Menu 021

Kad vam ja iz dabldekera huknem i na Dunav ćihuhuknem

Odmalena su nam govorili da se čaj od kamilice pije kad te boli stomak, ali sve su prilike da je to još jedna od zabluda odrastanja. On se izgleda pije kad imaš znatnih tegoba sa glavom.
Info 02.03.2021. | 20:00 > 13:28
Kad vam ja iz dabldekera huknem i na Dunav ćihuhuknem
Foto: Pixabay
Vozovi su neizbrisive razglednice svih naših života, bremenita svedočanstva prohujalih - pomno složenih ili nabacanih godina, nekih izgubljenih detinjstava koja su porasla i postala bar nešto od onoga što se jednom davno, nadomak nekog velikog sveta, sklupčalo u zagušljivom, kao nar punom kupeu, sa svim onim sirotim – na kolenima poređanim pilećim batacima, pohovanim ili pečenim, tokom puta u slast pojedenim.
 
Rikverc...
 
Novosadska železnička stanica. Nigde nikoga. Tišina je štipa za oči. Stakla na njoj su toliko prljava da se ne vidi pozdravlja li to veče napolju dan, ili se unutra jutro oprašta od noći. Velikim holom proleću golubovi, šalju rečito poređane pozdrave s visina. Čekaju strpljivo jedno "Loro Piana" odelo. Nema pištaljke da zasvira kraj.
 
Rikverc...
 
Vrelo junsko predvečerje. Vrišti asfalt pod Novim Sadom. Po tome koliko stopala upadaju u njega znaš da si preterao s ručkom. Sledi ništa manje toplo veče koje nikako da se ohladi. Železnička stanica puna – ne može igla da padne među ljude. Dok misli hrle ka moru koje će videti narednog jutra, u koferima čuče nada i dikensonovska velika očekivanja. Čeka se da voz dođe iz Subotice. Sve glave okrenute su u tom pravcu, kao da će brže doći ako se u tom pravcu gleda. Tu i tamo prolomi se cika. To progovara pivo koje, opet tu i tamo, u studentskim rezervama za predstojeću noć kucka. Nije "Hladno". Ono iz jednog kupea sledi tek po ulasku u duboku noć. Zbijeni po hodnicima izviruju kroz prozor, glava okrenutih u pravcu "Kikiriki, semenke" povika. Posle ko zna koliko čekanja, oglašava se pištaljka. Polazimo. Kraj.
 
Rikverc...
 
Jedno vojvođansko leto. Žute se atari, okrugli snopovi sena zakotrljali se njime. Voz uzmiče između oranica, prelazi rampe bez rampi, traktoristi-lole farovima namiguju iz kabina. Pored nas lenjo promiču neki bageristi, kape im nahereno zamišljene ka sutonu. Opet desetine glava viri kroz prozore, svi otvoreni, vazduh ne mrda u kupeu, lepljiva letnja vlaga obukla umorna tela. Kako se primičemo severu, komešanje raste, kulen se vraća u torbe, sklapaju se knjige, slušalice vade iz ušiju. Razgovor je gotovo utihnuo, stariji strepe - granica je blizu, mlađi misle samo da se Margit sigeta dokopaju. Pištaljka. Stoj. Pregled. Večnost. Pištaljka opet. Krećemo dalje, čeka nas Igi, onaj dr za muziku što se preziva Pop.
 
Rikverc...
 
Opet leto. Noć pa zora. Jutro ljubi nebo. Izviruju prve zrake sunca, čkiljiš na jedno oko bunovan i neumiven. Kupei prolaze zelenim krajolicima, zagrlio bi ih čvrsto samo da mogu da stanu među tvoje ruke. Kroz prozor te miluje ledeno jutro a kroz kanjon huči voda. Jurite ti i voz istom brzinom na jug. Jednom ti se učini da je to glas smaragdnozelene Neretve, drugi put tirkizne Morače. Vijugaš jednog leta pored jedne, drugog leta pored druge. Misliš, kako bi bilo lepo biti plav kao njihovo dno, brz na reči kao njihov tok, i uvek tako, kao one, ići ka moru, jer zbog njega se oba leta uvijaš oko njih. Voz se oglašava na krivini. Dim se iz njega uzdiže ka nebu a tvoja sreća penje se tačno istim putem. 
 
Rikverc...
 
Keleti devedesetih, adresa za odahnuti, vozovi nade, mesto odakle se grabi sloboda, beg od rata, besmisla, užasa. I kutak zebnje i straha, jer tu negde, samo malo dole, južnije, ostaje deo tebe, kuca nepovratno, neizbrisivo, ranjeno i trajno obeleženo. Keleti je zapisivao suze, duge poglede, nervozno pogledivanje na ručni i veliki stanični sat. Dok utroba pljušti kišu u rame koje voliš, vreme tu nasred Keletija staje, odbrojava, čeka da se završi dugi stisak, preko leđa ukrštenih ruku. Dug pisak, pa kraj.
 
Rikverc...
 
"...Šupalj si k'o crkveno zvono, jeb'o te voz koji te don'o, da se ja tu s tobom cela veka patim...". Pištaljka. Kraj.
 
Rikverc...
 
Pileći batak u foliji, pohovano belo između dve kriške hleba, hrskavi pileći štapići na lepinji, umotani u kornfleks natopljen medom, četiri krilca koja su celu prethodnu noć spavala u pacu, pedantno složena u plastičnoj posudi sladoledne marke "Quatro stagione". Nema mesta boljeg od kolena sa kojeg se u veću slast mogu smazati. Jednog leta - jedni, druge zime - drugi. Razmena moguća sa svima u kupeu. Batak za kolač. Kolač za sve. Voz miriše na zajedništvo, delimo istu "Pioniri maleni mi smo morska trava" prošlost i, u tom trenutku još ne znamo, isto tako krvavu zajedničku budućnost. Pištaljka. Zaustavljamo se. U nekoj bezimenoj noći čeka se mimoilaženje vozova. Zavijaju mrakom skriveni vuci, usnuli voz nevino morske snove sanja. Pištaljka. Kraj.
 
Rikverc...
 
Još jedna duga noć na "Đavi", graju tunelima Tvrđave razvezuju nikad umorne noge. U to vreme korača se još uvek starim Petrovaradinskim mostom, pažljivo da kroz rupu ne zakačiš Dunav. Povratak kući završava se na Železničkoj stanici. Sećanje je krhko, ali mora se videti šta Zagreb ima, a Novi Sad ne. Zašto ovdašnji momci kidišu u ITD, zašto im "Atrijum" i "Đava" nisu mera stvari?! S kupljenom kartom ulazite u voz, radoznalost grlite potpuno bez ičeg u tašni, razliva se kroz vas na tu jednu noć. Nisi  video ni Rundeka, ni ikog sličnog tamo, ali te drži toplina stiskavca, pamtiš ga pod šifrom "zagrebačka noć".
 
Rikverc...
 
"Zima je bila puna snijega, vozovi mnogo novih lica nose, ali nje nema da kao onda strese snijeg sa svoje kose. I ja ne mogu, sve i da hoću, zaboraviti plavu kapu, a vozovi idu, danju - noću, kroz Podlugove, kroz Podlugove..." Nije tvoja pesma, ali je o vozovima, i nadi...
 
Rikverc...
 
Zvali su ga Ćira. Taj voz. To si saznao posle. Kad si porastao malo. Sećaš se da bi ti po ulasku u voz stomak promptno zaplakao za hranom. Kifla miriše ko sunce, ali na margarin. Sećaš se lica nepoznatih ljudi koja ti tokom puta postaju svojta, njihovih priča se ne sećaš, ali izuvenih cipela odmah potom, da. Majka beči oči na tebe da ti to nikako ne smeš da činiš. Koristiš razliku u shvatanju novonastale geografije, pa saviješ nogu u cipeli ispod sebe, praviš se da ne vidiš njene preteće "videćeš ti svoga boga kad stignemo" signale. Sećaš se dobro reke ponornice što plavi polje i voza što joj uzmiče uvek za lokomotivu. Sećaš se njenog huktanja dok zamiče za tunele, svojih ruku što ih krišom pružaš ledenom jutru a ono ti pomiluje i šiške na glavi. Pre tunela, mahneš detinjstvu, po izlasku iz njega već si odrastao čovek. Uokvirena slika voza koji te letima vodio do dede.
 
Rikverc...
 
Železnička stanica u malom mestu, od blata, ili kamena, svejedno isto namodirana muškatlama. Krvavo crvene su kao okršaj "Chanelova", luminous intense ruža nijanse "pirate" i "Fenty", beauty lip paint, nijanse "uncensored". Opet neko mimoilaženje logike vremena i geografije smisla. Noć letnja, negde u brdima ka moru. Nedođija sa jednom kućom. Milo ti što imaš čarape, pa ih onako po nemački na sandale navučeš, izletiš pod nebo prekriveno zvezdama, a duks ti svežom letnjom noći greje naježeno telo. Iz male stanice najednom izlazi "master of ceremony", do maločas pospani gospodar situacije, fenjer mu u ruci. Dugim gvozdenim štapom naslanja se na pod, njime će pre polaska voza kucnuti svaku šinu. One će reći "slobodno" i mi već ubrzanim korakom žurimo ka vozu. Pištaljka i kraj.
 
