Piše Laslo Vegel: Nesahranjena prošlost

Autor: Laslo Vegel

Info

05.02.2022.

21:30 > 11:57

Roman "Nesahranjena prošlost" Lasla Vegela nagrađen je zlatnom medaljom 2020. za najčitaniju knjigu u Mađarskoj. Godinu dana kasnije, u prevodu Arpada Vicka, knjiga je objavljena i na srpskom jeziku.

Foto: 021.rs

Portal 021.rs, uz dozvolu izdavačke kuće Akademska knjiga, objavljuje deo iz "Nesahranjene prošlosti", autobiografskog i autofikcijskog romana koji obuhvata (nedostajuću) istoriju triju generacija.

Vegel nas uvodi u jedan provincijski, manjinski, plebejski svet u kojem porodične istorije govore o "nesahranjenoj", što će reći – proneverenoj, otetoj prošlosti u kojoj se istorija svake generacije silom prekida.

Nesahranjena prošlost

Na dan mog rođenja, 1. februara 1941. godine, žestoko je sevalo i grmilo evropskim političarima su konačno dojadila uzaludna trčkaranja, samociljna i komična naklapanja, umorili su se od beskrajnih rasprava, od neprestanih samozavaravanja, od svetačkih propovedi o miru. Priznali su napokon da su uzalud arčili energiju trudeći se da pripitome Hitlera, uvidevši da nema druge, nego da se pripreme za rat.

Vermaht je prešao poljsku granicu, što je u rasejanim i ljubaznim Englezima probudilo osećanje patriotizma i, mada nevoljno, latili su se posla: moraće da se odreknu ostrvske gordosti, moraće da se bore za Evropu, jer će im inače Hitler zagorčati popodnevni čaj.

Staljin, obožavani diktator, kalkulisao je još izvesno vreme. I dok je u sve bržem ritmu ispijao vodke, u jednom trenutku učinilo mu se da taj Hitler i nije toliko oduran tip, jedino je malo histeričan, a Hitler, drugi obožavani diktator, najavio je konačno rešenje pitanja komunista i Jevreja. U zoru mog rođenja diktatori su blistali u svoj svojoj veličini.

Hitler je omekšavao Čehe i Austrijance. Zna se da se s Austrijancima lako nagodio, njegov ulazak u Beč na Heldenplacu euforično je pozdravila masa od dvesta hiljada ljudi, Austrijanci su slavili uz šampanjac, u pravom K.u.K. maniru. Kukavički pokunjena evropska demokratija tek je počela da dolazi k sebi, nevešto oblačila pancir, namerna da se odbrani, onako kako je to Tomas Man predložio, dok su se negde bogu iza leđa, u Srbobranu, na kraj sela, u beglučkom kućerku od jedne sobe i kuhinje, moji roditelji spremali za moje krštenje. Ne sluteći da je njihovo prvorođeno dete došlo na svet u doba rata i srama.

Nije mi baš sasvim jasno, zašto počinjem s ovim. Naime, pre pola stoleća, recimo, početkom sedamdesetih godina, delio sam i ja ono opšte prihvaćeno mišljenje po kojem je socijalizam večan, dok ja čitavog života samo nešto gunđam, negodujem, zanovetam, stalno se nešto bunim; ukratko, podupirući Kamijevu stenu, vodim s njim beznadežnu raspravu. Pomirio sam se da će tako ostati do moje smrti.

U najboljem slučaju, ostvariće se ideja socijalizma s ljudskim licem, naime, u to vreme sam se na to navukao, a posle svega dvadesetak godina, obrevši se iznenada u vrtlozima plišane revolucije, preko noći sam postao plišani revolucionar. Moji uzori su me uveravali da od socijalizma ionako neće biti ništa, štaviše, ustvrdili su da je i onaj s ljudskim licem čabrirao.

