Više od 300.000 institucija ima naše podatke

Najviše evidencija ima MUP (evidencija o ličnim kartama), Vojska, bezbednosne službe, RFZO (posebno osetljivi podaci iz zdravstvenog kartona, podaci o lekarskim intervencijama i fakture o izdatim lekovima), Carina, poreznici, PIO fond (registar penzionih osiguranika i primanja), pravosuđe (evidencija o osudama), banke (pored baze podataka o svojim klijentima, imaju i posebno osetljive zdravstvene podatke koje prikupljaju prilikom većine kreditnih zahteva), firme, socijalne ustanove, opštine, izborne komisije, ali tu su i škole, biblioteke, bolnice...

Mnogi prikupljaju podatke i bez zakonskih ovlašćenja, kao, recimo, sportski klubovi, ali i sam zakon nekada dozvoljava bespotrebno uzimanje ključnih informacija o ličnosti. Suština je, ipak, ne samo ko sve ima baze, već i kako se one štite. Nadzori poverenika za zaštitu podataka o ličnosti pokazali su - nikako.

Svi koji rukuju ličnim podacima građana trebalo bi da prijave svoje baze u Centralni registar, kako bi poverenik mogao da kontroliše ko i kako obrađuje nečiji jedinstven matični broj, ime i prezime, adresu. Međutim, u centralni registar je upisano tek 317 rukovaoca ličnim podacima, i oko 1.600 evidencija o zbirkama koje vode, što nije ni 0,5 odsto onoga što se očekuje.

U Beogradskom centru za bezbednosnu politiku podsećaju da su stare lične karte imale na poslednjim stranama podatke o tome kome su građani obavezni da daju podatke. Nove, čipovane to nemaju, a ljudi ne znaju da pravo da ih legitimišu imaju samo ovlašćena lica: policajci, komunalni policajci, carina, bezbednosne službe, vojska... Na tom spisku, naravno, nisu trgovci, a svima po pravilu traže JMBG kada reklamiraju robu. Nisu ni kontrolori u gradskom prevozu, ni “Parking servis”. Svi oni ne mogu da vam uzmu podatke bez prisustva policije.

Pre nekoliko godina bili smo svedoci čak da su podaci iz ličnih karata bez znanja vlasnika korišćeni za skupljanje predizbornih potpisa. Dešava se i da se baze podataka koriste za “ciljani marketing”, gde građane nemilice zovu prodavci i promoteri različite robe, jer su na osnovu ličnih podataka zaključili da su baš oni poželjna ciljna grupa.

A da život nekome zbog krađe identiteta može preko noći da se pretvori u pakao, najbolje znaju bravar iz Smedereva Jovan Nikolić i Bečejac Nikola Vujkov Isić. I jednom i drugom je neko prošle godine zloupotrebio lična dokumenta, otvorio na njih firme, podigao kredite, kupovao robu i naručivao usluge. Nesrećnici su postali svesni šta se desilo tek kad su počele da stižu kazne za carinske i druge prekršaje, o kojima niti su znali bilo šta, niti su mogli da ih plate.

I Beograđanin J. V. je pre nekoliko godina izgubio torbicu s dokumentima, što je odmah prijavio i dobio nova. Ali, u međuvremenu, neko je na njegove stare isprave otvorio firmu, počeo da se zadužuje, a ne plaća, uključujući i porez. Ovaj nesrećni Beograđanin je proveo uskršnje praznike pre neku godinu iza rešetaka, dok nije uspeo da dokaže šta se desilo.

Inače, krađa identiteta u Srbiji nije definisana kao krivično delo, ali falsifikovanje dokumenata jeste. A na osnovu valjanih ličnih podataka, nije teško ni isfabrikovati falš isprave.

Kancelariji poverenika za zaštitu podataka o ličnosti građani su dosad prijavili pet klasičnih krađa identiteta. U MUP-u kažu da se, pošto krađa identiteta nije sankcionisana, u takvim situacijama primenjuju odredbe koje se odnose na falsifikovanje isprava i prevare. Zaprećene kazne za neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka su novčana kazna do tri godine; za prevaru do tri godine zatvora, a ako je pribavljena korist i napravljena šteta veća od 1,5 miliona do 10 godina zatvora; i za falsifikovanje platnih kartica do tri godine, odnosno 10 ako je pribavljena korist veća od 1,5 miliona.