Krajem oktobra vratio se iz Slovačke, iz Košica, gde je u najseverenijem mađarskom pozorištu u Evropi – "Talija" dizajnirao svetlo za predstavu "Seljačka opera". O njegovom znanju, umeću i veštinama na polju dizajna svetla prethodno se znalo na potezu od Banjaluke preko Novog Sada, Sente i Subotice do Budimpešte ali i znatno severoistočnije do Kišvarde na primer. Gledaoci pamte predstave u kojima je svetlom domaštavao komplikovane i zahtevne rediteljske ideje a onaj ko je imao priliku da gleda kako radi, svedok je njegove strpljivosti, smirenosti, inventivnosti na licu mesta, čak i u delikatnim i stresnim situacijama kakvi su uočipremijerski dani i minuti.
Junak ove priče je Robert Majoroš, alfa i omega kada je dizajn svetla u teatru u pitanju. Godinama je bio majstor svetla Novosadskog pozorišta/Ujvideki szinhaz a danas je stručni saradnik na Akademiji umetnosti, na predmetu dizajn svetla. Za 021.rs govorio je o tome kada će umetnička scena njegov posao prihvatiti kao kreaciju, kako sarađuje sa rediteljima, kako nalazi ključ za saradnju sa nepoznatim ljudima drugačijih emotivnih poetika, kako uopšte nastaje dizajn svetla na jednoj predstavi, a najpre o slovačkom iskustvu s početka teksta:
"Bio sam iznenađen kako su tamo u Slovačkoj, u Košicama bar, u odnosu na nas bili nekako odmakli u smislu te pendemijske situacije i pridržavanja mera. Ulice su bile pune ljudi, ali svi su bili pod maskama, morali su da je nose, čak i pojedinac sam na ulici nosio ju je. Restorani su tada već bili zatvoreni. Hrana je mogla da se odnese i pojede negde drugde. Pozorišta i bioskopi nisu radili. Naša predstava bila je snimljena i biće emitovana onlajn u nekom trenutku ako se situacija u međuvremenu ne popravi toliko da je može videti bar ograničeni broj ljudi. Osnovne škole su radile, a srednje i više imale su onlajn nastavu", počinje priču Majoroš.
"Raditi u novom okruženju u okolnostima epidemije bilo je zanimljivo. Lice reditelja, koga do tada nisam poznavao, danima nisam video iza maske. Tek neki četvrti-peti dan, kada je nakratko maknuo masku da bi stavio žvaku u usta, video sam kako čovek izgleda. Neki glumci bi povremeno, kada su mislili da bi mogli da ugroze druge, stavljali masku da bi zaštitili svoje okruženje jer su dolazili iz nekog drugog posla, okruženja neke druge predstave. Činili su to jer smo znali da su svi u ekipi negativni - prethodno smo se, naime, svi testirali, inače smo mimo epidemije svi bili jako pozitivni i radili smo u više nego dobroj atmosferi.
Košice možda i jesu geografski, fizički daleko od nas, ali nisu kilometri ti koji određuju udaljenost ljudi jednih od drugih. Ako su to vredni, odgovorni, talentovani ljudi, onda je to i vaš dom ako ste i sami takvi“, naglašava Majoroš.
Na pitanje, kako je prelazio granice, karantin kao potencijalnu prepreku, svu papirologiju, Majoroš odgovara:
"Bio sam izuzet iz karantina jer sam priložio prethodno urađen, svež, negativan test na koronu. Preko Mađarske se ide bez problema, tranzitnim putem. Mogu da stanem samo na određenim punktovima, o tome vas obaveste na granici, zalepe vam žutu etiketu na šoferšajbnu i ne smete skretati mimo tih tačaka, jer ako vas uhvate - plaćate kaznu. Smešno je što tu uvek proradi Marfijev zakon, pa ti se u toalet obično ide dva kilometra nakon što si stajao na nekoj od tih tačaka, a sad ne smeš da staneš nigde do neke sledeće."
Sam rad na predstavi u Košicama bio je u onom suštinski pozorišnom smislu isti kao i drugde, priča dalje Majoroš. Za rad na nekoj predstavi za njegov posao uvek je važno naći dva ključa: jedan - za predstavu i drugi - za reditelja.
"Za predstavu nije teško naći ključ: pročitaš delo, razmišljaš o njemu, obavestiš se o rediteljskom konceptu, čuješ instrukcije od njega. Drugi ključ nekada ume da bude malo teže naći, jer zahteva da dođete na istu talasnu dužinu sa rediteljem koji obično nije čovek koga poznajete. I to je nekad veći izazov od traženja ključa za predstavu, jer zahteva i malo minule iskustvene psihologije u radu sa ljudima.
Ne moram da znam reditelja kao ličnost, moram prvenstveno da shvatim poruku koju tom predstavom želi da prenese. Razgovaramo o tekstu, šta ko misli o njemu, postavim neka pitanja o nedoumicama koje eventualno imam. Ponekad je tekst, kao ovaj "Seljačke opere" toliko fiksno napisan da se pitate, pa šta reditelj sada može od ovoga kada je sve jako jasno i precizno određeno, zašto uzima nešto kada su mu time ruke u startu vezane? Vremenom sam shvatio da je to njima poseban umetnički izazov, da u okolnostima nemogućeg nađu izlaz. Kada se nađe izlaz iz takve situacije, često nastaje uzbudljiva predstava, vredno umetničko delo."
Od predstave do predstave zavisi da li dizajner svetla radi sam ili sa rediteljam. U nastanak predstave on se obično uključuje sedam do deset dana uoči premijere kada je tekst već "prohodao" na sceni, kada su glumci uveliko ovladali materijalom i junacima koje igraju, kada su fiksirane njihove pozicije i mizanscen (kretanje scenom), kada su gotovi scenografija i kostimi (oni uvek kasne, prim. nov.), tek tada počinje "svetlosno markiranje" emotivnih stanja junaka i samog teksta. U zavisnosti od zahtevnosti svetlosnog zapisa predstave, autor dizajna svetla ponekad sam vodi svako naredno izvođenje predstave, ali taj posao može da prepusti i nekom domaćem rasvetljivaču, ili studentu koji ume da barata svetlom.
Dizajner svetla uvek je na kraju rada na nekoj predstavi dužan da pozorištu preda zapis, dokumentaciju o svom radu na predstavi (kompletan tekst sa šlagvortima, u konzolu su elektronski ukucani svi štimunzi, svetlosni znaci a napravljen je i sugurnosni backup), precizno i do tančina sročenu i opisanu kako bi taj neko drugi mogao tačno da preuzme i uradi posao.
Majoroš kaže da u našim pozorištima i danas rade neki stari odlični majstori svetla. Među njima tek neki su zainteresovani za dizajn svetla, a neki i nisu. Jedan od najboljih u svetu našeg pozorišta, kaže Majoroš, svakako je Lacika Seleši od koga je i sam učio zanat radeći sa njim devet godina u pozorištu, s kojim se, s osmehom to govori, neprekidno kreativno raspravljao na temu svetlosnih teorija i fotona. Zahvaljujući tom istom Selešiju kasnije je upisao i Akademiju umetnosti, što je put mnogih majstora svetla koji tek nakon godina i godina iskustva dođu na studije.
Često mu se, otkriva Majoroš, do studija dešavalo da nije umeo da objasni zašto nešto treba da bude onako kako je mislio i osećao da treba. Prosto je radio po intuiciji i nekom ličnom osećaju, a tek po završetku akademije njegova intuicija dobila je "verbalni ogrtač" pa je umeo i da objasni zašto nešto treba da bude onako kako je osmislio. Tek tada je, veruje, dobio potvrdu da je na pravom putu.
"Predstave dizajner svetla gleda iz ugla publike, ugla pozorišnog gledaoca. Vibracije koje daje predstavi su one koje gleda on – gledalac. One su dosta lako uočljive. Moj zadatak je da ih uočim i pojačam. Ima situacija kada je, na primer, reditelj stavio nešto na scenu što može da funkcioniše zajedno sa svetlom, tu mi je potreban reditelj da mi pojasni te situacije – zašto na primer tu scenu želi da oboji u plavo ili crveno, zašto želi da negde bude mrak, zašto negde želi snop svetlosti na nešto ili nekoga, zašto tu i tu želi da premesti akcenat sa auditivnog na vizelno i obrnuto, jer ponekad je potrebno "ukinuti" vid da bismo bolje čuli, da bismo izoštrili uho.
Na neki način, dizajner svetla je arhitekta atmosfere jedne predstave, on treba da oseti estetiku teksta i ideje projekta. Tekstovi su različitih žanrova i na različite načine nose poruku publici, na različite načine ostvaruju svoj cilj kod publike. Vrlo je važno umeti prilagoditi se trenutnoj situaciji, to je jedna od najvažijih stvari u mom poslu. Moraš da budeš spreman na razne i neprekidne intervencije. Nije isto smisliti svetlo za veliku scenu Srpskog narodnog pozorišta, za veliku scenografiju i za malu scenu, kamernu, u nekom manjem teatru, gde recimo scenografije gotovo da i nema. Posao zavisi i od rasvetnih tela kojima raspolaže teatar u kojem radiš, koliko je novca izdvojeno za taj deo predstave."
Kako kaže, polje svetlosnog parka i njegovih mogućnosti prilično je široko, samo je pitanje koliko su naša pozorišta opremljena njime - a uglavnom nisu, možda samo u Beogradu.
"Vizuelni jezik predstava zavisi svakako delom i od novca. Ograničenost svetlosnog parka ograničava i kreativnost dizajna, a dešava se na primer i to da svetlo bude zamena za siromašnu scenografiju.
Neke trupe koje s vremena na vreme urade neku predstavu, koje nemaju svoju scenu, svoj svetlosni park, pa angažuju nekoga sa strane, tu se mi dizajneri svetla zaista možemo razigrati, razmaštati, iskoristiti sve što imamo od svetlosnih mogućnosti za jednu scenu. Vizuelni identitet predstava kod nas menja se s vremena na vreme, i tu postoje trendovi", mišljenja je Majoroš.
Majoroš se može pohvaliti iskustvom rada u mnogim pozorištima u zemlji i regionu: subotičkom "Deže Kostolanjiju", Drami na mađarskom jeziku Narodnog pozorišta Subotica, Senćanskom kamernom pozorištu, Ateljeu 212, banjalučkom Narodnom pozorištu Republike Srpske, potom radom na festivalu u Kišvardi i nekoliko peštanskih pozorišta. Iz jednog od njih odskora ima jedno novo iskustvo – "prerađivanje rada"!
"Zvali su me skoro iz jednog peštanskog teatra da preradim svetlo koje je neko već uradio. Iz dvoumljenja sam se na kraju prihvatio tog posla i bilo je to čudno iskustvo, gotovo teško, jer uticaj prethodnog rada na predstavi već bio toliko čvrst da je bilo jako teško menjati suštinsku postavku tog prethodnog. Bilo je dodatno stresno to što je čovek koji je prethodno radio taj posao sedeo pored mene. Sve se završilo tako što sam u istom tom teatru dobio još dva angažmana 'prepravke' svetla."
A kakvo mu je iskustvo na Akademiji umetnosti, sa studentima, pitanje je na koje je usledilo vreme za odgovor:
"Radim sa prvom i četvrtom godinom. Držim im vežbe. Prošle godine imao sam tri studenta, bila je jako dobra generacija. Ove godine primili smo četiri devojke i tri momka koji su manje - više došli sa iskustvom u poslu. Devojke nisu i razlika je ogromna u osećaju posla. Teoretska predavanje kreću od antičkh vremena, kroz istoriju pozorišta, a ja krećem od modernijeg vremena - od struje: učim ih o bezbednosti na sceni, rukovanju strujom, održavanju, fazama... Korona nas je prekinula i sada snimam predavanja i šaljem skripte u nadi da ćemo prevazići ovu situaciju."
Na propitivanje šta misli, zašto se njegovo umeće ne tretira baš u rangu umeća jednog scenografa ili kostimografa na primer, čak ime dizajnera svetla bude negde na dnu pozorišne afiše, među, no offence, scenskim radnicima maltene, Majoroš kaže da mu ne smeta što je njegovo ime na dnu afiše.
"Dizajneri svetla ne opslužuju reditelja, oni nisu puki sprovodioci neke rediteljske misli. Reditelj ima kreativni tim i mi fakat jesmo deo njega, samo je pitanje dana kada će to oni da shvate i prihvate. Mi radimo zajedno sa rediteljem. Ne stojimo iza njega, nego pored njega. Mi smo neko na čije znanje i umeće on može da se osloni."
Ova priča o Robertu Majorošu, meštru od svetla, zapravo je i priča o tome kako je jedan vredan čovek svojim radom, upornošću i verom u sebe stigao do mesta koje mu njegovim znanjem i umećem pripada. Ujedno je i priča o čoveku koji je svoj posao pretvorio u radost življenja, čoveku koji je u svojoj 40. godini ponovo seo u školsku klupu i upisao se na studije Akademije umetnosti. Iz tog vremena priseća se još i ovoga:
"Te 2012. godine bilo je mnogo posla u pozorištu, a para malo. Toliko sam radio da nisam stigao ne da se igram, već skoro ni da viđam svoju decu. Supruga je činila sve da olakša celu tu situaciju, ali stalno se dešavalo da se moja devojčica igra oko mene, a ja nemam vremena da joj se posvetim jer nešto radim. Stalno jurim negde, dolazim kući mrtav umoran.
Jednog dana, bio je april, izlazim iz kuće, opet negde jurim a moj sin mi kaže: 'Opet ideš na posao, nemaš vremena za mene.' Kaže to bez upitnika i podignutog glasa. U tom trenutku - pukao sam. Dotukle su me suze i taj optužujući pogled. Otišao sam kod tadašnjeg direktora Šandora Lasla i uručio mu otkaz. Na moju sreću, nije ga uzeo za ozbiljno, nije ga prihvatio. Tog dana sačuvao me je toga da danas budem neki dobar moler po opustošenim vojvođanskim selima, neki automehaničar, dobar električar ili radnik na nekoj gastarbajterskoj baušteli.
Nekoliko meseci kasnije, u oktobru, upisao sam Akademiju umetnosti i, danas sam tu gde sam, i dalje u poslu koji volim, u kojem mogu da širim svoja znanja i da učim neke nove mlade ljude tajnama zanata", kaže na kraju razgovora za 021.rs Robert Majoroš.
Komentari 1
Biszo
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar