Šta sam videla u studentima?

Hathor

Info

07.02.2025.

10:20 > 10:20

Protesti studenata, blokade, inicijative i akcije ne jenjavaju. Štaviše - sve ih je više.

Foto: 021.rs

Gotovo je nemoguće postalo izaći na ulicu i ne upasti spontano u neki skup koji nešto poručuje, i apsolutno nemoguće otvoriti internet i ne čuti po stoti put: "Ne želim da se plašim mraka", "Ne lomite mi bagrenje" i "Svi u blokade".

I ono što čitamo danima na internetu je sledeće: svi kao nešto plaču. Svi su kao nešto rastavljeni na sitne komade, te dirnuti i raspadaju se od emocija. Internet se muči i pokušava da prenese koliko toliko verno ono što se dešava u stvarnosti i kakva je to magija koja ljude rastavlja na komade - negde uspeva a negde baš i ne.

Ovih se dana na ulicama naših gradova, hteli mi to da priznamo ili ne - piše istorija. Biti u bilo kom obliku deo nje posebna je stvar - a verovati u "istorijskost" ovih trenutaka vrlina je za sebe. Može biti da je prolazna ložana, a može biti da se više ponoviti neće - kakav god ishod bio.

Suzama koje u opisima emocija po internetu liju nisam mnogo verovala - ono što sam osećala gledajući tuđe doživljaje bio je ponos u najširem smislu, bila je solidarnost, bila je podrška, i bila je nada velika kao kuća koja za sobom vuče želju za nastavcima i za besmrtnošću energije koju očima upijamo već nedeljama.

No. Jednog dana beogradski su studenti rešili da dođu peške do Novog Sada, a ja sam rukom zagrabila jedno od dece koje podižem da sa mnom ode na most da ih dočeka. Nije to samo bila prisutnost, pištaljke u ustima i vreli dlanovi od tapšanja – to je bila neizvesnost da, kako je rekao, ugleda te studente koji su sigurno umorni, sigurno gladni, sigurno tužni i uplašeni (jer su hodali i po mraku a mrak je najstrašnija stvar na svetu).

I ta tačkasto-softverska gomila ljudi na mostu boje Duge bila je tačno ono što ni svi interneti ovog sveta ne umeju da prenesu – gomila ljudi koja u oči gleda onog do sebe imajući istu misao u glavi: Drag si mi jer si tu. Volim te, jer razumeš. Tu sam da ti pomognem u tome što želimo zajedno i hajdemo s ovih 10 prstiju da učinimo ono što se desilo nenadano - da pridržimo komad nade koji je pao niotkuda. Drži se lakše kad je prstiju 20.

Slike ne mogu da prenesu to da je i najmanja tačka, koju tačkasti softver vidi ili ne, tu da se nasmeje, da se pomeri, da pridrži i da uteši, da podrži, osnaži i zaštiti - da pokrije, otkrije, doda ili prenese. Da nagovesti, sakrije, zadrži i ukaže.

Ne samo da se dete, čiji vrh glave možda vidiš možda ne, i više nego videlo u moru većih, video se i pas, onaj mali najmanji, kojeg niko za nekoliko sati najgušćeg tačkalaštva nije ugazio. Zašto? Bog će ga znati ali nagađam da ima veze sa nadom, radošću, zajedništvom i empatijom.

I onda tik pre nego što će da usledi vrhunac zbog kog je jedanaestogodišnji dečak na mostu, da ugleda lica tih tako hrabrih studenata čije noge mogu da ih prenesu od Beograda čak ovako, začuo se zvuk. Zvuk oštriji prodorniji i jači od svih do tada, tik iza njega. Poskočio je i okrenuo se ka zvuku, držeći se za uši. Iza njega je stajao čovek u svojim otprilike šezdesetim i rekao: Izvini momak, ali moram, da ti ne bi morao ovo isto za 30 godina.

I to mu dođe taj momenat koji internet ne može da prenese. Tu tako laganu i celovitu istinu, tu dužnost, tu predanost i taj čin - tu smo sada, svim rukama, svim dlanovima svim plućima i njihovim pištaljkama, svim minutima svog dragocenog vremena i svim svojim srcem - da deca, koja za bolje ne znaju, ne budu u našim cipelama onog jednog dana za koji imamo velike planove. Naše cipele nisu udobne, naša volja je negde ispala na putu do Duge, naša nada je bila opravdano u komi dok je studenti nisu zaljuljali i probudili iz iste i naše pištaljke su dugo ćutale jer mostovi nisu spajali već razdvajali.

A onda se desilo ono zbog čega smo došli: Superheroji (oslobođeni svake krindž konotacije ovog epiteta) prešli su petrovaradinsku stranu mosta i zakoračili na ovu našu, novosadsku. Svim beogradskim studentima pešacima su se kotrljale suze, a tamo gde su uspeli da ih zadrže otrgla se emocija u rukama i grudima. U moru podignutih ruku sa strane koje žele da ih pozdrave oni su, divnim čudom, uspeli da konstatuju onu najmanju - ruku oduševljenog jedanaestogodišnjeg dečaka čija je želja ni manje ni više - da im lupi pet i time poruči da su carevi neviđeni.

Bilo je i petica koje su se lupale, bilo je i zagrljaja, poljubaca u čelo, u glavu onu malu koja tek pokušava da shvati šta je svet u kome živi, pa sve do poklona koje su studenti nesebično davali, noseći na nogama kilometre mračnih i strašnih kilometara iza sebe.

Jedan od njih zagrlio je moje dete, poljubio ga, potapšao ga po leđima i rekao "Hvala ti". I tu dođosmo do onog još jednog momenta o kom internet priča a ne ume da prenese - pogled koji spaja emocijama ispunjenu studentkinju koja je upravo s bolom u nogama ušla u grad koji je sa svim ovim sjajem (u očima i generalno) dočekuje i onu neku baku koja je došla da podrži, mamu koja se nada da njeno dete neće prolaziti isto i dete koje u njima vidi heroje - e to. Za takvo nešto mora se stajati na tlu, daleko od plavih ekrana. Jesam zaplakala? Itekako.

Vraćajući se kući okrznuli smo se o razne komentare, a jedan od njih prikačio se najbolje: Hoće li izdržati? Pre nego što sam superheroje lično u oči pogleda rekla bih "Mnjah, šta zna dete šta je integritet? Šta je upornost i šta je stav?".

Nakon onoga što se u njihovim očima moglo videti i dotaći - sigurna sam da je odustajanje poslednje na listi planova - bilo to ogledalo naših želja ili realnosti, ali tu je. U glavama i srcima tačaka koje softver neumorno prebrojava.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

Hathor blokada fakulteta

Komentari 8

Hronološki Najpopularniji

Milica

07.02.2025 • 16:31

Izvanredan tekst, hvala autorki, hvala portalu 021

13 14 -1
čovek kao vi

07.02.2025 • 13:39

Istina

Draga Hathor,
Hvala Vam na divnom tekstu u kome ste sasvim jasno uspeli da opišete ono "neopisivo" tanano, ali ključno tkanje kojim smo se mnogi od nas ovih sedmica napokon ponovo povezali.
Kao i čovek o kome pišete i sam imam 60 godina i doputovao sam 100-tinak km da baš tada budem baš tamo, da doživim i još važnije - da svojim grlom i svojim dlanovima dam doprinos svemu na šta se mladost odvažila da povede.
Hvala svima koji su u sebi osetili isti poziv i koji su se odazvali.
Bio sam i sutradan i - doći ću opet.

41 46 -5
SRB

07.02.2025 • 12:41

NS

Bravo!!!

33 40 -7

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.