INTERVJU Stefan Žarić: Najlon pijaca je najveći modni kabinet čudesa koji imamo u našoj zemlji

Mi smo identitetski konformisti, slomljeni političko-ekonomskim nevoljama, modom skrivamo identitete, jer se različitost redukuje nasiljem i predrasudama, kaže za 021.rs istoričar mode Stefan Žarić.
Pre nego što su ovdašnji influenseri zaposeli Instagram, tripujući da je moda to kad se fotkaš u pozajmljenoj odeći, koju, by the way, po ceo dan u nekoj istočnjačkoj nedođiji za dolar šije neko dete, pa za to još dobiješ i neke parice, a navodno možeš i da se prilično obogatiš, bili smo zemlja čiji je ekonomski identitet gradila i jaka tekstilna industrija. 
 
Leskovac, Kula, Zaječar, Varaždin, Ivanjica, Brčko, Pirot, Trebinje, Kuršumlija, Travnik, Duga Resa, Štip, Mursa Sobota, Ohrid, Gornji Milanovac, Tetovo, Kumanovo, Čakovec, Vranje, Nikšić, bili su gradići čiji su stanovnici činili čudo u udelu izvoza počivše zemlje. 
 
Bila je to zemlja u kojoj se nije nosilo koješta. Kad se kupovalo - kupovalo se za sve pare. Kupovao se kvalitet, a ne kvantitet. Gumene čizme iz "Borova" značile su da ćeš celu zimu imati suve noge, čak i ako namerno skačeš po lokvama kao lud, a umelo se i to iz neke dečje histerije. 
 
"Varteks", "Rudnik", "Mura",  "Interplet",  "Izbor", "1 maj",  "7. juli", "Beko", "Borac", "Vuteks", "Kluz", "Mekedonka", "Oteks", "Pazinka", "Udarnik", "Čateks“, "Jumko“, bili su garant da nećeš biti go. Jedini konstantan modni guilty peasure, i to onih imućnijih i promućurnijih, bio je odlazak u Trst, po kožne cipele i čizme, "leviske" i "rejbanke". O Kinezima se nije razmišljalo ni u trećoj dimenziji, osim u kontekstu osnovnoškolskog razumevanja fenomena Kinekog zida.
 
I ne smo zbog svega toga, o modi bi se, dakle, moglo govoriti sa raznih aspekata: istorijskog, ekonomskog, društvenog, kulturološkog... O svim tim aspektima mode danas, modnom narativu koji ima kompleksan emocionalni sadržaj, o tome šta je modni identitet Srbije, može li moda da doprinese, ili ipak samo odmaže, rodnoj ravnopravnosti, zašto se nasiljem i redukcijom kažnjava modna autentičnost u našoj sredini, o svemu tome za 021.rs govori istoričar mode Stefan Žarić.
 
Žarić, koji je trenutno na doktorskim studijama iz engleske književnosti, na kojima se bavi modom u engleskoj književnosti, ali i engleskom književnošću u visokoj modi - doktorska disertacija mu je posvećena Šekspiru, posle Srbije školovao se u Minesoti (SAD) i u estonskom Talinu.
 
021: Koji je bio put otkrivanja vaše lične modne pasije, da li je za to bila zadužena neka tetka, baka, neki porodični gen, ili ste svet lepog otkrili sami, učeći, na primer englesku književnost? Kakva je u vašem slučaju veza između engleske književnosti i mode, mode i Šekspira ili Džejn Ostin, na primer?
 
Žarić: U porodičnom ne, ali u lokalpatriotskom smislu, verujem da sam možda i predodređen za bavljenje modom, odnosno njenom istorijom. Kula, iz koje potičem, bila je svetski poznata po modnoj i tekstilnoj industriji, odnosno po kulskim štofovima, koje je favorizovala i Jovanka Broz lično. 
 
Naučno i svako drugo zaljubljivanje u modu desilo se tokom osnovnih studija svetske književnosti i istorije umetnosti, što u Srbiji, što i u Americi, a potom i na master studijama u Srbiji i Estoniji, gde sam masterirao na temi modnih ilustracija Milene Pavlović Barili. 
 
Trenutno pohađam doktorat iz engleske književnosti na kom se bavim upravo modom u engleskoj književnosti, ali i engleskom književnošću u visokoj modi. Doktorsku disertaciju sam posvetio Šekspiru, a dovoljno je pomenuti samo kostime Tjerija Muglera za "Makbeta" da bi se uvidela veličanstvena povezanost mode i književnosti. 
 
Džejn Ostin je, s druge strane, jedna od najzaslužnijih umetnica za sam nastanak studija mode kao zasebne naučne discipline, jer su njeni romani vitalna građa za razumevanje mode perioda o kom je i u kom je pisala. Iako je ovaj doktorat bio kompromis, zbog otkazane stipendije u San Francisku, zaista sam srećan zbog slobode koju su mi profesori dali i radujem se svakom ispitu. Naučno bavljenje modom zahteva veliku ljubav, ali i spremnost za suočavanje sa mnogim predrasudama. 
 
021: Šta se u znanju o modi dobija u Estoniji, a šta u Minesoti?
 
Žarić: Minesota, tačnije Mineapolis u kom sam pohađao koledž, jedan je od boljih gradova u SAD ali i svetu za obrazovanje iz kulture i umetnosti. Muzeji, pozorišta, galerije, festivali, nasleđe Princa, Dilana, braće Koen su utkani u DNK grada i univerziteta. 
 
Katedra za istoriju umetnosti, za razliku od konzervativno koncipirane domaće katedre koja je još uvek okrenuta ka evrocentrizmu i elitizaciji lepih umetnosti, nudi veliki broj predmeta iz različitih oblasti, od mode, dizajna, fotografije, video igrica, kompjuterske umetnosti, i dozvoljava studentima slobodu izbora. Meni je šokantno da u 2021. godini program istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu nema niti jedan jedini predmet iz istorije ili teorije dizajna. 
 
Estonija je država u kojoj je dizajn žila kucavica, preko dizajna su se izdvojili i izdigli iznad neželjenog sovjetskog nasleđa i postali jedna od vodećih "protoskandinavskih" dizajn sila u svetu. Tartuovska škola semiotike i Estonska akademija umetnosti u Talinu su fantastične škole, a Estonski muzej primenjene umetnosti i dizajna jedan je od boljih u svetu. Školovanje i rad u ovim institucijama mi je vrlo draga epizoda u karijeri, a znanje stečeno tamo jedno je od mojih "tajnih oružja". 
 
021: Šta je Artis centar?
 
Žarić: Artis Centar, sa središtem u Beogradu i saradnicima širom zemlje, regiona i sveta je organizacija, a slobodno mogu reći i institucija, jer je i institucionalni član Međunarodnog saveta muzeja, koja se bavi različitim oblicima menadžmenta kulturnog nasleđa i umetnosti. 
 
Pri Centru delujem kao kustos mode i istoričar mode, a zajedno sa direktorkom Tamarom Ognjević i drugim kolegama realizujemo različite projekte, često u saradnji sa muzejima. Centar je poznat po izložbi o srpskoj srednjevekovnoj gastronomiji koja je bila prikazana i u Parizu, te izložbi o Jelisaveti Karađorđević u Istorijskom muzeju Srbije. 
 
Nedavno smo ostvarili veliki uspeh i izuzetnu saradnju sa Muzejem savremene umetnosti u Beogradu na izložbi Žana-Pola Gotjea, a pored muzejskih projekata Centar organizuje i razne sadržaje za publiku, te seminare za usavršavanje muzejskih stručnjaka. 
 
021: Moda je danas dosta liberalna stvar, sve je moderno: sve i jeste, i nije. Filozofski dosta otvoreno, a suštinski prilično ogoljeno. Moda, način odevanja naš je govor ka svetu, naše obraćanje ka svetu u kojem želimo da ostvarimo nešto, da izgradimo svoju ličnost. Ta "pojavnost" gotovo da je presudna, posebno u svetu modernog poslovanja - imidž je sve! Šta mislite da li ona preti da prekrije suštinu, da nas otme od našeg suštinskog bića?
 
Žarić: Nikako! Kao istoričar i teoretičar mode smatram da moda suštinski ima dve (osnovne) funkcije: da otkrije ili da sakrije naš identitet, našu suštinu, naše sopstvo. Zato modu nazivam estetskom transpozicijom sopstva. 
 
Moda, oblačenje, odeća, odevni predmeti i kodovi često su glavni uslov diskriminacije, jer dovode do komunikacione mispercepcije, na osnovu koje pretpostavljamo nečiji identitet, a potom ga nedozvoljeno i često nasilno redukujemo. 
 
U tom smislu, pokazivanje odnosno objavljivanje istinskog identiteta putem mode, u ovakvoj sredini, jeste rizik i uvek rezultira predrasudama, ekskomuniciranjem iz određenih društvenih normi, a ponekad i fizičkim nasiljem ukoliko takve norme, često toksične, smatraju da određena modna pojavnost narušava njihovu dominaciju i kontrolu. 
 
Zato kao društvo treba da radimo na tome da ne zloupotrebljavamo diskriminatorne aspekte mode, nego da koristimo njene demokratične i inkluzivne potencijale. Onda kada budemo dopustili svakome da željeni, a ne nametnuti identitet, vizuelno i modno komunicira kako želi, živećemo u tolerantnom društvu. 
 
Setimo se samo scene od pre nekoliko godina kada je čovek pretučen u Beogradu jer je nosio ljubičastu torbu za psa, zbog koje je pretpostavljeno da je homoseksualac – i u tom slučaju ga treba pretući? Nasuprot tome, uzmimo primer pevača Princa kod koga je ljubičasta boja apsolutno muževno kodirana. 
 
Dakle, sve je u našoj glavi, i ne, niko nikada nije tražio, niti je kriv za bilo koju vrstu nasilja zbog onoga što nosi. Mi se bavimo dužinom suknje žrtava seksualnog nasilja, a ne nasilnikom i plašim se da nikad nećemo živeti u modno-slobodnom društvu u kom muškarac može da nosi lak za nokte a da ne "popije" šaku. 
 
Takođe mi je interesantna percepcija drugosti putem mode na Zapadu. Tokom boravka u UK i SAD svi su mislili da sam i sam sa Zapada jer ne nosim trenerke kao drugi Srbi. 
 
021: Savremeni svet mode imao je niz inovatora, istinskih umetnika koji su pomerali svest i osećaj za vizeulno i lepo. Nismo ni svesni koliko su ti ljudi uticali na naša raspoloženja, samim trenidranjem boja koje su se smenjivale kao moderne iz sezone u sezonu... Od Gotjea do Roksande Ilinčić. Zašto Gotjea smatramo modnim bogom, a za Roksandu su čuli tek nešto mali širi esnafski modni krugovi od onog najužeg?
 
Žarić: Roksandin modni izraz je meni jedan od omiljenih, no ponekad ostaje hermetičan, iako je uvek visoko estetizovan i nadasve umetnički. Kod nje se vidi to arhitektonsko, piktoralno, kao da se platna Cuce Sokić pretvaraju u modne kreacije. Mislim da Roksanda, iako je oblačila i Kejt Midlton, Mišel Obamu i Melaniju Tramp, ne pretenduje na celebrity ili pop faktor mode, u koji je Gotje sa druge strane potpuno uronjen.
 
Roksanda je vrlo poznata i priznata što u Londonu što i u svetu, problem je naša, srpska percepcija o modi. Mi imamo naviku da teramo ono što je dobro i drugačije, a onda da to svojatamo. Pogledajte Teslu, Marinu Abramović, modnog dizajnera Bernata Klajna za kog ovde gotovo niko nije čuo, komentare na račun veganizma Novaka Đokovića. U Srbiji se ne praštaju dve stvari: uspeh i različitost. 
 
021: Ako ono kako se obučeš govori dosta o tvom emocionalnom stanju, onda smo mi svi neke plutajuće teze za psihoanalizu. Polazeći od toga, ako o modi govorimo kao o "emocionalnom narativu", šta o Srbiji danas govori to kako se njeni građani oblače? Vidi li se, npr, korona u "modnom izrazu ljudi", taj strah koji krati vreme razmišljanja o stvarima koje nisu tek puki život? Da li tu možemo da govorimo o generacijskim razlikama života i pandemije?

Žarić: 
Istorijski gledano, odevni i modni kodovi koji su se "lomili" na Srbiji su vrlo heterogeni, često i kontradiktorni. Ipak, mi smo veliki identitetski konformisti – uslovljeni i slomljeni političkim i ekonomskim neprilikama -  i mnogo češće, ili gotovo uvek, koristimo samo onaj potencijal mode kojim sakrivamo naše identitete, jer se vizuelna različitost redukuje nasiljem i predrasudama. 
 
Trenerke, patike, obuća da traje, jakne da traju – to je naš kolektivni modni identitet, i donekle je razumljiv, ali modno oslobađanje ne mora nužno da polazi od materijalne situacije. 
 
Nažalost, ja kao istoričar mode ne vidim razliku u našim modnim habitusima pre ili tokom pandemije. Ako izuzmemo maske, trenerke i patike su i dalje tu kao najdominantniji odevni predmeti nacije, sa primesama određenih subkultura koje izlaze iz zone komfora. 
 
Voleo bih da vidim malo više modnih različitosti u našoj zemlji, ali opet, to bi značilo suštinsko razumevanje različitosti kao takvih. Usled nedostatka tog razumevanja, ljudi se modno kamufliraju u društveno prihvaćenje i prihvatljive identitete. 
 
021: Koliko je (da li je) moda - kod nas - doprinela rodnoj jednakosti?
 
Žarić: Da moda može da doprinese jednakosti pokazuje upravo činjenica koliko modu zloupotrebljavamo za diskriminaciju. Zato smatram da je jako bitno da imamo izložbe mode u muzeju, jer demokratizuju različita iskustva i podižu ih na nivo edukativnog i kulturološkog iskustva. 
 
Ipak, ne smatram da je moda kod nas još uvek ispunila taj zadatak, prvenstveno jer joj mi kao nacija ne dozvoljavamo. Kada uvažimo različitosti, a ne moramo nešto da razumemo da bismo to poštovali, nećemo imati potrebu za borbom za jednakost putem mode, jer suštinski nas aspolutno ne ugrožava šta neko drugi nosi, sem ukoliko to nije neka deklarativna i transparetna poruka koja promoviše mržnju, nasilje, linč. 
 
021: Kada se govori o modi, ako smo ozbiljni, moramo da govorimo i o fenomenu izrabljivanja i licemerja: o deci koja za dolar rade celog dana da bi napravili majicu za neki poznati svetski brend, i, nasuprot tome, o dobrotvornim priredbama na kojima se svetski selebritiji u odeći koju izrađuju ti klinci naslikavaju da bi skupili novac za njihov spas...
 
Žarić: Kao i svaka druga kompleksna društvena, kulturološka, umetnička, ekonomska, politička a potom rasna, rodna, klasna, psihoseksualna pojava, i moda se određuje u odnosu na društvo neoliberalnog kapitala i njegove postkolonijalne tekovine. 
 
Modna industrija je jedan od glavnih zagađivača planete, ali i jedan od najproblematičnijih produkata kapitalističkog društva. Kulturna aproprijacija, eksploatacija, zagađenje su samo neki od problema koji prate modu, ali moda nije ništa manje ili više licemerna od drugih pojava. Bitno je inicirati promene i stvarati simbioze. 
 
Kao primer tome može da posluži beogradska modna dizajnerka Ana Trošić Trajković, i njena poslednja kolekcija, realizovana potpuno od odbačenog tekstila i starih kaputa, pretvorenih u autorske i umetničke kapute. 
 
Naše društvo ne ceni autorsku modu, a čak i kad je spremno na skupocen komad to će biti nešto statusno, poput patika ili torbe zapadnog brenda, i onda upadamo u vrtlog brze mode, zagađenja, eksploatacije. Dakle, kupujte domaće! Za početak, tu je Čumićevo sokače u Beogradu u kom se nalaze ateljei i butici naših dizajnera. 
 
021: Zašto samo Beograd kod nas ima modni distrikt (Čumićevo sokače, u kojem domaći dizajneri prodaju svoje ideje)? U Novom Sadu ima tek dve-tri umetničke koncept prodavnice, od kojih jedna ima posve turistički naum. Je li moguće da je kreativno-poslovni duh toliko zamro?
 
Žarić: Nije zamro kreativno-poslovni duh, nego nema uslova da živi punim plućima. Domaći dizajneri su uklješteni i to vrlo bolno i teskobno između ličnih umetničkih aspiracija, zahteva tržišta i gotovo nepostojeće potražnje za autorskom modom u Srbiji. 
 
Mnogi od njih su bili prisiljeni da zatvore svoje radnje, jer je gotovo nemoguće negovati i poslovnost i kreativnost. Opet kažem, naši selebritiji će radije da nose "Luja Vitona", nego domaćeg dizajnera, što, recimo, u Jugoslaviji nije bio slučaj, jer su moda i tekstilna industrija aktivno učestvovale u izgradnji nacije. 
 
021: Reč "najlon" napisana malim slovom veliki je problem čovečanstva. Napisana velikim slovom, mnogima znači mnogo: provetravanje glave na otvorenom, izlet u drugačiji svet, radoznalost, stil odevanja i življenja, a u nekom smislu i promišljanja o životu. Šta vama znači taj raskošni novosadski sajam životnih okolnosti?  Zatvaraju nam se seknd hendovi, roba u njima je baš neke č-š kategorije. Mislite li da će neka drugačija vrsta modne mogućnosti doći do nas? Da ipak nećemo ostati goli i bosi?

Žarić: 
Mislim da je novosadska Najlon pijaca najveći modni kabinet čudesa koji imamo u našoj zemlji i sa ponosom ističem da je Najlon jedan od mojih omiljenih stilista. Lagao bih ako bih rekao da ne volim visoku modu, i često je "konzumiram", mada se poslednjih godina zaista trudim da se oblačim kod domaćih dizajnera. 
 
Ipak, uprkos ljubavi prema visokoj modi, vintidž komadi sa Najlona, od kojih svaki ima neku imaginarnu priču obojenu emocijama, moji su omiljeni. Pritom, često se među njima nađe i pokoji brendiran komad, što najlonsku modnu arheologiju, kako nazivam "kopanje" po pijaci, čini još lepšom. 
 
Umesto butika brze mode, apelujem na više second-hand prodavnica i butika domaćih dizajnera, jer mislim da bi takve vrste prodavnica pomirile različite zahteve tržišta i potrošača, ali i delatnika u modi. A dok god je Najlona, sasvim je sigurno da nećemo ostati ni goli, ni bosi. Takva apokalipsa bi svakako bila pogubna. U šali, a mrtav ozbiljan umem da kažem: "Zamisli da se desi smak sveta, a ja u trenerci!"

Kad ste već ovde...

Stotine hiljada vas svakodnevno se oslanja na 021 tragajući za istinom i objektivnim pristupom informisanju. Obavezali smo se da ćemo raditi u interesu javnosti sa uspostavljenim visokim standardima novinarske profesije i vi ste nam uzvratili ogromnim poverenjem. Vašu podršku sada možete i da konkretizujete. 021 je pokrenuo gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od zanimljivih artikala direktno podržavate rad redakcije 021. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je za našu budućnost. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Bela

    18.05.2021 14:47
    Najlon
    Divan tekst i Intervju Snezana!
    Svaka cast na izboru Tema koje obljavjujete i Cisto je uzivanje citati misli koje se poklapaju.
    Redovno odlazim na Najlon i zadovoljan se vracam
    kuci sa troje farmerica kupljenih za "klikere", dobrom majicom, i sa nekom slucajno pronadjenom Grafikom od pre 60.godina. Zadovoljstvo i Dozivljaj!
    Hvala na Tekstu Snezana.
  • Doda

    18.05.2021 13:15
    *
    Mudar, obrazovan, kreativan, a naš!
    Divan članak, zanimljiva razmišljanja.
    Srećno!
  • /

    18.05.2021 12:12
    /
    jes bas.
    a svercovale se farmerke i majice jer ih te cuvene fabrike nisu htele proizvoditi.

    a i kada su ih izbacivale na trziste, krojevi su bili boz sacuvaj.

    jugoslavija je presla u legendu a legende imaju malo veze sa realnoscu

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Zbogom, Marsele, pozdravljaju te tvoji Gustavi

Bizarni stoicizam crtanog junaka, koji nas je naučio prvu reč na mađarskom, neupamćen još od Kalimera i čuvenog "Pa to je nepravda", u ovom vremenu postaće precizna anamneza onoga što upravo živimo.

Pljuvaću po vašim grobovima

Mogu li politički mrtvaci da nam osiguraju bolju budućnosti, kada su je debelo upropastili u ne tako dalekoj prošlosti? Može li duh formacije iz stare Grčke biti modus razmišljanja nekom među nama?

Golmanov strah od penala

Veliki broj medija u Srbiji preneo je video na kojem se vidi kako predsednik države Aleksandar Vučić izvodi penal.

INTERVJU Ugostiteljka Karmen Krivokapić: Ne smemo se otuđiti jedni od drugih, prilika je da nas hrana ponovo zbliži

Žena koja je sinonim dobrog ugostiteljstva u Novom Sadu veruje da će nas, kad čudo od pandemije prođe, neka nova deca naučiti sve iz početka. Novom životu. Kako se živi. Da će ona zaigrati po novim, logičnijim, od prirode neodrođenim pravilima. A mi, pa moraćemo da se uklopimo, jer ko se ne uklopi, otpašće. Odahnuće i planeta. U međuvremenu, moraće štošta i po restoranima da se uredi, za početak da se specijalizuju jer ovako, od Silvane do "Nirvane", nema mnogo smisla.