Ekonomija zaboravljena, izbori uslovili rast plata i penzija

Piše: Živan Lazić

Moguće da će stariji stanovnici Srbije biti zadovljni predlogom Vlade Srbije da se od 1. januara za pet odsto uvećaju penzije, za deset odsto zarade u zdravstvu, prosveti, pravosuđu, vojsci, policiji..., dakle većem delu javnog sektora.

Svakog meseca u novčaniku će imati više novca, a i uvećanje nije baš malo. U poređenju sa zaradama u privatnom sektoru, zaposleni u javnim službama su i do sada bili u velikoj prednosti, naročito ako se ima u vidu istraživanja Unije poslodavaca po kome radnik u javnoj ustanovi u proseku efektivno radi tek četiri časa, naspram sedam sati radnika kod privatnika.

Kreiranje javnog mnenja

Povećanje zarada imaće niz loših posledica, pre svega na oživljavanje izuzetno niske privredne aktivnosti u Srbiji. Preusmeravanje budžetskog novca na zarade znači da para neće biti dovoljno za javna ulaganja, još manje za pomoć sušom desetkovanoj poljoprivedi.

Izostaće i umanjenje fiskalnih obaveza preduzetnika, pitanje koje je u Srbiji dugo aktuelno, a važi kao ozbiljno ograničenje investicija domaćeg privatnog sektora.

Mada se u javnosti, podjednako od vlasti i opozicije, gradi utisak da su u nas "javnaši" i penzioneri pre tri godine oštećeni srezanjem mesečnih primanja iznad 25.000 dinara, pitanje je mnogo složenije i ima dužu predistoriju. Penzije su tokom 2008. godine, umesto dva, uvećane čak četiri puta, dok su javnaši ekonomski neopravdano visok rast zarada započeli još tokom prvog mandata Vojislave Koštunice.

Samo nakon što je nesrećni Mirko Cvetković, kao ustupak SPS-u, bio prinuđen da penzije uveća za 10 odsto, u budžetu je nastala rupa od pola milijarde evra kasnije popunjavana inozaduženjem. Svake godine.

Plate direktno iz zaduživanja

Visoke zarade u javnom sektoru isplaćivane su privatizacionim prihodima. Umesto u investicije, novac od prodaje fabrika i kombinata otišao je administraciji, prosvetarima, javnim preduzećima, vojnicima, policajcima...

Kriza s kraja 2008. godine je pokazala štetnost ovakve preraspodele; posledice su naglo i sve ubrzanije uvećanje i javnog i spoljnog duga.

Istina, poslednjih godina primanja penzionera i državnih službenika su polako postajala realnija, privatni sektor je još sporije sustizao javni po zaradama. Ali, isplata penzija i državnih plata direktnim zaduživanjem stopirano je tek nakon direktne intervencije države.

Penzije stižu iz budžeta

Koliko je naš penzijski sistem nategnut i sklon padu ilustruje činjenica da se još uvek 34 odsto para za penzije doplaćuje iz budžeta. Pre tri godine, uplate za penziono su pokrivale tek 52 odsto isplata,a iz državne kase je odlazilo čak 48 odsto.

Na zarade u javnom sektoru je i do sada odlazilo duplo više budžetskih para nego što bi bilo optimalno za državnu kasu nerazvijene i siromašne države kakva je Srbija.

Ostaje da se vidi kako će u predstojećim razgovorima na ovu najavu reagovati Međunarodni monetarni fond, poslednjih sezona "svetski žandar" je imao i previše razumevanja za srpske vlade.

Nesiguran rast BDP

Ceo plan počiva na predviđenom rastu BDP od 3,5 odsto, što Srbija nije ostvarila već deceniju. Nedavno je i premijerka Ana Brnabić priznala da ni ove godine planiranih tri odsto neće biti ostvareno. Bila je suzdržana i pri oceni da će rast biti dva odsto, objašnjavajući da je bilo problema u energetskom sektoru, dok je suša znatno umanjila rod poljoprivednih useva.

Tako će naredne godine svakog meseca penzionerima i javnašima u džep ići više 43 miliona evra, ukupno 515 miliona za godinu dana. To je ozbiljna stavka za srpski budžet.

Ukupni agrani budžet je oko 320 miliona evra, pa je razumno upitati se nije li bilo mnogo logičnije paorima nadoknaditi deo štete nastale usled suše koja je letos imala karakter elementarne nepogode. Seljacima je pomoć neophodna da bi ove jeseni i na proleće zasnovali nov proizvodni ciklus.

Minimalan agrarni budžet

Posebno je pitanje agrarni budžet, sveden na samo tri odsto, mada je udeo agrokompleksa u izvozu i preko dvadeset tri odsto. Ekonomski rezon nalaže podršku poljoprivredi odmah udvostručiti, potom polako uvećavati dok ne dostigne deset odsto ukupne državne kase.

Kao što se ne može iz sopstvene kože pobeći, tako ni Srbija ne može ignorisati činjenicu da je izrazito agrarna država.

Novac je neophodan i za javne investicije, prvenstveno u infrastrukturu. Ulažemo tek 17 odsto BDP, dok naši susedi investiraju 22-23 svog, uočljivo većeg, BDP.

Da bi počela sustizati one korak ispred sebe, Srbija bi morala ulagati i 27, 28 odsto BDP. Ipak, zaostaje se u svakom segmentu investicija, javnim, ino-privatnom i u domaćem privatnom sektoru.

Previsoki porezi i doprinosi

Beogradski izbori su ozbiljan test za aktuelnu vlast, posebno stoga što ni SNP ni SPS u prestonici nikada nisu imali glavno uporište. Stoga su odlučili sledeće godine žrtvovati javne investicije i sve uložiti u povećanje državnih plata i penzija. Sistemska kupovina glasova ide u prilog procenama da je moguće i raspisivanje parlamentarnih izbora.

Koliko su beogradski izbori važni vidi se iz činjenice da su, suprotno preporuci Fiskalnog saveta, dobili prednost i u odnosu na preduzetnike. Iz kontrolnog tela su poručili da bi se očekivanih 20-tak milijardi budžetskog viška sledeće godine moglo iskoristiti na smanjenje poreza i doprinosa .

Ovakvi zahtevi odavno se čuju iz privrednih krugova, ovoga puta povod je analiza Fakulteta političkih nauka, odnosno podatak da naši poslovni ljudi 44,32 odsto ukupnih prihoda izdvajaju za poreze i doprinose, dok su preduzetnici u Mađarskoj i Hrvatskoj opterećeni sa 25, u Nemačkoj sa samo 21 odsto. Očito, troškovi države Srbije su golemo breme srpskoj ekonomiji.

Sve više pečalbara

Koliko su fiskalna izdvajanja velika prepreka da domaći preduzetnici više investiraju, pokazuje podatak da se na doprinose i poreze izdvaja čak 64 odsto zarade. Da su se rasteretili sa dvadesetak milijardi planiranog budžetskog viška, bio bi sveden na 61 odsto, još uvek desetak procentnih poena više nego što je kod naših suseda.

No, vlast se odlučila da novac usmeri većem delu javnog sektora i penzionerima.

Posledice će biti krupne i bolne po druge segmente stanovništva. Investicija će i dalje uočljivo manjkati, a bez ulaganja nema ni novih radnih mesta.

U tom slučaju i broj nezaposlenih može se samo uvećavati, odnosno realno je očekivati još veći odlazak, naročito mladih i obrazovanih, u pečalbu.