U knjizi "More je bilo mirno", grafičkom romanu dve Tanje - književnice Tanje Stupar Trifunović i ilustratorke i slikarke Tanje Vidojević, rat, teskoba i nemir oslikani su raspuklim narom koji ostavlja crveni trag na intimnom vešu, grudnjacima, gaćama, trag koji prlja čaršave i kvari miran san. Ovaj roman u izdanju "Besne kobile" priča je o gubitku oca i gubitku sebe, nemogućnosti ostvarenja partnerske veze, o usamljenosti i izgubljenom miru. On je pokušaj da se u paramparčad izlomljena prošlost zaleči i nađe joj se mesto s kojeg više neće progovarati ranjenom dušom, ukratko jedno nežno i bolno prebrojavanje svega onog što je iza nas.
Književnica Tanja Stupar Trifunović autorka je knjiga "Satovi u majčinoj sobi" (Evropska nagrada za književnost), "O čemu misle varvari dok doručkuju" i "Otkako sam kupila labuda" (Vitalova nagrada), dok je Tanja Vidojević ilustrovala dečji roman "Kuća vremena", te dva animirana videa za decu "Pčelica i medo" i "Klima mi se zub".
O radu na njihovom zajedničkom čedu "More je bilo mirno", neobičnoj, ali ne i neuobičajenoj poziciji umetničkog rada udvoje, budućnosti jedne književnice i jedne ilustratorke, poziciji umetnika koji do kraja ne može da živi od onoga što najbolje zna da radi, ove dve umetnice govorile su za portal 021.rs.
021: Ovo je vreme sete i nostalgije, a njima, i usamljenošću, odzvanja i vaša knjiga. Prve dve nas vraćaju u prošlo, prekoronarno vreme, kada nismo ni znali da nam, ako smo bili zdravi, više-manje ništa ni ne fali. A samoća je i pre korone bila veliki mal du siecle. Taj okvir seta/nostalgija/usamljenost izazovana je baza za pričanje priča. Ako je tačna teza da su za dobru priču potrebne samo strategija i matematika, koja je bila vaša kada ste stvarale ovu knjigu?
Tanja Stupar Trifunović: Ni Tatjatna, ni ja, nismo baš neki vrli stratezi, ni matematičari tako da je i naš pristup radu uopšte, pa tako i zajedničkom radu, bio nešto drugačiji. Pre bih rekla da smo obe podjednako strastvene i zahtevne prema sebi kada je ono što radimo u pitanju. Nismo previše sklone kompromisima i od umetničkog izraza mnogo očekujemo i to je nešto što možemo okarakterisati kao nezgodno za saradnju.
Ali nama je, paradoksalno izrečenom, bilo lako, jer je svaka samu sebe "izmaltretirala" i krajnja, zajednička vizija se sasvim preklopila. Od početka smo videle u radu one druge to što želimo: mislila sam - ova žena crta kako bih ja volela crtati da umem. Tatjana je pročitala moju priču i krenula da je crta i ne samo crta, nego i interpretira kroz crteže. Bila sam oduševljena svakim njenim vizuelnim rešenjem. Nas dve, iz različitih umetnosti, slično gledamo na stvari, sa istim senzibilitetom i to je ono što čini zajednički rad mogućim i skladnim.
021: Ovo vreme je i vreme velikih gubitaka, i vaša knjiga je o gubitku: oca, partnerstva, sebe... U svemu tome treba pokušati ne izgubiti sebe potpuno. Kako?
Tanja Stupar Trifunović: Ponekad je teško povući granicu i znati koliko, gubeći druge, gubimo i sebe, ili se ipak u nekim slučajevima i zadobijamo. Te stvari su obično pomešane. Granice između nas i drugih nekad su prelabave, a drugi put prečvrste. Često nekim gubitkom gubimo i jednu dimenziju sebe, a zadobijamo drugu, možda ni bolju, ni goru, nego drugačiju. Sve je u tim, nekad malim, nekad velikim pomeranjima i promenama. Ovaj grafički roman je i osvrtanje unazad, jedna pomalo nežna i bolna rekapitulacija tih gubitaka. A možda je sama ta potreba za kreativnim izrazom deo odgovora na vaše pitanje – kako ne izgubiti sebe.
021: Nekadašnje heroje (oca) teško mogu zameniti drugi (toksične veze). Ponekad se čini da živimo po nevidljivim matricama, nekad se čini da scenario za naš život piše sredina. Sve je manje hrabrih ljudi koji se ne drže napisanog scenarija, koji su spremni rizikovati, a mir ipak nije moguće naći izvan sebe.
Tatjana Vidojević: Mislim da je presudno izmicati matricama, ne dozvoliti sredini da poništi vašu individualnost. Teško je, ali i nephodno pronalaziti načine da se bavite onim čime želite i što osećate.
Mnogi ljudi se prepuštaju bujici koja ih neprestano oblikuje nepisanim pravilima i pokušava da ih učini uniformisanim i jednoličnim, ali ima i onih koji traže druge načine, koji okreću život u smeru u kojem oni žele. Sredina svakako utiče, ali ne mora biti presudna. Najvažnije je naći mir u sopstvenoj glavi, raditi na tome, ne stagnirati. Sam proces je jako bitan.
Ne znam da li bih to nazvala hrabrošću, pre suštom potrebom da se menjaju stvari i okolnosti koje nas čine nesrećnim. Važno je da smelost prevagne nad malodušnošću, i onda, u kombinaciji sa napornim radom i istrajnošću dolaze i vidljivi rezultati koji daju smisao i pokreću dalje.
021: Šta mislite da li je zbog brzog načina života, sve teže koncentracije na bilo šta duže od kratke poruke, te činjenice da ljudi sve manje čitaju, budućnost čitanja upravo u modernom grafičkom romanu?
Tatjana Vidojević: Od svih informacija nas deli samo jedan klik, sve je dostupno, bar virtuelno. Ljudi su preopterećni masom filtriranih informacija skrojenih samo za njihova uža interesovanja. I teško je neki višak koncentracije prebaciti na nešto izvan tog ličnog "bubble-a" u koji nesvesno upadamo. U tom moru informacija ciljano usmerenih ka korisnicima sve izazovnije je "upecati" pažnju čitalaca.
Ako uzmemo u obzir karakteristike savremenog društva - brži protok informacija, manje slobodnog vremena i najglašeniju sklonost ka vizuelnom doživljaju, tu vidim prostor koji se otvara za grafički roman. On nudi čitaocu složenu realnost koja se otvara kroz sliku, reč i emotivni naboj sadržan u svakom zasebno i u susretu njih zajedno, a sa druge strane ekonomiše tekstom i vremenom.
021: Na kojem ste stripu odrasle, a koja je knjiga bila baza nekog vašeg potonjeg životnog svetonazora?
Tanja Stupar Trifunović: Kao što je po predanju reč prethodila svemu, mene je ovo pitanje podsetilo da je mojoj kasnijoj opsednutosti knjigom i čitalačkoj i onoj spisateljskoj, prethodila zaluđenost stripom. To sam sasvim zaboravila, ali kako sam pročitala pitanje, tako je preda mnom krenulo da se odmotava sećanje u kojem brat i ja sakupljamo stripove, čak smo pokušavali i da ih crtamo i pišemo, ali nije nam preterano dobro išlo.
U tom našem pozamašnom strip skladištu bilo je svega i bili smo prilično stilski i žanrovski neujednačeni; Marti Misterija, Mister No, Dilan Dog, Blek, Zagor, Tarzan, Družina od vešala, Kapetan Mark, Modesti Blejz, Alan Ford. Za nas nije bilo lošeg stripa, bili smo stripožderi svaštožderi.
"Naporni kritički duh" je stigao kasnije, sa knjigama. Moram priznati od svih tih stripova da mi je Alan Ford ostao najdraži, na to verovatno utiče ova "naknadna pamet" koja u nekadašnjem smešnom vidi današnje tragično i svakodnevno, previše nalik našoj realnosti.
Što se tiče knjiga, tu ne mogu da izdvojim jednu, bilo ih je mnogo koje su kroz vreme otimale jedna drugoj primat, jer čoveku se sa godinama menja čak i taj čitalački ukus.
021: Da li ste igde zaposlene? Pisac Stevo Grabovac radi u prodavnici prehrambene robe u Banjaluci, Pisac Srđan Tešin ističe da kuva u svom kikindskom domu, neke vaše kolege su urednici u izdavačkim kućama, neki su potpuno životno nesituirani... Kako živite u doba korone? Vidite li neku perspektivu svog posla, imate li neku strategiju kad je već država uglavnom nema?
Tatjana Vidojević: Radim u školi kao profesor likovne kulture, a uz to radim i karakter dizajn za animirane filmove. Naročito sada, u vreme korone, kada nismo slobodni da idemo kuda želimo, dobro je imati nešto što vas zaokuplja, nešto o čemu razmišljate, nešto na čemu vidite rezultat uloženog truda. Ne znam da li se može koristiti reč "strategija" u današnje vreme, ali postoje planovi, novi materijali su u pripremi, rad se nastavlja.
Tanja Stupar Trifunović: Život ljudi koji se bave umetnošću se, ne njihovom željom, svodi na jednu složenu i upornu obmanu; naime vi znate u sebi da ste se rodili sa svojim zanimanjem i sve što želite čitav život je da radite taj "svoj posao", ali se morate pretvarati da vam je to samo hobi i da "za ozbiljno" radite nešto drugo. Posebno u državama koje vam, čak ni formalno ne ostavljaju prostor, a kamoli mogućnost da živite kao umetnik, a da to ne podrazumeva da postanete socijalni slučaj. Kod nas se već dugo umetnički rad ne prepoznaje kao rad i to je i kulturološki i društveni problem.
Zato se i mi, kao i naše kolege koje ste pomenuli, dovijamo kako da istovremeno i radimo na nekom poslu, ali i istrajavamo u svom životnom pozivu. Ova dvostrukost često umara. Dugo sam radila kao novinarka, a sada već duži niz godina radim kao bibliotekarka.
Komentari 2
Aleh
artist
Kod nas na zalost sredina i previse utice, toliko je stanje lose.
Ne utice samo psihicki vec cak i fizicki sto je jos gore.
Cak je i najobicnije hodanje trotoarom velika avantura s obzirom da niko nece da ti se skloni iako ides svojom ispravnom, desnom stranom trotoara.
To se vec granici sa poremecenim razumom.
Inace hvala za odlican intervju.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar