Kotrljajuća deca: Vodite li klince svuda sa sobom?

Hathor

Info

08.11.2023.

14:16 > 14:24

Koliko vam se puta desilo da vam se dete otkotrlja niz stepenice? Ali iskreno! Da ga dežurni glumci spasavaju a da se vi ne javite da vam se dete otkotrljalo? Meni bar par puta dnevno. Živi smo ljudi.

Evo toliko smo živi da se ovoj rečenici do suza smejem već nekoliko dana, pa se onda uozbiljim jer nije smešno. I opet se iskidam od smeha, pa se opet uozbiljim. Kao maskice na simbolu pozorišta.

Direktorka Lazarevačkog teatra ne misli da je to normalno, te je nakon uobičajenog stampeda u pozorište roditelja željnih umetnosti (šala!) i čopora dece neadekvatnog uzrasta koja se kotrljaju niz stepenice (nije šala!) rešila da, kako bi klikbejt naslovi rekli, "održi lekciju roditeljima".

Na mrežama se pojavio snimak tog govora gde žena, prebačena preko svih granica tolerancije i plemenitog trpljenja nevaspitanja onih koji treba da vaspitavaju, viče - može se i reći - pristojno urla.

Ona se s punim pravom obraća roditeljima koji prisustvuju festivalu i ukazuje na neprikladnosti. Obaveštava roditelje da ne treba da dovode decu od dve godine na predstave ako su predstave predviđene za decu od sedam godina. Ako ih ipak dovedu onda moraju da paze na njih, ne tako da im u ruke stave telefone koji ometaju druge već da smisle bolji način (koji ne uključuje kotrljanje).

Osim toga, ukazala je da je neprikladno dovoditi bebe u kolicima jer prostor nije predviđen za to, te da nije u redu ni to što ne poštuju pravila institucije u koju su došli. Dodatno, informisala ih je, kao da i oni sami imaju dve godine, da pozorište nije bioskop sa kokicama, da se u pozorištu ne jede, ne pravi buka i da su glumci na bini živi ljudi kojima može da smeta cika, odsjaj ekrana i deca koja se kotrljaju (ne smejte se, sram vas bilo!)

Nakon što je snimak postao viralan, direktorku su mediji obasuli pitanjima, prvenstveno onim "A zašto mislite da su današnji roditelji takvi i zašto nam se to dešava". Direktorka je, između ostalog, rekla da veruje da je u pitanju generacija mladih roditelja koja nije dovoljno konzumirala umetnost. Iz tog razloga su nesnađeni između dve vatre - zabavne predstave od koje ne mogu da sklone pogled i ne vide da se dete otkotrljalo, a posle im glupo da kažu da je njihovo jer ih je blam i onoga da u potpunosti ne znaju šta su načelno pozorište, javni prostor, bonton i konačno ponašanje u društvu.

U pravu je direktorka, od početka do kraja. Međutim, to je samo deo uzroka.

Granica između realnih potreba deteta i nas kao roditelja s jedne, i društva koje konstantno zahteva od nas da ispunjavamo sve stavku po stavku s druge strane, zaista i nije toliko teška za shvatiti i prihvatiti, ali nas je baš briga da to uradimo.

Društvo sa sve svojim pozorištima, odrazima u ogledalima, drugim roditeljima i ostalim smatračima od nas zahtevaju da budemo sve i budemo svuda, stalno i intenzivno u svakom smislu. Da budemo pri tom opušteni, sposobni, sabrani i savršeni, ako može i lepi i sposobni da sve lutkice na koncima držimo u rukama i da nosimo samo onu masku što umire od smeha.

Mi noge lomimo kako bismo celu svitu poveli negde prikladno, sve sa svojim čoporom identiteta, umesto da glavu upotrebimo da jedno uvalimo nekome kako bi ovo drugo (dete ili nešto drugo) moglo da bude uz nas. Jer, šta? Mora se biti svuda po bilo koju cenu, mora se ići na 17 aktivnosti dnevno, mora se stići sve, mora se pružiti deci kompenzacija i nešto bolje u životu od ona, van očiju javnosti, četiri sata najdosadnije bleje s roditeljima na parketu, dok se gledajući u plafon ne dešava ništa sem najobičnijeg upoznavanja i, ako pitate druge, gubljenja vremena i nepružanja ljubavi.

Rekli su nam da se ljubav pruža samo kada se gine. Rekli su nam da ćemo biti odlični roditelji samo kada "we have it all" a to "sve" imamo samo kada nam javno odaju priznanje. Medalju za postignut uspeh u roditeljstvu osvajamo izgleda ne birajući sredstva sve dok direktorki teatra ne prekipi zbog čega nam umesto medalje okači kritiku.

Jeste, današnji roditelji nisu konzumirali dovoljno umetničke sadržaje kao deca i jeste da im pažnja koketira sa zlatnim ribicama. Kotrljajuća deca čine svakodnevicu.

Međutim, ono što u celoj toj priči stoji kao ogromna fleka u koju je zlatna medalja umočena: krasi nas svojevrsna nezainteresovanost za kolektiv, apsolutno nepoštovanje minimuma autoriteta s kojima mi kao roditelji stupamo u profesionalne, komercijalne, zdravstvene, obrazovne ili razonodne aktivnosti i, kao kruna, apsolutni nesluh za značaj pravila, protokola, znanja i dvosmernog pristanka da se igra održava po određenim uslovima i, znam da često to ne odgovara ali, nikako drugačije. Nismo sami, nismo jedini i nismo najbitniji.

Hajde da pre nego što izađemo iz kuće razmislimo o pravilima. O uslovima i sposobnostima da ih ispunimo. Hajde da vodimo u kafić ako baš mora, jer što da ne? Ali pre tog pitanja da razmislimo da li mora i da li je dete sposobno da ne ometa druge, jer ako ometa, nije za kafić.

Preživećemo ako ne odemo. Hajde da na rođuse i slavlja ne vodimo decu koja nisu pozvana, već da ispoštujemo poziv organizatora - imao je svoje razloge. Preživećemo. Hajde da razmislimo da li je dvogodišnjak spreman za bioskop ili pozorište – sam sa sobom i u odnosu na okolinu. Preživeće ako ne ode. I hajde da ne pritiskamo ni sebe, ni njih da svaki dan moraju da imaju sve: i parkić, i filmić, i predstavicu, i igraonicu, i sportić, i plesić, i kaficu sa maminom drugaricom i mamu ceo dan bez trunke odmora. Preživeće.

Konačno, koliko se vama puta desilo da vam se dete otkotrlja niz stepenice? Ali iskreno! Otkotrlja mi se dete očas posla dok gledam svoj telefon da budem mirna.

Otkotrlja mi se dok radim, otkotrlja mi se dok ne radim, dok gledam svoja posla ili neku dramu na daskama koje život znače. Živi smo ljudi, a deca se kotrljaju, to im je posao.

Ali, ako se već otkotrljalo, zgodna stvar je da dete zna da se zaustavi samo, obriše prašinu sa kolena, kaže glumcima "Izvinite, smotan sam" i vrati se roditelju ili sebi – da zajedno gledaju predstavu. Ili makar da izbleje kući na podu gledajući u plafon. Preživeće.

Portal 021.rs nominovan je za najbolji informativni sajt u regionu. Za 021.rs možete da glasate na OVOM LINKU.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

RODITELJSTVO Hathor

Komentari 2

Hronološki Najpopularniji

Talac

08.11.2023 • 19:45

Dejane svaka cast za komentar, citajuci ga prema kraju malo sam se pribojavao da li ce Vas zasuti minusima ali nisu - bar sada dok ovo pisem. Svaka Vam je na mestu. Ja sam problem resio tako sto odavno ne idem tamo gde ima ljudi uopste. Dakle ne samo dece vec ljudi generalno.

10 6 +4
Dejan

08.11.2023 • 15:43

Decu volim, da su živa i zdrava i da ih ima što više. Ali svi roditelji treba jedne činjenice da su svesni: decu ste rodili sebi, ne svima oko vas. I niko nije dužan da trpi ni prisustvo vaše dece na mestima gde jednostavno nije prikladno dovoditi decu, ni (ne)vaspitanje vaše dece.
Ove godine sam prisustvovao svadbi gde su pojedini mislili da je baš lepo i slatko dovesti ne dete, nego bebu. Bebu koja nema ni godinu dana na mesto gde se tetura 200 pijanih ljudi, gde svi skaču, plešu, igraju, gde trešti muzika koja je toliko glasna da ponekad smeta i odraslima. Šta je s mozgom?
Lepo vaspitana deca ne verujem da smetaju bilo kome, ali nažalost mnogo je više one dece koja ne da su nevaspitana, nego zapuštena. Koja misle da su sami na svetu i da mogu da rade šta god hoće.
Ne smeta mi dečija graja na igralištu, niti mi smeta kad se igraju u stanu. Smeta mi kada u stanu iznad mene deca skaču i igraju mali fudbal tako da mi se luster ljulja.
Dragi roditelji, ako vaše dete nije u stanju da u pozorištu mirno i u tišini sedi i gleda predstavu, nemojte dovoditi dete u pozorište. Nemojte pustiti dete da trči unaokolo po gužvi na ulici jer neko može da nehotice naleti na vaše dete, kao što se meni umalo nedavno desilo. Nemojte dovoditi dete u kafić da nervira ostale goste koji su došli da na miru popiju kafu i jedu.
Ako ćete vi trpeti da vam vaša nevaspitana deca skaču po živcima, nemam ništa protiv. Ali mi ostali jednostavno nismo dužni to da trpimo.

110 7 +103

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.