Piše Slavoj Žižek: Novi populizam nije fašizam

Autor: Slavoj Žižek

Info

28.01.2022.

12:30 > 12:29

Jedan od najpoznatijih svetskih filozofa Slavoj Žižek objavio je knjigu "Pandemija! 2. Hronika izgubljenog vremena", u momentu kada je pandemija bila još "mlada".

Piše Slavoj Žižek: Novi populizam nije fašizam

Foto: 021.rs

Portal 021.rs, uz dozvolu izdavačke kuće Akademska knjiga, objavljuje deo iz knjige koja je prodrmala svet zarobljen u pandemiji.

U tekstu pred vama Žižek se bavi novim populistima opscenarima. Ako vam nešto zazvuči poznato, to je verovatno zato što to i živite.

Kompatibilnost levo-liberalne politike identiteta i belog desničarskog nacionalizma

Trampova nedoslednost eksplodirala je s pandemijom Covida-19. Svi su uočili zbunjujuće improvizacije u Trampovom odgovoru na izbijanje virusa: prvo je hvalio mere koje je preduzela Kina, zatim je za američke probleme optužio Kinu i demokrate, a sve je to bilo pomešano s njegovim ekscentričnim tvrdnjama o mogućim terapijama i pozivima na brzi povratak u normalnost. Ova smesa opscenosti, političke paranoje i narodne mudrosti savršeno ilustruje prirodu današnjeg novodesničarskog populizma, ali isto tako pokazuje razliku između tradicionalnog "totalitarnog" populizma i današnjeg novog desničarskog populizma. Pa iskoristimo ovu priliku da se vratimo korak unazad i detaljnije analiziramo jedinstvenu prirodu današnjeg populizma (pri čemu se znatno oslanjam na rad Juvala Kremnicera).

Kao i svaki populizam, ni današnji ne veruje u političko predstavljanje, uz tvrdnje da govori direktno u ime naroda – žali se na to kako mu finansijski establišment "duboke države" vezuje ruke i tvrdi: "Da nismo imali vezane ruke, mogli smo se jednom zauvek rešiti 'naših neprijatelja'". Međutim, za razliku od starog autoritarnog populizma (poput fašizma), koji je spreman da ukine formalnu predstavničku demokratiju i u potpunosti uspostavi novi poredak, današnji populizam nema koherentnu viziju novog poretka. Naime, pozitivan sadržaj njegove ideologije i politike jeste nedosledna mešavina mera koje imaju za cilj da podmite "naše vlastite" siromašne, potom smanjenje poreza za bogate i usmeravanje mržnje na imigrante i korumpiranu elitu koja zapošljava ljude u inostranstvu itd.

Stoga današnji populisti u stvari ne žele da se oslobode uspostavljene predstavničke demokratije i potpuno preuzmu vlast: "bez" okova "liberalnog poretka protiv kojeg bi se trebalo boriti, nova desnica zapravo treba da preduzme stvarne akcije". Na taj se način vidi sva ispraznost njihovog programa. Ovo je prva karakteristika današnjih populista: oni mogu funkcionisati u beskonačnom odgađanju ostvarenja svog cilja, jer njihova koherentnost zavisi od protivljenja "dubokoj državi" liberalnog establišmenta: "Nova desnica ne nastoji, bar u ovoj fazi, da uspostavi najvišu vrednost npr. naciju ili vođu, koji bi u celosti izrazio volju naroda i tako omogućio i možda čak zahtevao ukidanje mehanizama predstavljanja".

Pa kako se današnji populisti nose sa ovim imanentnim antagonizmom svog projekta, kada u stvari ne žele da unište svog deklarisanog neprijatelja? Uza sve to stil zamenjuje nedostatak političkog sadržaja; naime stil direktnog pozivanja na opscenost koja krši (neka) nepisana pravila društva. Svaki kulturni poredak podrazumeva poseban skup nepisanih pravila koja uređuju ono o čemu se ne sme javno govoriti. Ova nepisana pravila deluju na nekoliko nivoa, od glasina o mračnim stranama privatnog života političkih lidera i upotrebe prljavih reči i nepristojnih insinuacija do mnogo "nevinijih" slučajeva a koji su kao takvi još važniji.

Evo ekstremnog primera zabrane javnih spekulacija o očiglednom – Deng Sjaoping se u poslednjim godinama svog života zvanično povukao, ali svi su znali da i dalje ima poluge vlasti. Jedan od starijih kineskih partijskih aparatčika u intervjuu stranom novinaru rekao je da je Deng faktički vođa Kine. Nakon toga ipak je bio optužen za javno otkrivanje državne tajne i bio je strogo kažnjen. Kao što se jasno vidi iz ovoga, državna tajna nije nužno nešto što treba da zna samo nekolicina, već može biti i nešto što svi znaju – svi osim onoga što Lakan naziva velikim Drugim, redom javnog privida.

Opscenost nije konsupstancijalna nepisanim pravilima, niti je posledica toga da nepisana pravila postaju eksplicitna; opscenost nastaje kada kršimo nepisana pravila, kada radimo ili kažemo nešto što nije izričito zabranjeno, ali svi znamo da to ne treba učiniti ili reći. Na primer – a ovo je tužan i zastrašujući slučaj – iako se o tome mnogo ne govori, jasno je da nije samo Brazil, već da su i bogate zemlje poput SAD-a i Švedske odlučile da žrtvuju hiljade života u epidemiji Covida-19, posebno starih i bolesnih ljudi, a u cilju održavanja ekonomije i privida normalnog života.

Iako svi znaju ovu strašnu istinu, javno izgovaranje bilo bi nepristojno, jer ovde susrećemo nepisano pravilo kojeg bi trebalo možda da se pridržavamo. Još smešniji primer: svi znaju da je puštanje gasova u javnosti krajnje neukusno, ali javno nametanje ovog pravila samo je po sebi nepristojno. (Samo je Tramp toliko odvažan: kada je jednom prilikom u javnom govoru pohvalio Melaniju kao prefinjenu damu, rekao je da nikada nije pustila gas u čitavom njihovom zajedničkom životu.)

Sa novim desničarskim populizmom dogodilo se nešto jedinstveno – postalo je moguće, "da političko, za koje se pretpostavlja da je na strani pristojnog, drastično promeni stranu i direktno se okrene opscenom [...] ovaj novi oblik autoriteta toliko je teško razumeti zbog načina na koji izlaganje deluje perverzno kao iluzija; čin uklanjanja maske deluje kao maska". Podsetimo se precizne Kremnicerove formulacije: sam gest skidanja maske i brutalnog izražavanja onoga što osoba misli deluje kao maska. Zašto? Jer opscena forma skriva prazninu sadržaja.

Funkcija opscenosti ovde je vrlo precizna: trebalo bi da bude pokazatelj "medijske iskrenosti" (za razliku od liberalnog insistiranja na poštovanju formalnih pravila). Tramp beskrajno varira ovaj motiv: priznaje da neprestano krši (ne samo) pravila učtivosti, pribegava vulgarnim insinuacijama i svoje protivnike izlaže neproverenim ili čak očito lažnim optužbama, već ovo predstavlja kao dokaz da on to zaista misli, a u suprotnosti s liberalnom formalnom učtivošću.

Današnji populisti na vrlo kvazimarksistički način osuđuju političku pristrasnost u vrlo formalnim postupcima predstavničke politike: pravila igre zapravo nisu neutralna i jednaka za sve učesnike, već su stvorena da spreče i direktno odgovarajuće iskazivanje narodne volje i njime manipulišu. Ovo je igra koju igraju današnji populisti: iako ostaju u "predstavničkoj logici" liberalnog političkog prostora, neprestano spominju njegove laži i pokušavaju "razotkriti ono što se izmiče reprezentativnoj logici": vulgarni ekscesi populista, [označavaju] učtivu liberalnu opoziciju kao onu koja licemerno poriče ono što se desnica više ne boji da javno pokazuje na očigled svih. Istina koju otkriva desnica – otkriće da simbolički poredak nije ništa drugo nego pokazivanje svetosti koja se glumi kako bi se sakrila nasilna stvarnost – poklapa se sa antiideološkim projektima kritičkog mišljenja, pa je kritika nemoćna da mu se suprotstavi.

U tom smislu, populistička kritika se simetrično suprotstavlja politički korektnom otkrivanju iluzija liberalne neutralnosti – oni se međusobno dopunjavaju i pojačavaju: "levičarsko moralno zgražanje hrani apetit desnice za kršenje, a što hrani levičarsko moralno zgražanje, i tako ukrug". Da bismo razumeli kobni neuspeh politički korektnog stava, moramo uvesti lakanovsku podelu između zadovoljstva i uživanja (jouissance), njegov traumatični višak. Jednostavno rečeno, ono čega politička korektnost nastoji da se oslobodi nije zadovoljstvo, već uživanje u njegovoj traumatičnoj dimenziji, kao mešavini zadovoljstva i bola, želje i nasilja.