Ovu poslednju socijalističku slamčicu, u velikoj žurbi, sasvim smo smetnuli s uma, usled čega smo upali, kao žaba u pomije, u kapitalizam s neljudskim licem. Slušao sam kako najveći pametnjakovići ponavljaju da je krajnje vreme da šutnemo utopiju u dupe, dojučerašnji marksisti su pobacali dela Marksa, Engelsa i Lenjina u kontejnere za smeće, odakle su ih Romi vadili i iznosili na buvljak, jedino kupaca nije bilo. Komuniste i Jevreje ne čitamo – mahali su pametnjakovići stisnutim pesnicama. Romi su se čudom čudili: koji je đavo toj gospodi, uzalud su dreždali na buvljaku s tomovima klasika marksizma, neko bi još mogao pomisliti da su Romi bili poslednji marksisti.

U redu, klimnuo sam glavom i slegnuo ramenima, neka bude: pohrlimo u kapitalizam, gde nas čeka bajkovita demokratija, nadao sam se da nećemo zaribati, međutim, ubrzo sam uvideo da sam opet ispao šojkan istorije. Dakle, u tim neodgovornim mirnodopskim vremenima nije mi padalo na pamet da obratim pažnju šta se dešava Česima i Poljacima. Da sam tada prizvao dan mog krštenja, ne bih ni na trenutak pomišljao na to, o čemu je lupao glavu Hitler, ili Staljin; kakav fašizam – kostrešio bih se pre tridesetčetrdeset godina u euforičnom razdoblju modernizma, budući da su se pisci i intelektualci u komfornim socijalističkim kulama od slonovače ponašali – očekivano – kao da su rođeni u Prustovom salonu, pisali debele romane o čajnom pecivu, o životu, o smrti, o apsurdu i, ponajviše, o ljubavi.

Smišljali su sjajne priče, prožete humorom i ironijom, ironija je, naime, u to vreme bila na ceni, navodili brojne šaljive ili groteskne scene iz života, poigravali se rečima, proizvodili tekstove, blagougodne priče koje nikog nisu vređale, bili su naročito zadovoljni kad bi im pošlo za rukom da apatično osećanje sveta ukalupe u rimovane katrene, pomno su osmatrali kako se otvaraju, a zatim ponovo zatvaraju vrata prustovskog salona, a pritom umovali o tome, da se posmrtna ljudska duša može shvatiti i kao tajanstveni dodatak sećanja.

U prilog svemu tome išla je i diktatura niskog intenziteta koja je, naravno, zadavala udarce samo onim retkim izuzecima koji su bežali iz kula od slonovače. Ponekad sam i ja, mada sa strepnjom, krišom izlazio. Moji prijatelji plemenitih duša upozoravali su me više puta da kršim zajednički prihvaćena, fleksibilna pravila igre, savetujući mi, dobronamerno, da pišem o duševnim patnjama, o pitomoj vojvođanskoj ravnici, o uzvišenim i igravim scenama sećanja, o apsurdu, o dirljivoj istoriji ovdašnjeg življa, a mogao bih da budem i avangardan, da pišem o grotesknom Ništa, o poništavanju Ništa, takvim su štivima skloni, takva štiva obožavaju čitaoci modernog svetonazora.

Naravno, nisu imali protiv i da se malo bunim, da negodujem, mogu slobodno da uživam i u svetskom bolu, ali bez preterivanja, i samo radi stvaranja privida opozicionarstva. Dosadila mi je već dendiknjiževnost socijalizma, dojadile su mi burleske gospodičića, njihova ludička ironija, njihova srećna unesrećenost, banalno paćeništvo, sve ono što se u onim prokletim komunjarskim vremenima računalo kao prvorazredni estetski doživljaj. Čitajući takva štiva laknulo je intelektualnom establišmentu koji je sa zadovoljstvom primio k znanju kako nam se smeškaju lepota i sloboda.

U stilskom zanosu nadmeno su sažaljevali Tomasa Mana koji je u tmurnom razdoblju – a ono je po svojoj turobnosti sumnjivo podsećalo na naše vreme – imao smelosti da kaže: ako jednom zapreti ozbiljna opasnost, i umetnost se menja, tmurna vremena ne pomeraju s mesta samo život, nego menjaju i stil, što znači da više nije moguće pisati onako kao što se pisalo u harmoničnim, modernitičkim vremenima.

