusije, a koji će godinama nakon njenog rođenja biti sporna tačka rusko-ukrajinske politike. Taj je gradić, u kojem žive Ukrajinci, Rusi, kremski Tatari, Belorusi, Jermeni, i danas njena porodična, adresa na kojoj živi sa dva sina i mužem Igorom Paskarom, pozorišnim rediteljem. Suprug Igor zapravo je zaslužan što je Ksenija počela da ispisuje svoje peskovite priče, a sve je počelo baš ovako:
"Nikada nisam mislila, ni zamišljala da ću nekada stati na scenu i nešto izvoditi. Nisam imala takvih ambicija. Nisam ni znala da je pesak nešto u čemu možeš da crtaš, iako sam kao dete, koje je strasno crtalo, osećala da papir nije dovoljan za priče koje sam imala u glavi. Do peska crtala sam i slikala samo na papiru, platnu i zidovima, radeći istovremeno kao ilustrator knjiga", otkriva Simonova.
A onda je upoznala svog današnjeg supruga Igora Paskara, te joj je on kao mladoj studentkinji predložio posao ilustratorke u umetničkom magazinu u kojem je radio.
"U jednom trenutku izazvao me je pitanjem, da li sam umetnik i da li bih probala nešto novo? On je zapravo pozorišni reditelj koji je tada spremao novu predstavu, a novo u predstavi bio je predlog crtanja u pesku. To je bio moj prvi pokušaj. Tokom nastavka mog školovanja radili smo zajedno u magazinu 'Crimean Riviera', Igor je bio urednik a ja ilustrator, posle smo se venčali, onda smo u jednom trenutku ostali bez posla i potom odlučili sami da pokrenemo sopstveni magazin za umetnost. Zvao se 'Čokolada', bio je bilingvalan, na ruskom i engleskom jeziku, štampali smo ga na vrhunski kvalitetnom papiru, bio je vrlo bogato ilustrovan, bili smo baš ponosni na to što smo uradili.
A onda je 2009. godine došla velika kriza tokom koje nismo mogli reklamiranjem da ga finasiramo i projekat je slavno propao. Imala sam tada 23 godine, osećala sam da sam sve izgubila, mislila sam da ću umreti, ali suprug se setio peska i predložio da tu priču probam ponovo. Čak je prodao deo opreme koju smo nabavili za časopis da bi mi kupio vulkanski pesak", priseća se sagovornica 021.rs.
Pesak je ubrzo počeo da klizi kroz njene dlanove i da prstima ispisuje sve ono što joj je u datom trenutku bilo važno u životu, što ju je pomeralo iz emotivne osovine, u pozitivnom i negativnom smislu. Danju je, kaže, bila mama, a noću, kada bi svi zaspali, vežbala je do iznemoglosti.
"Onda je jednog dana Igor došao kući i rekao da je bilo dosta crtanja kod kuće i da je došlo vreme da ono što ispisujem rukama vide i neki drugi ljudi. Otkrio je da me je prijavio na takmičenju "Ukrajina ima talenat", na kojem sam, vrlo neočekivano s moje strane, pet meseci kasnije i pobedila."
Od tada, Simonova peskovite inspiracije traži u sebi, okruženju, novim zemljama u kojima nastupa a do sada je obišla i neke do kojih nije ni sanjala da će stići. I svugde ju je publika, od Bahreina, preko Maroka, Kine, Sidneja, Butana, Amerike do Srbije uvek ispraćala gromoglasnim aplauzom.
"Velika su mi inspiracija knjige. Odmalena su moja oaza. Najviše me zanimaju one iz istorije. One me približavaju ljudima, njihovoj prirodi, emocijama, načinu komuniciranja, razmišljanja. Mislim da zahvaljujući knjigama bolje razumem i njih i sebe. Luda sam za memoarima, police u mojoj kući pune su memoarske literature, posebno volim priče o ruskim istorijskim ličnostima, o poslednjem ruskom caru, Romanovima uopšte, priče o njima su poput nekih bajki. Posebno volim kada nađem stare knjige na nekim pijacama, buvljacima, u antikvarnicama. Obožavam njihov miris. Uzdrhti mi duša kada naletim na neko takvo blago, baš ih doživljavam lično i intrimno, baš kao i susrete sa ljudima."
Neki od tih susreta odveli su je i do dece koja se leče od kancera. Za njih je izvela desetine performansa pokušavajući svojim peskovitim pričama da ih ohrabri i osnaži za borbu protiv opake i surove bolesti koja ih ne štedi ni zato što su deca. O tim njenim akcijama pisao je i "Gardijan", a Simonova kaže da je sve počelo u želji da pomogne ženama koje su htele da abortiraju jer nisu imale finansijskih sredstava da brinu o detetu koje nose.
"Moj suprug i ja hteli smo da osnujemo malu humanitarnu fondaciju koja bi finansijski osnažila i ohrabrila žene koje nikada ne bi abortirale da imaju finansijskih mogućnosti da gaje dete. Naša fondacija 'Live, my Sun' pronalazila je ljude koji novčano mogu da pomognu tim ženama, spajala ih sa ljudima koji su u prilici da im pomognu. U međuvremenu, pronašli smo mnogo tužnih priča o deci koja se bore sa kancerom i onoj koja se oporavljaju – a to su prevažne priče za sve one pred kojima te borbe tek predstoje.
Napravili smo pedesetak takvih priča i sve je dobilo svetske razmere nakon mog američkog nastupa na 'America's got talent'. Dogodila se eksplozija na mojim društvenim nalozima, takva da je danas 95 procenata mojih sledbenika upravo iz Amerike. Uspeli smo potom da sakupimo novac da se neka deca pošalju u Nemačku, Rusiju, Izrael, jer u Ukrajini nije moguće da se leče, spajali smo roditelje i klinike za lečenje, susreli se sa mnogo potresno dirljivih priča", kaže Ksenija Simonova.
Zaslužan za ostvarenje "američkog sna peskovite karijere" Ksenije Simonove svakako je britanski muzički mogul Sajmon Kaul, idejni tvorac franšiza "Iks faktor" (The X Factor) i "Britanija ima talenat" (Britain's Got Talent) koji u industriji zabave slovi za vrlo neprijatnog i surovog čoveka od koga cvikaju mnogi u muzičkom biznisu.
"On zaista samo tako izgleda, a inače je odličan. Ni sama ne znam zašto, ali veoma me je zgotivio, čak mogu da kažem da smo prijatelji. Pre izvesnog vremena, kada se skršio sa električnog trotineta, a potom bio operisan, čuli smo se, poslala sam mu tada jednu svoju peskovitu priču. Mislim da jako ceni ljude koji su borbeni, koji imaju autentične priče za koje umeju srčano i dosledno da se bore. On je zapravo vrlo dobar čovek“, kaže sagovornica i dodaje da je Amerika zahvaljujući njenim nastupima u svetski poznatoj franšizi sa velikim interesovanjem prihvatila i jedan drugi njen projekat - njene peščane priče o svecima, posebno priču o Svetoj Petki - a u njenom kraju na Krimu postoje tri koje se slave.
"Za njih u Americi, to su fascinantne, njima potpuno nepozante priče, bajkovite, mistične i misteriozne", objašnjava Simonova.
Na niz pitanja: kako se uopšte priprema za svoj šou, da li na neki poseban način priprema ruke, pesak, da li on mora da bude neke određene temperature, u kojem pesku crta svoje priče, koliko je kilograma peska prošlo kroz njene ruke, koje su joj bile najduže, a koje najkraće peskovite priče, ova umetnica kaže da za tim nema potrebe.
"Neee... Nema potrebe da se nekako posebno pripremam, ni ruke, ni pesak, nema tu nikakvke mistifikacije. Jedine pripreme su u glavi. Sve je u glavi, kao i u svim drugim stvarima u životu. Probala sam razne vrste peska, morskog, rečnog, vulkanskog, iz raznih zemalja, a iskustvo mi danas govori da je najbolji rečni pesak. Koristim naš ukrajinski, a ko će ga znati koliko ga je kroz moje ruke procurelo. Znam samo da na svaki šou donesem šest kilograma peska. Sada praktikujem da iznajmim sto na kojem crtam, a nekada sam nosila svoj, avionom iz zemlje u zemlju. Odustala sam od toga nakon što se nekoliko puta desilo da se sto u transportu, uprkos zaštiti, razbije.
Što se tiče dužine programa koje izvodim, tu treba razlikovati nastupe uživo i ono što radim u svom studiju. Ne volim kratke performanse uživo, oni su dosta stresni, moraš biti brz, reagovati munjevito, biti vrlo precizan i koncentrisan, samo jedan pogrešan potez može da pokvari priču i utisak. Zato se mora dosta vežbati. A moja najduža izvedba uživo odigrala se u Atini 2011. godine u atinskoj areni, na ceremoniji zatvaranja Olimpijskih igara. Trajala je pola sata. Bojala sam se da će neko od tih 60.000 ljudi zaspati, ali su bili stvarno fenomenalni i vrlo pažljivi gledaoci.“
Takvi gledaoci nisu njeni sinovi, otkriva. Njih to, iako kao i svako dete imaju talenta za crtanje, pa su probali i crtanje u pesku, nije dugo držalo.
"Sada ih uglavnom zanima tuča, neprekidno se fajtaju, iako se zapravo obožavaju", kaže dok pogleduje u telefon gde se usijala aplikacija viber na koju je cima mlađi sin jer hoće da priča sa njom.
Na kraju susreta, neminovno pitanje o pandemiji, strahu od neizvesne budućnosti u kojoj su otkazani i svi njeni predstojeći nastupi, a bilo ih je, otkriva, na desetine širom Amerike - osim ovog novosadskog, zbog čega je zahvalna Novom Sadu i NOMUS-u na hrabrosti da, uz sve preporučene mere, organizuju festival.
"Nisam uopšte uplašena svim ovim. Kada jednom iskusite revoluciju i taj strah za goli život – a ja sam tokom revolucije u Ukrajini imala 29 godina i bila trudna – bilo je prestrašno, morali smo da odemo u Dansku, onda na svet gledate potpuno drugačije. Možda je tom mom odsustvu straha dodatno doprinela i činjenica da se mi umetnici sto puta u životu nađemo pred nekim nemogućim sitaucijama, pat pozicijama.
Sada kod nas nema ratnih vetrova, ali su sankcije strašne i sve je vrlo komplikovano, posebno za umetnika koji putuje i radi širom sveta. Vrlo malo nastupam u Ukrajini, ne vole me baš mnogo kod kuće, jer ja nisam neko ko se petlja i flertuje sa politikom, neko ko će reći nešto ružno protiv Rusije. Zato me više nekako glasno prećutkuju. Ne žalim se, sama sam izabrala da budem drugačija. Ja volim Ukrajinu, tu živim, ali uspešna sam širom sveta i Rusija nije moj neprijatelj, odatle vučem korene", kaže na kraju razgovora ova neobična ukrajinska umetnica.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Ponekad klizite ulicama i najmanje gledate na put pred vama. Nadate se, iščekujete, usporavate, kao da ćete zaskočiti prazan prostor. Vi ste lovac na slobodno parking mesto.
"Svaki naš čin je ili političan ili konformističan", kaže u intervjuu za 021.rs hrvatski pisac Kristian Novak uoči predstavljanja njegovog novog romana "Slučaj vlastite pogibelji".
Možda bi se neko začudio što gradonačelnik prolaskom kroz finiš Novosadskog polumaratona nije zaključio nedelju u kojoj ga je svuda bilo. No, nije to za čuđenje.
"Svaka iole odgovorna vlast bi nedavno 'građansko hapšenje' shvatila kao vrlo ozbiljno upozorenje", piše Rodoljub Šabić o nedavnim događajima na Voždovcu.
Najavljeni su novi izbori za Beograd. Mada se opozicija još nije nedvosmisleno izjasnila hoće li učestvovati, po svemu sudeći građani prestonice će 2. juna ponovo zaokruživati listiće.
Bend Savršeni marginalci, koji čine članovi Hladnog piva, bez nekadašnjeg frontmena ovih hrvatskih pankera Mileta Kekina, svira u Novom Sadu, u četvrtak 14. marta.
Posle četiri godine došlo je vreme da vam se autor ovih redova poveri. Ukoliko ste sujeverni, razumećete. Ukoliko niste, biće vam bezveze, što je takođe u redu.
Danas je 8. mart, Međunarodni dan žena. Ako ste se danas probudili u Srbiji, to ste mogli da primetite po ljudima koji šetaju sa ružom ili karanfilom u ruci.
Lutali su limanski vernici decenijama kroz blokove kao kroz pustinju, tražeći zaklon od socijalističkog betonskog đavla. Obećano mesto čekali su strpljivo, a onda su došli oni - naprednjački ktitori.
Komentari 2
Bela
Zorica
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar