Menu 021

INTERVJU Ivan Ergić: Priča o dve Srbije kao da je samonametnuta, postoje jedna zbog druge

Ivan Ergić je mnogo toga, ako bi moralo ukratko, rekli bismo da je pesnik i bivši fudbaler, kojem je nedavno objavljena knjiga "Priručnik za čekanje", a tim povodom u intervjuu za 021.rs govori o čekanju, paradoksima u Srbiji, fudbalu, patriotizmu, toksičnom maskulinitetu, prejakoj reči i o još mnogo toga.
Info 30.07.2019. | 11:53 > 10:50
"Desetak krečenja posle" Arsena Dedića u šibenskoj bolnici, 1981. godine, rodio se i Ivan Ergić. Ipak, izbeglištvo ga kao dečaka sa porodicom navodi u Australiju, odakle ga "ganjanje lopte" odvodi do Australijskog univerziteta za sport, Pert glorija, Juventusa, Bazela, za koji je odigrao više od 200 mečeva, a na kraju odlazi u Tursku gde državni šampionat uzima sa Bursasporom. U Bazelu je nosio kapitensku traku, a sa timom u crveno-plavim dresovima takođe je osvojio šampionat. Upisao je i nastupe za nacionalni tim, pa je tako nastupao za Srbiju i Crnu Goru na Svetskom prvenstvu 2006. Bio je poslednji reprezentativac koji je pevao himnu "Hej Sloveni". Između ostalog, blažen je neiskustvom igranja u domaćem fudbalu.
 
I to je jedna priča o Ergiću. Puko nabrajanje faktografskih podataka o karijeri kakvu bi mnogi dečaci koji trče za loptom poželeli da imaju. Ipak, Ergić je odudarao od klasičnog stereotipa o fudbalerima, pa tako još dok mu je trajala igračka karijera počinje da piše kolumne. Probleme sa depresijom prevazilazio je pisanjem. Ovaj "neočekivani pesnik", kako ga je nazvao filozof Srećko Horvat, kritički govori o sportu kojim se bavio dobar deo svog života, ali i društvu u kojem živimo, kapitalizmu. 
 
Na početku pesme "Priručnik za čekanje", Ergić piše da čeka najbolje od drugih - "jednostavno pripremim se". Čekamo na štošta u životu, a najviše, izgleda, čekamo čudo.
 
"Čekanje je danas drugo ime za apatiju, a ona je politički i socijalno inducirana, ne u nekom smislu teorije zavere, već samim preduslovima života i načinom funkcionisanja društva u psihološkom smislu. Ljudi su inertni, pomireni i pacifikovani imperativima preživljavanja. Čekanje Carstva nebeskog je u samoj eshatologiji i hrišćanskom nauku, dok smo u političkom smislu takođe uslovljeni nekim čekanjem "raja na zemlji", kao što na primer čekamo ulazak u EU i slično. U svakom slučaju, mislim da odgovoran čovek i zajednica, treba da aktivno učestvuju u menjanju svog okruženja. U tom smislu, vidimo da se i uspavana svetska zajednica polako diže i sazreva svest o nužnosti spašavanja same planete. Čekanje je inače jedno krajnje ljudsko stanje, i zbog toga je i u literaturi jedno od univerzalnih motiva. O čekanju, možemo do sutra, ali mislim da je trenutno najrelevantnije u tom globalno-političkom i klimatskom smislu, jer nas inače neće biti", kaže Ergić za 021.rs.
 
Embed from Getty Images
 
021: "Jedan njihov naučnik je svemirski genije/ ali ne znaju da vode skupštinu/ stanara a kamoli državu". Govorimo o digitalizaciji a čekamo u redovima, nacionalno geslo govori o slozi pa ipak zaboravljamo na elementarno "dobar dan" i "doviđenja". Imate li osećaj da je građanima Srbije paradoks postao način života? 
 
Ergić: Mnoge stvari nisu logične i racionalne, ali su psihološki objašnjive, a u psihologiji je paradoks jako postojan i robustan od pamtiveka. Meni je ponekad neverovatno koliko imamo inteligencije, a koliko malo osećaja za sistematsku organizaciju života jedne zajednice koja zahteva pojedinačni i kolektivni napor, baziran na zajedničkim vrednostima i solidarnosti. O kolektivizmu i sabornosti pričaju najotuđenije i najelitističkije institucije u našoj zemlji. Zato sam u toj pesmi pomenuo šahiste i naučnike, dakle mi smo zaista klikeraši, imamo neverovatan broj talentovanih ljudi, ali nedostaje onog što bi se moglo nazvati umnošću u širem smislu. Pored toga, zastrašujuće je da konstantno pričamo u sudbinskim i istorijskim terminima, o izgubljenim ratovima i teritorijama, a da ne možemo da sredimo stanje u jednom prosečnom beogradskom soliteru ili na prosečnoj ulici u komunalnom smislu. Opasnost je ta da jako često, kada postoji velika kriza identiteta jednog društva, suvereniteta jedne države, kriza morala jedne zajednice, sve se rešava na autoritaran način i jednom vrstom šok terapije, za koji se smatra da će doneti preokret i izvući iz hroničnih nacionalnih frustracija.
 
021: Nedavno ste rekli da se u nacionalnom timu sve svodi na to da si ili bog ili izdajnik. Slično je tome ukoliko se posmatra i sama nacija, ili si bog - kad pobeđuješ, kad si deklarisani patriota, tri prsta i ostalo - ili si izdajnik - kad nisi dovoljno patriota. Postoji mišljenje i da bi trebalo da se napusti ta "patriotska paradigma" o emotivnoj vezi pojedinca i države. Kako vama deluje koncept patriotizma u 21. veku, veku migracija i velikih društvenih kretanja?
 
Ergić: Nacionalizam i nacionalni osećaj kao takav se treba istorizovati, odnosno posmatrati u dijalektici i prolaznosti. Nije isti romantični patriotizam 19. veka, kada je Srbija stvarala modernu naciju i identitet, i kao takav bio emancipatorski, i patriotizam kakav se ispoljava danas na krajnje trivijalan način. Patriotizam je za mene pre svega postojanje racionalnog pregleda stvari i osećaja za realnost. On nije u patetičnim citatima nacionalnih pesnika i metafizičara, već u složenim ekonomskim i (geo)političkim analizama. S toga, treba nam spoznaja da patriotizam i sama nacija, može da se odbrani samo u jednom dobro organizovanom internacionalizmu, naročito manjih nacija. Jer kao što postoje tranzicijski gubitnici pojedinačno, tako postoje nužno i nacije globalizacijski gubitnici. Ne znam čime su inspirisani izolacionisti i suverenisti, kada misle da jedna zemlja ugrožena hegemonijom jačih, politički, ekonomski, vojno, ili kulturnim imperijalizmom, može sama da se odbrani, a naročito u zavadi sa svojim komšijama. Bojim se da sve političke elite balkanskih naroda to ne razumeju ili su već klasični kompradori koji rade za interese velikih i moćnih.
 
  
 
Ergić: Očigledno da nismo izvukli pouke iz grčke lekcije, čija je ekonomija daleko jača od naše, a opet se nije mogla odupreti diktatima. To je takozvana strukturna uslovljenost, pre svega u ekonomskoj sferi, koja je esencijalna, i tek onda dolaze pitanja tzv. nadgradnje, kulture, politike, identiteta, ljudskih prava... Međutim, često poziv na oprez i na realnost se gleda defetistički, da ne kažem izdajnički, i ako mogu da se vratim na početak pitanja, to je ono što se vidi pred neko važno takmičenje ili utakmicu nacionalnog tima, i tu se jasno vidi paralela. Osim toga, ono što sam primetio u vezi sa nacionalnim timom i atmosferom, naročito kako se razume navijanje za nacionalni tim, jako često se prelazi iz strasti u ostrašćenost i nije slučajno što stadion služi u političke svrhe i za eskalacije. Imali ste na prošlom Svetskom prvenstvu u Rusiji krajnje idiotsku situaciju, kada čak nije ni igrala Srbija, već Rusija i Hrvatska, pa se srpska javnost podelila u dva tabora na krajnje politički ostrašćen način. Meni deluje kao da je ta priča o Dve Srbije samonametnut konstrukt i kao da obe postoje samo jedno zbog drugog, bez ikakvog dodira sa suštinom i onim što je relevantno za život ljudi. 
 
021: U pesmi "Migrantska" opisujete razgovor sa jednim Norvežaninom i njegovo zainteresovano slušanje, radi ostavljanja utiska kulturnog čoveka, pa zaključujete da je bolje i to nego da čuje "kako sam zapalio nečiju kuću zato što su moju isto zapalili". Nekome ko je rođen u današnjoj Hrvatskoj, a potom ste nastupali za Srbiju i Crnu Goru, kažete i da ćete u kulturnom smislu uvek biti Jugosloven, kako vam deluje rad u bivšoj Jugoslaviji sa ove vremenske distance?
 
Ergić: Meni je taj rat i dalje previše apstraktan i mislim da ga mi sami do kraja nismo shvatili i objasnili, a kamo li da ga razume jedan stranac. Priča je jako složena, a kod nas je i dalje svako gleda iz svog nacionalnog subjektivnog narativa i svodimo ga na crno-belo. To sve se dešava dok se smejemo tom istom novinarskom ili filmskom maniru kod Amerikanaca. Ja sam zaista voleo tu zemlju i volim je i dalje, što ne znači da išta manje volim Srbiju. O samom ratu imam krajnje cinično i otrežnjujuće mišljenje, mislim da smo svi, ako mogu da budem prizeman, "ispušili", osim tajkunske i kleptokratske elite. Uostalom, u svakom građanskom ratu, pogotovo međuetničkom, jako je malo heroizma, on je po prirodi prljav i bratoubilački, a samo stanje na terenu je uvek pokazivao jedan obrazac - onaj ko je bio politički i vojno jači u određenom momentu pokazivao je nemilosrdnost prema neprijatelju. Uglavnom je išla teška artiljerija, i to neselektivno, gotovo zanemarivo je bilo borbe prsa u prsa, jako malo vojno-taktičkog nadmudrivanja i manevara, a daleko više trgovine za zelenim stolom, ratnog profiterstva i šverca, deportacija, progona, "humanog preseljenja". Osnovni element tog rata je bilo etničko čišćenje i više su stradali civili nego vojnici. Naravno, kao i u svakom ratu, i tu je bilo lokalnih heroja ili onih koji su bili motivisani krajnje patriotskim rezonima, ali to se ne može porediti sa Prvim ili Drugim svetskim ratom, kada smo se borili protiv okupatora, i zbog toga je ta borba bila daleko časnija. Bojim se da će dugoročno gledano u kulturi pamćenja ovog poslednjeg rata, kod jugoslovenskih naroda, ostati više stvari za stid nego za ponos.
 
Embed from Getty Images
 
021: Jedan od nekoliko aspekata vašeg života po kojem ste prepoznati je fudbal. Bili ste u fudbalskom biznisu, upoznali ste taj deo igre. Šta je onda za vas fudbal kao igra, a šta kao biznis? 
 
Ergić: Kada sam počeo da se bavim fudbalom kao klinac, čini mi se da je bio još uvek više igra, a sada je taj jezičak pomeren više na stranu biznisa. Uostalom, on je tek u nekim segmentima samo igra, i više je rezultatski, kvantifikovan sport. Fudbal je jako složena društvena pojava, sa političkim, ekonomskim, ideološkim, kulturnim i svim drugim implikacijama i teško je na ovako malom prostoru to obrazložiti. Za sada, fudbal, kao hiperkomericijalizovan proizvod mislim da ništa ne može da ugrozi, a otpor tradicionalnog navijača koji polaže na estetiku i neke druge vrednosti je neutralizovan, i on je, uostalom kao i sam igrač, podlegao moćnim sredstvima koji stvaraju spektakl, a manipulacija se dešava pre svega u psihološkoj sferi. Sažeto, ne može se humanizovati fudbal u otuđenom i komodifikovanom društvu. Kada se promeni vrednosni sistem društva promeniće se i sama igra. Često sam razgovarao sa navijačima i činilo mi se uvek da mnogi čak i razumeju, ali se osećaju nemoćno. Otprilike kako se osećaju i pred otuđenim političkim procesima.
 
021: Postoji nekoliko autora, poput Bože Koprivice ili Sinana Gudževića, koji o fudbalu pišu kao o umetnosti, daju potvrdu onoj floskuli da je to "najvažnija sporedna stvar na svetu". Pomenuti Koprivica pronalazi i da postoji neka sličnost između pisanja i fudbala, "neka nepredvidost". Pronalazite li vi takve sličnosti, iako ne pišete o fudbalu? 
 
Ergić: Mislim da oni pišu romatničarski i navijački, a ne kritički, i zato ostaju u estetskoj sferi, a ne sociološkoj ili političkoj. Često me zapanji, kada razgovaram sa intelektualcima, i to ne samo u regionu, nego i u svetu, koliko imaju naivan i nevin pogled na profesionalan sport. Naravno, kada se poredi fudbal i umetnost, postoji sigurno zajedničkih elemenata, a ponekad dele i zajednički vokabular, i sam sam pisao o tome, na primer, kako igra one Barselone od pre nekoliko godina podseća na simfoniju. Ali estetika je samo jedan segment složene pojave kakva je sport. Uostalom, ni sama degeneracija lepote igre, ne može se razumeti ako se ne razume recimo podređenost rezultatskom imperativu, takmičarski naboj, fizikalizacija igrača, optimizacija učinka, tehnologija, taktika bazirana na destrukciji igre protivnika... Zaista je frapantno koliko je fudbal globalni fenomen a nema "kritiku", u pozorišnom, filmskom ili likovnom smislu, koji se njime bavi celovito, već samo komentatore i sportske novinare koji nemaju taj pristup i tu svest.
 
021: Niste nastupali u domaćem fudbalskom šampionatu. Uspevate li ispratiti fudbal Srbiji iole? Kako komentarišete to što u upravama veoma često sede "ljudi sumnjivih biografija", počevši od predstavnika navijača do biznismena?
 
Ergić: Ne pratim domaći fudbal, nažalost. A i ne znam šta da kometarišem, mislim da je sve vidljivo. Žalim samo klince koji se bave fudbalom i to vide kao jedini izlaz iz neimaštine i bede za sebe i svoju familiju. Često srećem roditelje koji me pitaju za savete, a nemam pojma šta da im kažem. U svim zemljama postoje patologije, što je prirodno gde je mnogo novca u pitanju, i niko nije imun na korupciju, ali kod nas to ima gotovo razmere organizovanog kriminala, što je sociološki negde i razumljivo, jer je jedno vreme kod nas fudbal bio maltene najunosniji proizvod koji smo izvozili, i normalno je da je privukao sve te ljude. Nisam bio u našem fudbalu, tako da se pozivam na druge izvore, one koji su se sistematski bavili i istraživali i predložili činjenice pred javnost. Još jedna specifičnost je tolika ogoljenost i javna demonstracija nedodirljivosti određenih ljudi i grupa. To se ne samo normalizuje, već i na sledećem nivou postaje obrazac ponašanja koji treba da izazove divljenje kod mladih ljudi. Doduše, to sam viđao i u nekim drugim zemljama, na primer u Italiji ili Argentini, gde su navijači jak društveni i politički faktor u užem smislu reči.
 
  
 
021: Kroz sportski narativ možemo i govoriti o pobedi kao imperativu, insistiranju na "muškoj igri", na tome da se ne sme biti slabić, trpljenju, sve se to prenosi i na fizički aspekt ličnosti, potrebom za "zategnutosti", pa "kulturisti" bivaju oni što "furaju kulturu tela". Kako ste se vi osećali u tom svetu (toksičnog) maskuliniteta, fudbalskog mačoizma, ritualnog odlaska u javnu kuću, i kako ste pronašli izlaz iz njega? 
 
Ergić: To je svođenje samog igrača na običnog, dobro utreniranog tikvana, koji onda kao takav treba da bude pedagoški uzor za socijaldarvinizam u samom društvu. Treba da bude jedna vrsta nadčoveka ili superheroja popularne kulture. Pored toga, on se promoviše u poželjan kult tela, koje treba da bude mišićava mašina, a ne zdravo i oplemenjeno telo, a uporedo s tim razvija se narcistički odnos prema telu i to se vidi u svakoj prosečnoj teretani ili društvenoj mreži. Kristijano Ronaldo je najbolji primer za to, s tim što se za njega teško može reći da nije estetski doteran ili kreativan igrač. Ja nisam toliko patio od tih rituala, kultova i običaja, i vremenom sam se izborio za neki prostor, što je nužnost ukoliko želi da se opstane.
 
021: Kakav je to svet u kojem jedan sportista za jednu sekundu zaradi više od 100 dolara, a istovremeno čitamo o gladnoj deci Jemena i, osim konstatovanja problema, bivamo indeferentni prema svemu tome? 
 
Ergić: Naravno da su sredstva u profesionalnom sportu odavno prešla svaku normalnu meru, toliko da su na već nivou špekulantske zabave ili perverzije u naslovima sportskih rubrika koje komentarišeš s ortacima. Opet se vraćam na to da su svi stejkholderi u toj industriji nemoćni i da to može da se reši samo na nivou globalne redistribucije sredstava i prosperiteta. Čak su mi simpatični oni koji misle da je jako humano i vide rešenje u donacijama, a znam da ima i dosta sportista koji iz altruističkih razloga ili griže savesti daju nemala sredstva, ali to neće dovesti do globalne jednakosti i blagostanja. Decenijama odlaze trilioni u nerazvijene zemlje i ništa se ne menja, zato što je svet tako strukturalno organizovan i čak i od tih sredstava profitira manjina korumpiranih u redistribuciji. Dakle, treba da se ulaže u političke procese koji će dovesti do korenitih globalnih promena, a to će naravno onda uticati i na pravedniji i humaniji sport.
 
021: Volite Branka Miljkovića. Hoće li "prejaka reč" spasiti svet ili će ga uništiti?
 
Ergić: Retotrika kao discplina je jedna od najstarijih, a već od sofista i kasnije Cicerona ona ima i instrumentalnu i pragmatičnu dimenziju, dakle ne samo estetsku. Pesnička reč je imala sasvim drugu funkciju, pre svega u lepoti kazivanja estetskih i etičkih istina. Danas je ona opet aktuelna, ali u totalno perverziranom smislu, ona mora da zavede i da zavara, da ubedi na perfidan način, da li u političkoj, da li u ekonomskoj propagandi. Danas bi Homer ili Petrarka verovatno bili kopirajteri ili politički PR-ovi. To je ono o čemu je Čomski pisao u "Manufacturing consent", u svojoj teoriji javnosti i medija. Nastala je čitava jedna pedagoška sfera, raznorazni fakulteti marketinga, PR-a, komunikologije, koja služi toj svrsi. Nasuprot tome, kako je ubijena kultura komunikacije koja je racionalna i razložna, rađa se populizam i navijački odnos prema najrelevantnijim stvarima za društvo i to je onda plodno tle za manipulacije i spinove. U tom smislu, politički pre svega, prejaka reč može itekako da ubije.
Autor: Zoran Strika - strika@021.rs
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Znamo kako je pocelo
    20.09.2019 19:28
    Momak ipak malo previse filozofira. Gledao sam ga i slusao dva ili tri puta i nije me se pretjerano dojmio, ali to je samo moje misljenje. Dosta je nedorecen i ne barata politickom tematikom toliko dobro koliko on misli da barata. Sta se tice rata, tu je savrseno jasno tko ga je zapoceo i tko je najveci krivac za isti. Na koncu, svi mi znamo tko je bombardiran od strane NATO/OTAN pakta. Kamo srece da je isti to uradio u jesen / zimu 91 na 92 godinu, spasilo bi se na stotine hiljada zivota, a milijuni ljudi bi bili u svojim kucama a ne po bijelom svijetu. Ni Srbija ne bi bila ovolika sirotinja kolika je danas. Lp.
  • paja
    30.07.2019 09:59
    samo pitam
    Ovaj...jeste li vi sigurani da je ovaj lik bio fubaler??
  • dule
    30.07.2019 08:30
    E jbg.

    Ranije sam mogao da kažem da su fudbaleri tupavci koji zarađuju gomilu love za pikanje loptom, vijaju starlete i noće po klubovima.

    Sad će me na takav argument stalno poklapati ovim intervjuom.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
Cenovnik Impresum Kontakt Pravila i uslovi korišćenja Pošalji vest