Ni danas ne razumem zašto je u tim komunjarskim vremenima ugnjetavanje bilo tako banalno i pokornost tako porodična, premda bi morale da budu presne i nasilne. Jedino objašnjenje vidim u tome da smo proćerdali, pretvorili u sitniš, odnosno, pripitomili remboovski modernitet – pretvorio se u značku, nismo u potpunosti bili moderni, možda tek upola, samo radi stvaranja nekog privida, samo na jedan gospodski, ili gospodstvujući način, tako je i nastao blagougodni konformistični modernizam, čiju ćemo cenu tek narednih decenija plaćati povlačenjem u tradiciju nakon što smo i nju usitnili. Nedostaje smelosti da se prizna, da su stvari ponovo postale ozbiljne, da treba govoriti nešto drugo, i – drugačije. S ovim bremenom na leđima ne pada mi na pamet da umetničarim u doba velike umetničke pretvornosti.

Dogodilo se to, da je otac, na dan mog krštenja, nervozno osmatrajući sivo jutarnje nebo, po običaju gunđao, jednu za drugom popušio nekoliko cigareta, sam je uvijao krdžu, i uznemiren slabašnom kišicom, požurivao majku; treba krenuti, predstoji nam bar tri kilometra pešačenja do katoličke crkve, a treba još otići i u opštinu. Očevo nestrpljenje pominjem samo zato, da bih mogao da podsetim na jednu važnu stvar: utuvili su mu u glavu, naime, da na zvaničnom mestu mora da bude uvek tačno u minut, jer ga neće čekati ni rahitični sveštenik, niti vazda namrgođeni matičar, stoga je i razumljivo što je njegova plebejska duša uvek strepela da će zakasniti.

Iskusio je na svojoj koži kako gospoda kažnjavaju one koji kasne. U plebs je potrebno usaditi ljubav za redom, i svest o odgovornosti, neka seljak utuvi sebi u glavu, razmišljali su valjda, da se red mora poštovati, onako kako ga poštuju i oni sami, koji se u isti jutarnji čas bude, i u isti čas odlaze na počinak, uvek u istom času pristupaju užini, svežim kiflamaputericama koje kurir redovno, tačno u devet sati, spušta na njihov pisaći sto. Naravno, nisam zaboravio ni majčinu priču, po kojoj je otac za moje krštenje obukao novo odelo i, cupkajući s noge na nogu pred kapijom, do poslednjeg trenutka premišljao, sve dok nije natukao na glavu šešir širokog oboda, i ovim gestom držeći do reda: pred gospodu dolikuje izaći sa šeširom i taj šešir skinuti, ili ga u znak pozdrava podići.

Otac je tešio moju majku da će gacati u blatu samo do ćoška Svaštara na bečejskom putu, odande će već nastaviti ciglama popločanim trotoarom sve do crkve, a od crkve do opštine ulice će sigurno biti prohodne, gospoda ne kaljaju cipele odlazeći na posao. Tako su se moji roditelji sa srbobranskog Begluka uputili loše popločanim trotoarom prema centru varošice. Samo ih je na ćošku oslovila starica, poznanica, koja je obično tu dreždala. Gle kako lepu bebu ima Mariška. Ta beba bio sam ja – naravno.

Tragom sećanja na blatnjave, lapavičaste ulice namerio sam da istražim povest moje porodice, u nastojanju da pokažem da i ja imam prošlost, da i ja imam uspomene, budući da porodične istorije takozvanog građanskog sveta s upečatljivo umetničkom snagom ovekovečuju svakodnevicu stanara salonskih stanova, njihovu francusku guvernantu, tetkine salonske cipele, bakin svečani kostim, dedinu lulu, očev sekreter, praznične ručkove, melanholična raspoloženja.

