U njegovom muziciranju čuje se svo bogatstvo kulture iz koje dolazi, sve ono najbolje što jermenska kultura baštini u sebi. Hačatur Almazjan, violinista svetskog glasa, jedan je od njenih najistaknutijih savremenih predstavnika. Svoje muzičko školovanje počeo je u Jerevanu na Specijalističkoj muzičkoj školi "Čajkovski" a nastavio na tamošnjem Državnom konzervatoriju. Muzički put ga je dalje odveo u Moskvu, pa u Brisel na Kraljevski konzevatorij kod Igora Ojstraha. Pre nego što će se stići u Pariz kod Eduarda Vulfsona, školovao se i u Njujorku kod Miše Kejlina.
Spisak orkestara sa kojima je nastupao kao solista, dirigenata sa kojima je sarađivao, te solista sa kojima je nastupao, toliki je da bi od skrolovanja zaboleli prsti.
Nama je Hačatur Almazjan pak najpoznatiji kao umetnički direktor, vođa i solista ženskog ansambla "Almazian simphony" koji je 2007. godine osnovao sa srpskom violončelistkinjom Tamarom Savić. Do sada su nastupali na scenama Pariza, Antverpena, Amsterdama, Novog Sada, Beograda, Skoplja, Ohrida, Atine, Dubaija, Hong Konga, Singapura, Jerevana... Uskoro ponovo stižu u Novi Sad, 26. oktobra, kada će u okviru NOMUS-a održati koncert u Srpskom narodnom pozorištu.
O tom koncertu na kojem će nastupiti i nekoliko specijalnih gošći, izuzetno jakih umetničkih ličnosti (ruska sopranistkinja Svetlana Aksenova, primabalerina Narodnog pozorišta Beograd Tatjana Tatić, ukrajinska animamatorka na pesku Ksenija Simonova i glumica Narodnog pozorišta Beograd Sloboda Mićalović), svom jermenskom nasleđu, novim ratovima u vidu virusa i marketinga te radoznalosti kao presudnom osećanju kada je umetnost u pitanju, govorio je za 021.rs:
021: U Novi Sad dolazite sa nekoliko jakih umetničkih personalnosti, ženskih pritom. Neće vam biti lako. Samo umetnik svestan svog talenta, ostvaren, ne boji se da stane na scenu pored drugih velikih talenata.
Mislim da sam se možda drugih talenata bojao kao jako mlad, dok nisam bio siguran u sebe. Ali i tada to nisam pokazivao, već sam se mladalački inatio i hrabro stajao pored njih. Žene su specijalne gošće koncerta jer su "heroine" moto ovog NOMUS-a, i zato što su izuzetne umetnice koje svojim darom podižu stepenicu uvis.
Da se razumemo, ovo nije neki glamurozni događaj, naprotiv, ovo je antiglamur koncert. Ne podnosim reč "glamur", mada, kada vidite poster ili bilbord za koncert, to može da izgleda tako. Ne, ovde se radi isključivo o muzici, a ne marketingu, ili nekom populizmu. Ovaj koncert biće prilika da pokažemo da je, i u vremenu kada vladaju sumnjivi i uvredljivi TV sadržaji i žuta štampa, moguće napraviti nešto lepo i uzvišeno.
021: Jermensko nasleđe danas je vrlo živo u raznim umetnostima, pa ipak možda je još uvek nedovoljno poznato u svetu. Kako ga vi držite živim u sebi?
Ne bih se složio da nije dovoljno poznata. Ako na guglu pogledate spisak jermenskih umetnika danas u svetu, začudićete se ko sve ima jermensko poreklo – tu morate da imate u vidu da su Jermeni nakon turskog genocida – a to je nešto što Turska ponovo, čini mi se, pokušava ovog trenutka da ponovi, na to ukazuje trenutni sukob Jermenije i Azerbejdžana - morali da se adaptiraju i da su mnogi tada promenili prezime, te je ono "jan" na kraju bivalo promenjeno. Jermenskog porekla su Šer, Andre Agasi, Šarl Aznavur, Mišel Legran, Silvi Vartan i mnogi drugi u sferi umetnosti, nauke, obrazovanja, politike.
Svoje jermensko nasleđe u sebi živim držim najpre kroz muziku, svirajući dela jermenskih kompozitora, tako će biti i u Novom Sadu gde ću svirati "Nova godišnja doba" Vačea Šarafjana, ali i redovnim odlascima u domovinu, gde idem bar jednom mesečno. Osim toga, jermenska dijaspora je veoma jaka u svetu, svugde postoje crkve koje okupljaju ljude, znate da je jedna bila i u Novom Sadu.
021: Za umetnost je, uz talenat i rad, presudna radoznalost. Vi ste svoju ukrstili sa mnogima, pa i sa Kusturicom nastupajući na "Kustendorfu", potom u njegovom filmu "Mlečni put", na vrlo neobičan način ste obradili pesmu "Seven Nation Army" benda "The White Stripes"... Ima li radoznalost u umetnosti granice, treba li da je bude?
Nema je, i ne treba da bude. Sećam se jednog razgovora sa Kusturicom, pitao sam ga kako je u tako malom gradu – a Sarajevo je za mene mali grad, uspeo da dođe do takvih ideja. Njegov odgovor je bio da su razlog brda i njegova radoznalost da vidi šta je iza njih. Ta želja da vidi šta je iza odveli su ga u Kan, Veneciju, širom sveta.
Ja sam klasični violinista. Za 30 godina mnogo sam svirao, probao mnoge stvari, posle dugog perioda odanosti klasici probao sam cross over, napravivši, prvi u svetu, cross over orkestar koji je uživo svirao.
Danas je jako teško napraviti nešto novo. Svet je video sve. Iznenaditi nekoga vrlo je teško i nepredvidljivo. Ljudska pažnja je vrlo disperzivna, rasuta, samo nešto veoma snažno, jako dobro, može je okupiti, sastaviti i usmeriti. Zato se sada vraćam u strogu klasiku. U cross over sam ušao, prošao, postigao, napravio album za "Sony", nastupio tri puta na Exitu pred više desetina hiljada ljudi... Dosta je.
(Foto: Edvard Nalbatjan/Promo/NOMUS)
021: Pomenuli ste "hakovanje pažnje" publike. To je najveći izazov za sve danas, kako za umetnike, tako i za sve druge poslove, a naročito za marketing. Kako uloviti pažnju gledaoca/slušaoca i zaraditi? Pažnja se ulovi kad se napravi velika priča, a one najveće uvek leže u nemirima i strahovima. Ovo bi vreme onda, puno golemih nemira i strahova, bilo idealno i za "pakovanje priča" i za "hakovanje pažnje"?
Ono i jeste idealno za to, jer sve što se pakuje - pakuje se na strahovima koji nam se plasiraju, poput ovog virusa. Paralisani smo njime, strahom od njega.
Izvesno je da nije dobro da se nešto radi kontra onog uobičajenog samo zato da bi se šokiralo ljude, da bi se privukla pažnja. To je forma - bez sadržine, mada se to često radi. Svesni smo da je to često put mnogih ljudi. Ali – nije dobro to raditi. Violinu možeš svirati svakojako, možeš izaći polugo ili go na binu, i svirati, možeš dubiti na glavi i svirati – ima takvih akcija, ali šta je poenta svega toga? Šta time dobijaš? Koja je poruka? Koji smisao?
Zapanjujuće je, na primer, šta se sve danas podvodi pod operu, nagledao sam se po svetu raznih projekata koji su se predstavljali kao opera, a bilo je to puko pranje mozga. Uvredljivo i banalno. Ali se prodavalo kao ludo, ljudi su hrlili da to vide jer je imalo marketinšku priču koja je bila zavodljiva. Meni je to perverzno, pogrešno i neprihvatljivo.
021: Mislite li da će marketing sahraniti umetnost, da će advertajzeri mnoge umetnosti otpedalirati na groblja?
Marketing može da sahrani umetnost, ali može i da je sačuva i podigne na pijedestal. Zavisi u čijim je rukama i koji je cilj. Ako imaš pravo delo u rukama, logično je da ćeš reklamirati to delo kroz njegove najbolje vrednosti, kvalitet sviranja, izvedbe, režije, igre, i da ga nećeš reklamirati kroz tračeve o umetniku koje ćeš plasirati kroz paparaco priče. Ali ako nemaš pravu priču, ako nemaš pravog umetnika, ako nemaš pravo delo, ako nemaš istinu u rukama, onda ćeš izmisliti sto i jedan način da skreneš pažnju s toga sadržajima koji zaslepljuju logiku i smisao.
021: Kako se Belgija, gde živite, nosi sa pandemijom kada su umetnički krugovi u pitanju. Kako država u ovoj situaciji pomaže umetnicima?
Pomaže onima koji su na državnom budžetu, njih nije mnogo. Loše su prošli slobodni umetnici i situacija je iz dana u dan sve gora, jer poslovi su neizvesni, otkazuju se, neizvesnost raste. Mislim da je u Engleskoj, gde takođe imam uvid u stanje, situacija još gora. U Americi su mnogi, na primer poput Metropoliten opere, otkazali sezonu. Najavljuju je tek za septembar 2021. godine. I to su datumi koji brinu, dakle, neki ljudi smatraju da neće biti moguće normalno raditi do tada...
Za mene lično - ovo je rat. Druga forma rata. Tako osećam ovu pandemiju. Osim što postoji virus, postoji i neki globalni rat protiv čoveka, njegove kreativnosti, pokušaja da se uzvisi nad samo fizičkim postojanjem, nad svojim pukim "piti i jesti".
U takvim situacijama uvek prvo postradaju umetnici. Oduzmeš ljudima ono što ih čini ljudima – umetnost, potrebu za lepim, za duhovnim, mislećim, uzvišenim, i onda ga automatski svedeš na primalno, na instinkt, na banalnost, na životinjsko. Njime je onda vrlo lako manipulisati. To smo kroz istoriju mnogo puta naučili da se desilo. Toga se bojim, i protiv toga treba da se svi borimo. I drago mi je što vidim da ljudima nedostaje umetnost, što vape za muzikom, pozorištem, izložbama, za susretom koji nude ti događaji, ne samo da se nešto vidi i čuje, već i da se razmene misli, da se nepreduje kao misleće biće.
Komentari 2
Joш се надам
mrva
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar