INTERVJU Radoslav Petković: Novi Sad bi imao svoju šansu da se manje opterećuje Beogradom

Autor: Snežana Miletić

Info

07.11.2020.

14:25 > 14:23

Autor kultne knjige "Sudbina i komentari" Radoslav Petković, povodom reizdanja njegove dve nagrađivane zbirke priča, za 021.rs govori o našem improvizatorskom načinu života, o tome da smo suštinski problem mi, a ne ličnost na vlasti, govori o tome da li je gore kad sistem komunicira zabranama ili kad ignoriše, i ko danas uopšte može da mu protrese gaće.

INTERVJU Radoslav Petković: Novi Sad bi imao svoju šansu da se manje opterećuje Beogradom

Foto: 021.rs (Privatna arhiva)

Neki pisci pišu ceo život i ne napišu suštinski ništa, iako bi njihov opus kvantitetom postideo i jednog Balzaka. Ima i onih koji ne pišu mnogo, ali svojim opusom postaju jedinica mere vrednosti u književnosti jezika na kojem pišu. Radoslav Petković je jedan od njih, pisac nevelikog spisateljskog opusa, ali svih važnih domaćih književnih nagrada.

Autor kultne knjige među ovdašnjim intelektualcima "Sudbina i komentari", za koju je dobio nagrade NIN, "Meša Seimović" i "Borbinu" nagradu za knjigu godine, napisao je svojevremeno, u razmaku od skoro decenije, dve zbirke priča "Izveštaj o kugi" (Andrićeva nagrada) i "Čovek koji je živeo u snovima" (Vitalova nagrada), koje je ovih dana kao jednu knjigu - sa dve naslovne strane, odštampane u obrnutom smeru - objavila "Laguna". Posve logično, jer kada se pročitaju u jednom dahu, osim istog imena autora, dve zbirke imaju i mnogo toga drugog zajedničkog, od tema do motiva.

Jednog jesenjeg popodneva koje je nagoveštavalo da je suncem darežljivoj jeseni kraj, Petković je za 021.rs govorio o fenomenu pisanja i čitanja, o improvizatorskom načinu života kojem smo skloni, tome da problem ove države nije njen vođa, već oni koji ga bezuslovno slede, o tome da li je gora komunistička vlast koja je zabranjivala ili ova koja ignoriše, te ko danas uopšte može da joj protrese gaće.

021: Pisac uvek piše za neke svoje čitaoce koji ga čekaju isto tako u nekoj svojoj samoći koju su spremni da podele sa piscem. Ko su danas čitaoci, ko su ti strpljivi ljudi koji su zarad knjige kadri da ostave telefone i društvene mreže?

Iskreno govoreći, pojma nemam. Ne znam da li se promenila čitalačka struktura. Ne znam konkretno i ko mene čita, nisam nešto aktivan na društvenim mrežama, niti planiram da budem. Ali primećujem da, kada se organizuju susreti pisaca i publike po knjižarama, nema dovoljno mesta za sve, tolika gužva bude.

U tom smislu izdavači i knjižari su dosta pogođeni celom ovom situacijom sa koronom i svim merama. Prvo se govorilo da će sajam biti u decembru - bojim se da to neće biti moguće jer tada neće biti bolje nego što je sada, već vrlo moguće gore. Zagrebački "Interliber" je otkazan, Pulski sajam knjiga pokušava nešto, a otkazan je i Frankfurtski sajam, najveći i najznačajniji sajam knjiga u svetu, što sigurno nije lako urađeno. Život knjiga ostaje, dakle, na publici i bibliotekama.

021: Današnja pamet ne može da utiče na prošle dane, ali izgleda da iskustvo prošlih dana teško menja loše navike u sadašnjem vremenu. Ako gledamo ovaj današnji trenutak istorije, kuga koja je u naslovu jedne zbirke vaših priča, naša je stvarnost, ne zove se kuga, već korona. Nameće se pitanje može li se pronići u njen viši smisao?

"Izveštaj o kugi" je neka vrsta metafore, kao i kod Kamija u "Kugi", jer kuga tada nije predstavljala neku realnu pretnju. Kad je pisao svog "Dekamerona" ni Bokačo nije bio u Firenci, ali mu je očuh umro od kuge. Ni Danijel Defo kad je pisao "Zapise iz doba kuge" sam direktno nije imao to iskustvo, jer je bio dete, već je verovatno koristio dnevnike svoga strica. Dakle, neke od najslavnijih knjiga koje su pisane, pisali su ljudi koji nisu imali neposredno iskustvo.

Ni ja nisam imao nikakvo iskustvo. Odnosno, bio sam tinejdžer, pri kraju gimnazije, kada je bila epidemija velikih boginja. Velike boginje su bile nešto protiv čega se medicina uspešno borila - zbog vakcinacije. I danas se na raznim medijima pojavljuje dr Ana Gligić koja je tada vodila tim za suzbijanje epidemije.

021: Ona je bila "Kon"! Sećate li se kako je to izgledalo vama tinejdžeru?

I tada se mnogo muvalo...

021: A mi stalno slušamo kako su se tada dobro nosili sa epidemijom, kako su se bolje i brže organizovali?

I jesu, nosili su se, ali ne zaboravimo da se jedno vreme krilo da je epidemija. O danima se radi. Ali medicina je tada imala sredstvo borbe, efikasnu vakcinu, kojom je epidemija zaustavljena, pa je svet čak hvalio Jugoslaviju jer je to vrlo efikasno uradila. Doduše, bio je drugi sistem. Niste mogli mnogo da raspravljate, hoćete li ili nećete vakcinu. Epidemije se obično zaustavljaju nedemokratskim, a ne demokratskim sredstvima.

021: Kineskim?

Ne samo kineskim. Negde sam našao priču o tome da su na mestu današnjeg spomenika "Kipovi", posvećenog žrtvama kuge u 18. veku u Sremu, koji se nalazi pored puta Ruma - Irig, nekada bila i vešala. Tamo su vešali one koji su pokušavali da pobegnu iz karantina.

Ne znam koliko je to tačno, ali je izvesno da i danas postoji kažnjavanje za tu vrstu neposlušnosti. U Nemačkoj je oko 140 evra kazna ako ste bez maske, što će reći - ne može tu mnogo da se raspravlja. A ni socijalistička Jugoslavija nije baš bila za velike rasprave. Niko vas nije pitao hoćete li se vakcinisati ili ne. Međutim, postojala je vakcina, bila je efikasna, isprobana je već ranije, i to je drugačije u odnosu na danas. Sećam se da su nas u gimnaziji čoporativno vodili na vakcinaciju i gledali da li se primila.

Čini mi se da se danas nalazimo više u tom nekom srednjevekovnom položaju, jer načini kojima zaustavljamo epidemiju su karantin i zatvaranje, a to je ono što su radili i u srednjem veku. Koliko je to uspešno, ne znam.

021: Sitaucija sa kovidom podseća na onaj nesrećni 11. septembar. Iznenadio nas je koliko i rušenje simbola američke svemoćnosti. Stav da je Amerika neosvojiva i neuništiva pao je kao kula od karata, baš kao i mišljenje da su današnje medicina i tehnologija napredne. Ispostavlja se da baš i nisu, jer koristimo srednjevekovna sredstva odbrane. Svet, dakle, stoji na staklenim nogama.

Medicina i jeste napredovala. Ja sam imao nesreću da pre izvesnog vremena malo i isprobam modernu medicinu, u Kamenici, na kardiologiji. I ne mogu da kažem baš nešto negativno. Da u tom trenutku nije bilo te moderne medicine, ja sada sa vama ne bih razgovarao. Ugrađen mi je komad moderne medicine, defibrilator, i zato sada sedimo i pričamo. Zato ne bih potcenjivao modernu medicinu.

Ali činjenica je da nismo tako svemoćni. Mnogi teoretičari zavere misle da bi se to moglo rešiti lako, ali da se neće, što je dosta teško verovati, jer šteta je zaista velika i velike su posledice po svet. Ne verujem da bi takve igre, da tako kažem, bile u igri. Ako građanima ne možete da naplatite porez, ako ne rade, ne privređuju, koji je interes država? To mi nekako ne drži vodu.

021: Pominjete svemoćnost, odnosno nemoć čoveka. Da li je današnji čovek, bar zato što je u boljoj poziciji u odnosu na čoveka kroz celu istoriju, ipak u nećemu svemoćan, bar u nekom izboru?

Ne može biti. Skloni smo da mislimo da smo moćniji nego što jesmo. Mi smo zapravo više destruktivni, moćni da uništavamo prirodu, druge vrste, pa i svoju vrstu.

021: Često tematizujete istoriju u svom pisanju. Treba li možda pobeći od nje, jer ionako ništa od nje ne učimo? Ima li nekog drugog iskustvenog puta spoznaje koji bi mogao da bude koristan za budućnost?

Istorija nije učiteljica života, već pitanje šta smo juče bili, svedočanstvo o tome koliko smo se promenili, ako jesmo. Zato je ona važno pitanje. Pišući, nikada nisam pomislio da ću nekome pružiti rešenje ili ukazati put. Književnost tome ne služi, niti može da služi.

021: "Najopasnija optužba koja čoveka u Rimu može snaći je da ne odaje dužno poštovanje carevim kipovima.", kažete u jednoj svojoj priči. Srbija je prepuna novih kipova koji štrče duž svakodnevnog života. Šta će biti sa onima koji ipak odole da im se poklone?

Sećamo se Srbije iz perioda devedesetih godina. Tu nam je, nadam se, sveže sećanje. Ne mogu da mislim da je problem u autokratama - Miloševiću ili Vučiću. Problem je u onima koji hoće da ih podržavaju. Dakle, pitanje careva i njihovih kipova je pitanje sklonosti koje su očigledno deo političke kulture ovog podneblja, vrlo prisutni u našoj istoriji. Uostalom, pogledajte ceo spektakl oko lika i dela Amfilohija Radovića.

021: To je svakako i pitanje obrazovanja, toga da li generacije mladih obrazujemo da budu misleći ljudi sa stavom ili da budu tek puki "mahači glavom". Obrazovanje nam je sve tragičnije. Nekad čovek ima utisak da se ono svesno tako srozava, da je cilj vlasti da iz škole izlaze neobrazovani ljudi.

To što pominjete je pitanje društvene kontrole. Kontrola se nekada obavljala ili vršila preko crkve, kasnije preko školskog sistema. Osnovno obrazovanje je skoro svuda obavezno, a prvobitno je bilo obavezno sa idejom da bi se ljudi opismenili, ne samo seljaci, već i sveštenstvo na primer, jer je većina ljudi bila nepismena.

Danas se to promenilo. Meni je, na primer, zanimljivo da se mislilo da će nove tehnologije biti oslobađanje od kontrole, ali to se nije desilo. Naprotiv.

Osim toga, većina ljudi nije sklona da postavlja sebi komplikovana pitanja, jer je tako teže. Mnogo lakše je ići za čoporom i slušati neki glas, nego dovoditi u pitanje sebe. Prosto iz praktičnih razloga, jer je život lagodniji, psihički lagodniji kada prihvatite neke, takozvane opšte istine, nego kad ih preispitujete.

021: Crkva i država se kod nas jako prepliću, imaju neki neprirodni, gotovo bludni odnos. Videli smo to nedavno i povodom Crne Gore. Postoji li neki mehanizam da se taj odnos uredi nekako čistije u skladu sa vremenom u kojem živimo, a ne sa osamnaestovekovnim kojem u tom kontekstu naginjemo?

Sumnjam, jer je očigledno da nismo skloni tome. Većina ljudi je ipak sklona totalitarnom, ili diktiranom načinu mišljenja.

021: To je ono što Čerčil kaže, da je najveći argument protiv demokratije petominutni razgovor sa glasačem.

Čerčil je dobro primetio.

021: Postoji li demokratija i u jednom segmentu javnog života u Srbiji?

Ne. Dokaz tome je da na medijskom planu imate tek nekoliko ostrvaca drugačijeg mišljenja.

021: Drugačije mišljenje je i svet književnosti. Kako vi stvarate taj svet? Da li možda i čitanjem?

Verovatno da moje pisanje ima veze i sa čitanjem, da je vrlo povezano. Kada koristite istorijske teme, morate nešto i da saznate o tome. Nekada utiče ne samo to neko čitanje, već i postupci drugih pisaca u smislu otkrivanja novih rešenja. Ne mora to da bude baš književnost. Može biti i film, može da bude i Tarantino i njegovo rešenje vremena u "Petparačkim pričama" koje nije jednostavno, nije reminiscencija, već su izmešani vremenski planovi.

021: Rođeni ste Beograđanin, živite danas u Novom Sadu. Kako vam izgleda to neprekidno tinjajuće trvenje između Novog Sada i Beograda, to svođenje dva duha grada na "sve ide u Beograd" i glupavu "poetiku" gde su naše pare? Kako vi doživljavate taj rivalitet, da li je to nešto o čemu uopšte treba govoriti?

Gde su naše pare - ne mora da bude glup argument. Beograd je povlašćen, izvlači mnogo iz drugih delova zemlje. Mislim da bi Novi Sad imao svoju šansu da se manje opterećuje Beogradom. Tu sada dolazimo do političkih pitanja, koliko je Novi Sad zapravo pritisnut.

021: Da li Evropska prestonica kulture, koja je političko-kulturni projekat jednog grada i zemlje, može da doprinese da se Novi Sad regeneriše u kulturnom smislu, da bude, ne kulturna prestonica, već mesto gde se rađaju dobre stvari u svim segmentima umetnosti, što se ne dešava dekretima, dakle ne "odozgo", već više "odozdo"?

Problem je i ko vozi, a i tajminga. Vidite kako je to krenulo sa Rijekom, vrlo ozbiljno, to su bila vrlo ozbiljna ulaganja, ne samo u finansijskom, već i intelektualnom smislu. Bojim se da je to kod nas, onoliko koliko sam ja pratio, improvizatorski.

021: Autor knjige "Deca socijalizma" Dušan Vesić kaže da se u vreme rađanja novog talasa država nije bojala rokera, već književnika i disidenata. Može li ponovo doći vreme kada će vlast u Srbiji "cvikati" od književnika?

Ne verujem. Nije samo "cvikanje" u pitanju, već prosto činjenica da književnost više nema taj značaj koji je imala, ili koji se činilo da ima tada. To je velika promena. Ko se seća tog vremena, setiće se da je tadašnja vlast, odnosno partija, dozvoljavala ostrva slobode u vidu novina, časopisa, nekih kružoka oko njih. Dozvoljavala je u njima neke stvari i mišljenja koje inače nije dozvoljavala u mejnstrimu. Ali treba biti svestan da je dozvoljavala. Jako lako bi ona rešila taj problem da joj je ozbiljno smetalo.

021: A ova vlast, da li dozvoljava tako nešto ili ne, ili dozvoli pa pošalje ove "levijatance"?

Ona je nezainteresovana.

021: Da li je to gori odnos u odnosu na zabranu?

Onda je bilo bitno, a sada nije zanimljivo. Njima su zanimljivi mediji – TV pre svega. Književnost je izgubila na značaju u tom smislu.

021: A društvene mreže?

Pa da. I one. Zanimljiv im je još i sport jer je to način promocije i manipulacije masama.

021: Zato se grade ti silni stadioni koji će koštati mnogo puta više nego lečenja sve dece u Srbiji koja čekaju da im građani Srbije preko sms-a skupe pare za lečenje po raznim inostranstvima.

Pa videćemo, sve je još na obećanjima, ne grade se za sada. Ali ne bi me začudilo. To se gradi za navijačke grupe koje su zapravo udarne trupe režima.

021: Počeli smo pričom o kugi koja je u naslovu jedne od zbirki vaših priča, pa da pokušamo da završimo razgovor temom snova koji su u naslovu druge zbirke priča. Pisac dok piše u svojoj samoći na neki način je u snovima. Je li to krst ili privilegija, pitanje je sad?

Snovi su popularna tema u knjigama. Imate i realne snove. Snovi su deo našeg života, na ovaj ili onaj način, ne mislim samo na snove u bukvalnom smislu, već i na sanjarenje, daydreaming. Ko sme da kaže da snovi u svakom smislu nisu deo njegovog života? I dobro je dok je tako.

Komentari 10

Hronološki Najpopularniji

Bela

07.11.2020 • 22:55

Snovi i Realnost

Sve je spojivo samo treba zeleti i raditi na tome !
Odlican intervju Snezana.
Hvala !

5 2 +3
Dilka

07.11.2020 • 18:00

eeeeeeee

Bravo čoveče. Bravo Beograninu koji razume Novi Sad :)

5 2 +3
/

07.11.2020 • 17:46

/

pa i nismo dok je bilo autonomije. osim kod ovih niskoplafonaca na limanu

2 3 -1

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.