Dodik i ja

Duško Bogdanović

Info

02.05.2023.

10:55 > 13:31

Bilo je to ovako.

Foto: 021.rs

Dodik, član predsedništva BIH, znameniti Mile, u studiju RTS, takozvanom nacionalnom medijskom servisu, dok je čekao na početak intervjua, nonšalantno je nameštao kravatu i, onako opušteno, propisno ispičkarao familiju Đoković.

Uz sav prostakluk njemu tako svojstven, sa vokabularom u kojem psovka nije dovoljno ilustrativna figura, morao je da zagazi i u rasizam, nazvavši porodicu, jednog od najpoznatijeg svetskog atlete - "ciganijom".

Kako jednom reči ilustrovati rečnik i ponašanje ovog iz trojke "prvih ljudi", nama susedne države? Evo pokušaja: Dodikanija. Baš mu paše. Mentalno i verbalno.

U datoj ga je "sitvaciji", kako je teve slika svedočila, domaćin u studiju, Papić, upamtljivog imena Gorislav, savršeno dobro pratio. I sokolio ga, usput, sa "da, da, da", ili "je l' tako?"

Kako kosmička pravda baš takve odvratnosti - nečijom greškom ili namerom, potpuno je svejedno - učini javnom, tek milioni gledalaca koji se služe srpskim, hrvatskim, bošnjačkim, crnogorskim, ili, što bi klinci kazali, "našim" jezikom, bili su u prilici da svedoče ugodnom čavrljanju dvojice sagovornika. Valjda i (jezičkih) istomišljenika?

Onda se već sutradan igrica obrnula. Nije više bilo bitno zašto su Papić i Dodik prekršili najstrože pravilo svake pofesionalne televizije - ono koje se odnosi na ponašanje i rečnik u studiju - pre snimanja, u toku i neposredno nakon njega. Umesto toga, krenula je histerična hajka za licem odgovornim za curenje sramote u javnost.

Vlasnik najprestižnije fotelje u beogradskoj Takovskoj ulici - bezbroj puta opričan, ne baš pohvalnim rečima - direktor Bujošević, naredio je nekom iz kruga odanih saradnika, da se slučaj istraži. Po cenu da se usluge zatraže od BIA, CIA, SFB, Mosada, vatikanske obaveštajne službe... bilo koga, ko može da pronađe inkriminisanog anonimusa i tako spase čast Javnom servisu, ali i novinarski ugled, u međuvremenu, "progorelog" Papića.

A Dodik? On je, valjda, neprospavanu noć - kako je roneći suze krokodilske, sutradan govorio - proveo u telefoniranju i izvinjavanju Đokovićima. On zna i kome još, posebno. Romima, međutim, "nikad izvini!"

Slutim da će po oprobanom paternu u RTS, nagrabusiti "Pera ložač" u liku nekog realizatora, miksera, tonca, dežurnog u masteru...Reč je, znamo, o "deža vu" efektu: onomad su u istoj kući, teve domaćica i Ivica Dačić, u pauzi za reklame, izogovarali Đilasa i ostale "anonimuse", kako reče gost-ministar za kolege iz opozicije. Snimak je iste večeri, posao viralan.

Napisah već da svaka televizija koja drži do sebe, ali i svojih gledalaca, ima vrlo precizne protokle o ponašanju zaposlenih, ali i gostiju, za vreme pripreme i emitovanja programa. Kada se sve dešava uživo, letvica se diže na najviši nivo opreznosti. U tom smislu, nema greške. Sem kad je ima. Tada se vrlo brzo, otkriju krivci. Pojedinac, ili nekoliko njih. Interne istrage su efikasne, posledice jasne.

Pokojna Televizija Novi Sad je imala, takođe, precizno utvrđena pravila ponašanja. Recimo, pre početka Dnevnika - o tome mogu da posvedočim iz neposrednog, ali, doslovce, hiljadu puta ponovljenog iskustva - dežurni realizator, nakon otkucane "košuljice" emisije, iste podeli svim učesnicima u studiju, ali i ostalim ključnim saradnicima. Video-mikser u režiji proveri sve linije u VTR, tele-kinu... tonac mikrofone, rasvetljivač popravi svetlo. O tome vodi računa tehničko vodstvo.

I, čeka se start. Ako je redakcija bila dežurna u JRT mreži, i pripremala takozvani Nedeljni Dnevnik, pažnja i opreznost su umnogostručovani. Ne samo zbog želje da se ekipa što kvalitetnije predstavi, već i činjenice da emisiju gleda auditorijum šest studija koji su pripremali program na tada zvaničnom srpskohrvatskom jeziku (Beograd, Zagreb, Sarajevo, Titograd, Priština i Novi Sad). U proseku između milion i po i dva, nekada čak tri miliona gledalaca.

Početkom osamdesetih, jedne nedelje, uređivao sam i vodio narečenu emisiji. Dan je bio prilično - što se događanja tiče - miran. Osnovna koncepcija emisija, da bude što je moguće više zanimljiva za veći deo jugoslovenske populacije, bila je ispoštovana, prilozi iz drugih centara su stigli na vreme. Rutina, znači.

Niz provere neophodnih tehničkih radnji smo obavili. Budući da sam u to vreme već eksperimentisao sa formom Dnevnika, tako da nisam koristio klasični sto za voditelje, već sam u drugom delu studija, sedeo ili stajao. Za to je bila neophodna dodatna briga scenskih radnika, rasvetljivača i tonaca. Urađeno!

Sve i svi smo bili spremni, čak pola sata pre početka emitovanja. Čekamo. Sat na ekranu je odbrojavao sekunde do najavne špice. U studio je iznenada uleteo dežurni tonac, gledao mikrofon ispred mene, okretao ga, nanovo nameštao, potom izjurio iz studija, pa opet ušao, pa izašao i sve vreme govorio kako mu se "ton odbija se od zidova"... A, sat je neumorno otkucavao. Već smo kasnili dva minuta. Užas!

Usput da kažem da prvo pravilo u pripremi i emitovanju Dnevnika ultimativno upućuje da ta emisija MORA da počne u sekund na vreme, i da se u predviđenom vremenu završi. Zakon!

Krajnje izbezumljen, potpuno nekontrolisano, prostački sam zaurlao: "Pizda ti materina, uradi nešto, ubiću te!"

Promenio je mikrofon. Konačno. Kasnili smo tri minuta. Katastrofa! Sva sreća za mene, u režiji su bili koncentrisani, ni jedan regler nije bio "izdajnički" podignut, i milioni gledalaca širom Jugoslavije, nisu čuli moju sramotu. Ali, i televizije Novi Sad!

Da jesu, bio bi to kraj mog televizijskog posla. Sa vrlo ubedljivim razlogom. Surovo sam pekršio pravilo neposredne odgovornosti i ponašanje onih koji su, svako na svoj način, određeni za pripremu i emitovanje emisije. Nije bio moj posao da vodim računa o opremi. Za to su bili zaduženi tonski snimatelj, tehničko vodstvo, uostalom i realizator emisije, osoba koja uz urednika, potpisuje emisiju. Da je moja psovka otišla u program, odgovoran bih bio isključivo ja. Za dokaz krivice, eventualno i onog nesrećnog tonca, ne bi bila neohodna policijska istraga, "bija", "cija", ili vanzemaljci. Sve je bilo jasno.

Posle emisije izvinio sam se celoj ekipi na nedopustivom rečniku. Tonac presrećan što se sve ipak dobro zavšilo, "slavodobitno" je objavio da je pronašao razlog problema: prema meni je okrenuo "leđa" tog, za njega nepoznatog mikrofona - replike onih iz tridestih godina, koje su koristili pevači toga doba - a "lice", na kontra stranu. Eureka, jebote.

Sutradan sam na kolegijumu kritikovan za kašnjenje emisije. Nisam se vadio na tonca, tako da se o mom ispadu nije ni pričalo. Jer, "nije se dogodio".

Ali, jeste! Za mene, za sva vremena. Kroz tešku radnu grešku - nekažnjenu doduše - uverio sam se u istinitost aksioma: televizija je kolektivni "sport". Ko god da pogreši, "autogol" je neminovan.

Tako se to radi(lo) u profesionalnim televizijama. Ko je rekao RTS?