Stav političke korektnosti naravno prihvata mazohizam, ali u strogo konsenzualnom obliku: moram izričito pristati da me tučeš, ili tako nešto. Ovaj stav podrazumeva da na udaljenosti od meteža mojih želja, imam jasan racionalni ego koji zna šta zapravo želim i taj ego bi trebalo da dâ moj izričiti pristanak. Ali šta ako se ovde stvari pomešaju, šta ako postoji siva zona u kojoj se ono što želim ne može iskazati kao moj pristanak? Šta ako, recimo, želim da me pretučete i ponizite protiv mog pristanka, bez moje saglasnosti, pa bi moj izričiti pristanak sve pokvario? A šta ako se jouissance nalazi upravo u ovoj sivoj zoni?

Da budemo precizniji: imamo četiri stanovišta. Prvo, liberalno-formalni legalizam, koji se uzda u neutralnost procedura političkog predstavljanja. Postoje tri kritička pogleda na ovo stanovište. Prvi je politički korektna analiza koja zvaničnu liberalnu neutralnost tumači uz sumnju i pokušava da razotkrije njene rasne, kulturne i rodne pristrasnosti. Politički korektno stanovište ostaje unutar osnovnih liberalnih koordinata, ono želi samo da ih u potpunosti aktuelizuje uklanjanjem skrivenih pristrasnosti – problem je što se fokusira na individualnu odgovornost. S moralističkim žarom analizira detalje ponašanja subjekta i traži tragove rasizma i seksizma.

Međutim, njegovo područje je kulturni i rodni identitet, a ne radikalne ekonomske i socijalne promene; opominje vas da promenite ponašanje da biste se rešili rasnih i seksističkih klišea a ne da analizirate društvo koje ih je iznedrilo.

Druga kritička pozicija je pozicija opscenog populizma, čija udarna moć leži u spremnosti da otvoreno kaže ono što politički korektan kritičar pokušava da otkrije prefinjenom analizom – opsceni populist potvrđuje svoju nevinost priznavanjem unapred onoga što je u očima politički korektnog kritičara njegova krivica. Zbog toga je politički korektna analiza na neki način beskorisna – pokušava da se probije kroz otvorena vrata – pa nije ni čudo da politički korektni kritičari mnogo analiziraju jedni druge kada otkrivaju tragove rasizma i seksizma u naizgled pristojnim izjavama i gestovima.

Ili kako je to jezgrovito rekla Šuja Hajder: "Jasno je da levo-liberalna politika identiteta i beli desničarski nacionalizam nisu uporedivi. Problem je što su kompatibilni".

Politički korektan puritanski moralizam i novo desničarsko populističko pokazivanje javne opscenosti dve su strane iste medalje – niti jedna ne ispunjava obećanja. Problem populističke opscenosti nije u tome što je moralno neodgovorna, već što nije stvarno opscena: smeo stav koji ignoriše pravila pristojnosti i bez oklevanja govori štagod čoveku padne na pamet jeste lažni stav koji skriva gusti podzemni svet nepisanih pravila, a koji propisuju šta se sme, a šta ne sme reći. Slično tome, nije da je politički korektan stav previše rigidno moralistički i da mu nedostaje žive opscenosti – ne, prekomerni politički korektni moralizam je lažna pozicija jer skriva oportunističku proračunatost, licemerje i samoispravnost.

Pun je sopstvenih nepisanih pravila: manjine koje su važnije od ostalih; suptilno različiti kriterijumi za zabranjeno i dozvoljeno, a koji se menjaju brzo poput mode; antirasizam zasnovan na prikrivenoj rasističkoj aroganciji (belac koji nagovara druge da potvrde svoj identitet, odriče se svog identiteta i tako zadržava univerzalni položaj za sebe), a posebno svest o tome koja se pitanja NE SMEJU postavljati (tj. ona o radikalnim društvenim promenama).

Na pozicijama vlasti bi trebalo da ima više žena, ali sama struktura vlasti ne bi trebalo da se menja; treba da pomažemo siromašnima, ali da ostanemo bogati; položaje moći na univerzitetu ne treba zloupotrebljavati za seksualne usluge podređenih, ali neseksualizovana moć je u redu. Angela Nagle i Majkl Trejsi bili su u pravu kada su prepoznali glavni razlog Sandersovog poraza u borbi za nominaciju, a to je pomeranje njegove kampanje sa isticanja klasne pobune na liberalni antitrampovski – sa klasnog rata na kulturni rat. U želji da ugodi demokratskoj liberalnoj levici, klasni ustanak sve više podređuje kulturnim temama; na primer, prećutno je podržao levičarski liberalni stav da glavna opasnost nije globalni kapitalizam, već Trampov "fašizam" protiv kojeg bi svi trebalo da se ujedine.

Ne čudi što Bajden prilično dobro igra ovu igru antitrampovskog jedinstva. Bajden, koga sada podržavaju čak i neokonzervativci, sličan je Čonsiju Gardneru iz filma "Biti tamo" – film Hola Ešbija, zasnovan na kratkom romanu Ježija Kosinskog, u kojem Piter Selers glumi autističnog, socijalno izolovanog vrtlara američkog predsednika. Kada predsednik neočekivano umre, Selersa pogrešno smatraju predsednikovim poverljivim čovekom, a njegove naivne reči o negovanju vrta tumače se kao kodirana znanja o tome kako voditi međunarodne poslove. Sve to naprosto zato što je "on tamo". Slično tome, Bajden će biti, samo zato što je "tamo" idealan predsednik za korporativno-finansijski kapital kojem će dati svu slobodu koju želi.

A treće kritičko gledište? To je jednostavno levičarski Ahil – iz paradoksa Ahila i kornjače – koji opseda politički korektan stav. Ovaj paradoks je jasan iz otvorenog pisma koje je objavio Harper’s Magazine, suprotstavljajući se prekomernoj političkoj korektnosti, a koje su potpisale dve različite skupine: liberali, kojima je politička korektnost previše radikalna, i istinski levičari, kojima ona nije dovoljno radikalna. Tako politički korektni Ahil nikada ne stiže kornjaču potpuno nerasističkog/ neseksističkog društva i ostaje zarobljen u neprestanom samoispitivanju: upravo kada misli da se oslobodio rasizma i seksizma, kornjača kreće malo dalje i pojavljuju se novi, stroži kriterijumi za određivanje onoga što je rasističko i seksističko.

Levičar Ahil radi nešto drugo: umesto da pokuša da dostigne kornjaču (u potpunosti da zadovolji kriterijume političke korektnosti), on shvata da su ti kriterijumi svojstveni kapitalističkom društvu i preuzima ih i pretiče ih, krećući napred u pravcu socioekonomskih promena.

***

Slavoj Žižek je jedan od najpoznatijih živih svetskih filozofa, najveći pečat njegovom delu daje izvorna kombinacija filozofije i psihoanalize. Rođen je 1949. godine u Ljubljani. Diplomirao je na odseku za filozofiju i sociologiju, a doktorirao na odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Ljubljani. Doktorsku disertaciju iz psihoanalize odbranio je u Francuskoj 1985. godine na univerzitetu Paris VII. Kao gostujući profesor predavao je na više od 50 univerziteta u svetu. Najvažnije knjige koje je objavio su: "The Sublime Object of Ideology"; "Looking Away"; "Enjoy Your Symptom"; "Everything You Have Always Wanted to Know About Lacan"; "Metastases of Enjoyment". Prevođen je na više od 20 svetskih jezika. Knjiga "Interrogating the Real" je bilo prvo Žižekovo delo prevedeno na srpski jezik.

Akademska knjiga objavila je 2021. knjigu "Pandemija! 2. Hronika izgubljenog vremena". U izdanju Akademske knjige još su objavljene knjige: "Islam, ateizam i modernist"; "U odbranu izgubljenih stvari", "Lenjin 2017" i "Kao lopov u noći".

Teme

Komentari 4

Hronološki Najpopularniji

Hell-Bent Flyer

29.01.2022 • 15:46

Dobro sažeto i bez okolišanja.

Treba više ovakvih textova i pisaca.

5 1 +4
Anonymous

28.01.2022 • 16:18

Ako nije fasizam - sta je

Samo pogledajte film dont look up - poruka je POTPUNO u skladu sa savremenim vrednostima , a posle se zamislite sa kojim likom iz filma ste se saziveli? kako zavrsava taj lik u filmu? da li je bio srecan na kraju ? A sutradan razmilsite sta biste promenili u flmu I TAKO POCNITE DA SE PONASATE i U stvarnom zivotu!!!

9 9 0
Shin Sekai

28.01.2022 • 15:49

Zizek bogotac

7 8 -1

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.