U tome ni narodnjaci ne zaostaju, podsećajući na čistotu seljačkog življenja, na bakin kredenac i dunje koje s njega mirišu, na iščezlu pastoralnost, na iskonsku neiskvarenost. Ne mogu da poreknem, ima i u meni poprilično snobizma: s iskrenom empatijom čitao sam te uspomene prilagođavajući se javnom ukusu, jer u skladu s duhom vremena i prema očekivanjima književnih podvornika, ove porodične povesti uvek se čitaju s velikim oduševljenjem i poštovanjem. One su i danas u modi. Nije pristojno, vrlo je nevaspitano pominjati blatnjave ulice, trošne kućerke, kojekakvu, i inače demode, grižu savesti koja se krišim uvlači u naše živote, jer samo šojkani priznaju da su se stidljivo ušunjali u gospodske krugove i među lažne seljake; bio sam i ja popriličan šojkan kad sam se uvukao među gospodu i gospodstvujuće lažne seljake, premda mi ni po čemu nije pripadalo mesto među njima.

To su i oni znali, ali su se pravili kao da ne primećuju moje trapavo ponašanje, neotesane manire, nezgrapnu iskrenost; velikodušno su se spuštali na moj nivo, tapšali me po ramenima, a ja sam se pravio kao da nisam primetio njihovo ponižavajuće ponašanje, uviđajući da jedan otrpljeni nikogović, seoski vandrokaš, i nema drugog izbora nego da tegli sa sobom korene svog bezdomništva, čas na ovu, čas na onu stranu, znajući da ti koreni nikad neće pasti na plodno tlo.

Jedino nisam raščistio, ni do današnjeg dana dokučio – ako već i nemam mesta među starostavnom gospodom i gospodstvujućim seljacima – gde je moje mesto?

Priznajem: ušunjao sam se u gospodsko društvo, uvukao se u gospodstvujuće, u poslednje vreme nadasve ugledan svet, i poštujući kanone otmenosti nastavio da istražujem svoju prošlosti. Tragao sam za svojom beglučkom rodnom kućom, budući da su pisci masovno otkrivali uistinu nepostojeću slatku rodnu grudu, rodni grad, baku, prabaku. Neki od njih, koji su nabasali na izgubljenu, ili od strane komunista otetu prošlost – premda su to samo poštovanja vredni izuzeci koji potvrđuju pravilo, pošto su u većini oni koji su postali dovitljivi i dostojanstveno nadureni gospodstvujući proroci one demokratije koju je na sovjetskom, ukrašenom srebrnom pladnju ponudio Gorbačov – u ovoj čudesno lepoj demokratiji ponašaju se kao žaba u pomijama.

Nadao sam se da sam se oslobodio razjedajuće griže savesti nakon što je utihnula plišana revolucija, i pomislio da konačno mogu da se odmorim, uveren da je sve u redu na mekoj sofi demokratije. Mada ništa nije bilo u redu, iako su, kako bi se reklo, obećavajuće umetničke slobode trijumfovale: jedno za drugim su nastajala sve savršenija remekdela koja su govorila o tome, da je svet kvaran, ali da je umetnost večna. To sam mogao da pročitam u intelektualnim hagiografijama, u kojima je i dalje preporučljivo gunđati, zanovetati i u pesmi, i u prozi podjednako, ali s merom i oprezno, po mogućstvu vragolasto i šaljivo, jer o samociljnim narušavanjima reda i poretka, a naročito o nekakvim primitivnim pobunama, naravno, ne može biti ni govora. Neka pisci uživaju u demokratiji, neka poštuju demokratski izabrane velikodostojnike, neka pišu melanholične pesme o iskvarenom svetu, ali samo onako, uopšteno.

***

Akademska knjiga objavila je 2021. roman Lasla Vegela "Nesahranjena prošlost". U izdanju Akademske knjige objavljeno je više Vegelovih knjiga: "Novosadski dnevni 1911-2016", "Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile", "Ispaštanje ili priče iz donjih predela" i "Neoplanta ili obećana zemlja".

Teme

Laslo Vegel Akademska knjiga

Komentari 7

Hronološki Najpopularniji

aga

11.02.2022 • 11:10

gospodin Vegel , sa velikim užitkom sam pročitao knigu , verno predstavljeno naše vreme socijalizma !

2 0 +2
A

05.02.2022 • 20:37

Fenomenalno.
Gospodin, intelektualac i izuzetan pisac.
Zadovoljstvo mi je što ga poznajem.

7 1 +6
monti pajton

05.02.2022 • 19:29

Flying circus

Genijalan!

7 5 +2

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.