Rikverc...
 
Ima sudbina koje su se mimoišle u ovim vozovima, srele, a možda bolje da nisu, onih koje još uvek pokušavaju da se nađu, sudbina koje i danas, kao i onda, zajedno u noći gledaju svetlucavi modri tepih iznad njih. Sve su one jednog leta, nekad s proleća ili proleća usred zime, stajale na nekoj stanici, kofera punih nade da je tamo negde dalje – bolje, da je tamo obećana zemlja, neki drugačiji život. 
 
Pikverc...
 
Lica koja svetle nadom - bolji su ljudi od onog koji obećava nadu. Kad čoveku oduzmeš nadu, niko si ako si to uradio ti. A kad ljudima oduzmeš mesta koja su stecišta nade, duplo si još gori čovek od najgorih svih. Ako ukineš gejzire nade, ko si, onda, čoveče, ti?
   
Kakvo si to ljudsko biće kad neštedimice gasiš tuđa praskozorja i zore, svanuća i jutra, sva pre podneva, podneva i posle podneva, tuđe sutone, sumrake i predvečerja, večeri, mrakove, sva tuđa neka doba noći, ponoći, gluva doba noći, prve, druge i treće petle?! Naša budućnost ležala je u njima, u našim privatnim malim prošlostima, ušuškanima u iste takve nade koje si bespoštedno prekidao ti. 
 
Haloooooo!!! Požega?! 
 
Zato, majstore, ostavi nas miru. Odstupi i ti, i tvoj dvospratni dabldekerovski pogled na Dunav što ga niko u Evropi nema. Kad spržiš sećanje na nadu, ne treba ti trabunjanje na budućnost. Ne treba ti kokoš što leti u nebo, treba ti pečeno pile na kolenima i životi pre Keletija i hirovite Neretve što preko vrelog kamenja hladi nestrpljenje koje bezbrižno hita ka moru.
 
Odmori, ugasi Insta, popij čaj od kamilice i ozdravi više, čoveče, malo! Pusti nas da prodišemo, pusti vozove da svojom brzinom idu bez straha, preko Horgoša i Sremske Rače, Bogojeva i Bijelog Polja, Merdara, Vinkovaca i Štrpca.
 
Tek tada, kad na stanicama pred vozovima ponovo budu koferi natrpani snovima o moru, moći ćemo ponovo da budemo ljudi. A nije nemoguće, ni posve teško. Za to je potrebno samo da ti najzad spakuješ kofer.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Keva
    03.03.2021 09:45
    Boze pomozi!
    Naklon za text, ovo nije za portal ovo je za knjigu, za citanku... 'bem ti misa ova zena obara s nogu kako pise... Briljantno!!!!!
  • bogi
    02.03.2021 23:31
    bravo
    bravo, bravo i bravo
  • Sto
    02.03.2021 23:30
    Jan
    Gospodjo draga, tekst Vam je za dramaturgiju, svidja mi ss ovaj stil pisanja. Samo mi nije jasno sta hocete da kazete? Ne trebaju nam brži vozovi ili cisto.mrzite Vucica pa mu se obrqcate na takav nacin. Ja volim vozove, i malo brze nego.kod nas, a ne volim Vucica, ali, skidam.mu kapu za infrstrukturne projekte. Jer, neminovno je da svaka garnitura na vlasti krade, namesta, ucenjuje, uzima, otima...ali ovaj nesto i napravi. Recicete, poceli su drugi, preplaceno je, ruzno je, seljacki je.... ali gospodjo, sta smo to pa imali.od 1990 pa na ovamo, samo obecanja i nista novo. Zato.molim Vas, pustite ga neka uziva u caju od kamilice, ako ce nam bar malo biti bolje. Ja da sam hteo da zivim kao nemac, ziveo bi u Nemackoj. Ali ne zelim, volim Srbiju i zelim da se borim za nju. A vi izgleda nemate osecanje ljubavi prema gore pomenutoj, zato sto joj je predsednik ovaj koji je? Man'te se njega, uzivajte u zivotu...
  • Dete rock'n rola
    02.03.2021 23:26
    E pa Snezo........... moj naklon do poda.
    Ulepsala si mi vece.Sada mogu mirno na spavanje.Hvala ti.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna