Kineski socijalizam - mane savršene digitalne diktature

Autor: Toma Piketi

Info

17.06.2023.

09:30 > 15:16

Izdavačka kuća "Akademska knjiga" iz Novog Sada nedavno je objavila knjigu "Kratka istorija jednakosti" koju potpisuje poznati ekonomista Toma Piketi.

Kineski socijalizam - mane savršene digitalne diktature

Foto: Pixabay

Izlažući razvoj događaja koji sežu daleko u prošlost, a tiču se nejednakosti među društvenim klasama u različitim društvima, Toma Piketi na nov način sagledava istoriju jednakosti. Oslanja se na snažno ubeđenje koje je stekao kroz svoja istraživanja: pohod na jednakost je odavno prisutna borba koja teži da se nastavi i u XXI veku, pod uslovom da se svi malo potrudimo.

Uz dozvolu izdavačke kuće "Akademske knjige", portal 021.rs vam donosi odlomak iz najnovijeg izdanja.

Kineski socijalizam - mane savršene digitalne diktature

Osim pitanja životne sredine, nadmetanje državnih i ideoloških snaga jedan je od glavnih faktora koji mogu ubrzati političke promene. Jedno od suštinskih pitanja tiče se budućnosti kineskog režima sa njegovim prednostima i slabostima. Ukoliko ne posustane u međuvremenu, Narodna Republika Kina će u narednim decenijama postati vodeća svetska ekonomska sila, iako niko ne može predvideti u kom roku i za koji period.

Ako uporedimo aktuelne ekonomske sisteme Kine i Zapada, najupadljivija razlika je nesumnjivo svojinski režim, a posebno značaj obima javne svojine. Udeo javnog kapitala (svi nivoi vlasti) iznosio je oko 70% u Kini 1978. godine, u trenutku kada su reforme započete, da bi naglo opao u periodu 1980–1990. i do sredine 2000-ih, i zatim se ustalio na oko 30% nacionalnog kapi- tala od sredine 2000-ih.

Zapanjujuće je primetiti da je proces privatizacije u Kini okončan oko 2005–2006, a ravnoteža između javne i privatne svojine jedva da se pomera od tada. S obzirom na veoma snažan rast kineske privrede, kapital nastavlja da se akumulira u svim svojim oblicima naočigled svih.

Vrtoglavom brzinom se uređuju novi placevi, grade fabrike i oblakoderi. Kapital stečen u javnom vlasništvu raste približno istom brzinom kao i privatni kapital. U tom smislu, izgleda da se imovinska struktura u Kini stabilizuje oko nečega što se može opisati kao mešovita ekonomija: zemlja više nije komunistička, ali nije ni potpuno kapitalistička, jer javna svojina predstavlja nešto više od 30% ukupne imovine, što je doduše manje, ali ipak predstavlja značajan udeo. Činjenica da je skoro trećina ukupne imovine u državnom vlasništvu, daje kineskim vlastima značajnu ulogu pri odlučivanju o ulaganjima, otvaranjima novih radnih mesta i sprovođenju politike regionalnog razvoja.

Osim toga, treba napomenuti da ovaj prosek udela javnog kapitala od oko 30% krije veoma značajne razlike u zavisnosti od kategorije imovine. S jedne strane, stambeni objekti su skoro u potpunosti privatizovani. Javne vlasti i kompanije posedovale su manje od 5% stambenog fonda početkom 2020-ih, koji je postao omiljena privatna investicija za kineska domaćinstva koja to mogu sebi da priušte, što je doprinelo porastu cena nekretnina, posebno zato što su mogućnosti za finansijsku štednju ograničene i zato što se javni penzioni sistem nedovoljno finansira.

Nasuprot tome, javne vlasti trenutno poseduju 55–60% ukupnog kapitala kompanija (kada se uzmu u obzir sve kompanije koje se kotiraju i koje se ne kotiraju, svih veličina, u svim sektorima). Ovaj udeo je gotovo nepromenjen od perioda 2005–2006. i svedoči o strogoj kontroli nad proizvodnim sistemom od strane države, pa čak i o pojačavanju kontrole nad najvećim kompanijama. Takođe, došlo je do značajnog pada udela korporativnog kapitala koji je u vlasništvu stranih investitora, što je nadoknađeno povećanjem udela kineskih domaćinstava.

Pored ove mešovite ekonomske strukture i jake državne kontrole nad kompanijama, druga ključna odlika "socijalizma sa kineskim arakteristikama" – kako režim u Pekingu voli sam sebe da naziva – predstavlja dominantno prisustvo Komunističke partije Kine. Komunistička partija Kine imala je više od 90 miliona članova 2020. godine, odnosno oko 10% odraslog stanovništva.

Po mišljenju režima, čiji se zvanični stavovi svakodnevno iznose u listu Global Times, demokratija na kineski način je superiornija u odnosu na širok asortiman stranaka prisutnih na izborima u zapadnom svetu, jer kineska demokratija poverava sudbinu države motivisanom i odlučnom bataljonu, pažljivo odabranom uzorku stanovništva koji je, na kraju krajeva, posvećeniji opštem interesu od zapadnih političara, prevrtljivih i povodljivih.

Međutim, u praksi taj režim sve više liči na savršenu digitalnu diktaturu, toliko savršenu da niko više ne želi ništa slično. Model odlučivanja unutar partije je sumnjiv tim pre što o njemu nema nikakvog traga, dok, s druge strane, svi sve jasnije vide uspostavljanje opšteg nadzora stanovništva na društvenim mrežama, represiju nad neistomišljenicima i manjinama, brutalizaciju izbornog procesa u Hong Kongu, pretnje sistemu izborne demokratije na Tajvanu.

Čini se da je sposobnost takvog režima da zavede javno mnjenje stanovnika drugih država (a ne samo njihovih lidera) donekle ograničena. Moramo dodati nagli porast nejednakosti, ekstremnu netransparentnost koja prati raspodelu bogatstva, osećaj društvene nepravde koji iz toga proizlazi, a koji se ne može večno zataškavati sa nekoliko zatvorskih kazni i ostracizmom. Najavljeni demografski pad i ubrzano starenje stanovništva takođe će predstavljati velike izazove za režim i mogli bi dovesti do toga da Indija zameni Kinu na mestu vodeće svetske ekonomske sile druge polovine XXI veka.

Uprkos svojim manama, kineski socijalizam ipak ima mnoge prednosti. Ukoliko zapadne sile istraju sa svojom zastarelom hiperkapitalističkom ideologijom, onda nije sigurno da će one uspeti da suzbiju rastući uticaj kineskog režima. Na ekonomskom i finansijskom planu, kineska država ima značajnu imovinu, daleko veću od njenih dugova, što joj daje sredstva za ambicioznu politiku, kako na domaćem, tako i na međunarodnom planu, posebno u pogledu ulaganja u infrastrukturu i energetsku tranziciju.

Nasuprot tome, zapanjujuće je primetiti da je udeo javne imovine svih vodećih zapadnih država početkom 2020-ih skoro jednak nuli ili negativan. Ne uspevajući da izbalansiraju svoje javne račune (što bi zahtevalo naplaćivanje većih poreza najbogatijim poreskim obveznicima), ove zemlje su nagomilale javne dugove, stavljajući sve veći deo svoje javne imovine na prodaju, tako da su javni dugovi na kraju neznatno premašili obim javne svojine.

Budimo jasni, bogate zemlje su bogate u smislu da je u njima obim privatnog bogatstva veći nego ikada, ali same države su siromašne. Ako se nastavi sa tim trendom, te države bi se mogle naći sa negativnom javnom svojinom, što bi značilo da vlasnici dužničkih hartija od vrednosti ne poseduju samo svu javnu svojinu (zgrade, škole, bolnice, infrastrukturu, itd.), već i pravo udela pri naplati poreza budućih poreskih obveznika.

Nasuprot tome, bilo bi sasvim moguće, kao što je u tim istim državama učinjeno u posleratnom periodu, ubrzano smanjivati javni dug, na primer, namećući veće poreze najbogatijim stanovnicima, i tako povratiti moć delovanja javnih vlasti. Preduslov za to je sticanje svesti o mogućnosti postojanja mnoštva različitih odluka, političkih i društvenih mobilizacija koje, nažalost, mogu da dovedu do nastanka novih kriza s obzirom na vladajući konzervativizam.

Kineski režim raspolaže i drugim prednostima. Kada bude došlo do klimatskih katastrofa, neće biti teško pozvati Zapad na odgovornost. Kina se uopšte ne ustručava da podseti da se ona industrijalizovala bez pribegavanja ropstvu i kolonijalizmu, zbog čega je i sama ispaštala. Tim podsećanjem ona drži bukvicu večno bahatim zapadnim zemljama, koje uvek pametuju celom svetu o pravdi i demokratiji, dok su same nesposobne da se suoče sa nejednakošću i diskriminacijom u svom društvu u kom sklapaju pakt sa svim vlastodršcima i oligarsima iz koristoljublja.

U vezi sa svim ovim temama, najbolja reakcija na državni i autoritarni kineski socijalizam bilo bi promovisanje jednog oblika demokratskog i participativnog, ekološkog i postkolonijalnog socijalizma, koji će najzad uzeti u obzir zemlje Juga i sve zapadne nejednakosti i licemerja.

Takav potez bi takođe bio zadovoljavajući odgovor na propadanje neoliberalizma, što je ubrzano finansijskom krizom iz 2008. i epidemijom iz 2020. godine, a što se načelno objašnjava neuspehom Reganovih obećanja da će podstaći rast deregulacijom. Neuspeh tih obećanja je toliki da su srednja i radnička klasa, kojima su obećavana brda i doline, poče- le ozbiljno da sumnjaju u globalizaciju.

Svakako da postoji bojazan da će neoliberalizam u prvi mah zameniti razni oblici neonacionalizma, kao što su trampizam i Bregzit, ili uspon turskog, brazilskog ili indijskog nacionalizma, ili pak da će ga zameniti razni politički pokreti, ali čija će zajednička odlika biti prebacivanje odgovornosti za unutrašnje probleme na strane države i razne nacionalne manji- ne.

Međutim, neuspeh Trampa pokazuje mane ove političke struje, zbog koje preti opasnost od zaoštravanja sukoba zasnovanih na identitetu i od novog fiskalnog i socijalnog dampinga koji će najviše ići u prilog bogatim i najvećim zagađivačima. To neće pomoći u rešavanju postojećih izazova, pre bi se reklo da će ojačati kinesku državu i autoritarni socijalizam, koji se takođe napaja nacionalizmom, ali koji se oslanja na javnu vlast jer mu ona pruža potrebna sredstva za ostvarenje ambicija, bar na određeno vreme.

***

Više informacija o knjizi potražite na sajtu "Akademske knjige" na OVOM LINKU.

Toma Piketi francuski je ekonomista čije se delo fokusira na nejednakost u bogatstvu i prihodima. Studirao je matematiku i ekonomiju, a već sa 22 godine je doktorirao. Profesor je na prestižnim ustanovama École des hautes études en sciences sociales (EHESS) i École d’économie de Paris. Kodirektor je Svetskog istraživačkog centra za nejednakost. Autor je nekoliko kapitalnih knjiga i brojnih naučnih članaka. Najvažnija dela: Kapital u XXI veku, Kapital i ideologija, Jedva čekam socijalizam!, Kratka istorija jednakosti i Za sporazum o demokratizaciji Evrope (koautori: Antoan Voše, Gijom Sakrist i Stefani Enet). Njegova dela radikalno preispituju odnos između ekonomskog razvoja i nejednakosti koji je ustanovio Kuznec, i naglašavaju ulogu političkih i poreskih institucija u istorijskom razvoju dohotka i raspodele bogatstva. Piketijeve knjige na srpskom jeziku objavljuje izdavačka kuća Akademska knjiga.

Teme

Akademska knjiga Toma Piketi

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

Pićuka

17.06.2023 • 15:25

Meni je interesantno zašto naši ljudi imaju lošu percepciju o komunistima i socijalizmu u Jugoslaviji a veoma pozitivnu o Kini a o njima ništa ne znaju. Ako vam je dobro onda ništa. Većini nije dobro ali ih je sramota da priznaju. Imali smo priliku da uz Antu Markovića napravimo svremeno društvo u okviru stare države. Niko se njega ne seća ali se sećaju Košara, Srebrenice, Vukovara i ostalih "herojskih dostignuća". To što vi imate u svom džepu ne znači da je društvo uspešno. Čovek je ipak društveno biće. Možda je tako neko zamislio.

3 4 -1

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.