Od Đida, preko Tita, do Skerlića

Donosimo vam nastavak zapisa Desimir Tošića o Milovanu Đilasu, ali i Jovanu Skerliću, Titu...
Od Đida, preko Tita, do Skerlića
Foto: 021.rs

Uz dozvolu izdavača Akademske knjige, donosimo vam deo o Milovanu Đilasu iz knjige Mijata Lakićevića "Desimir Tošić: Između dva ekstrema".

Đido - Tito - Skerlić - Jugoslavija
 
Više se te godine Tošić nije vraćao "slučaju Đilas", bar ne direktno. Bilo je nekih vesti u vezi sa Đilasom (kao što je njegova ostavka na članstvo u SKJ), bilo je priloga drugih autora (članak "Anatomija njihovog društva" sa očiglednom aluzijom na Đilasovu "Anatomiju jednog morala", recimo), osećao se i uticaj tog "obračuna" na Tošićev odnos prema Jugoslaviji, i Titu posebno, u uvodnicima, ali da se upuštao u neke dodatne analize i komentare – nije.
 
Štaviše, narednim (53) martovskim brojem Naše reči dominirao je Prvi srpski ustanak. Tako je, između ostalog, glasio i naslov uvodnika. Povod je, naravno, bila 150. godišnjica prave seljačke nacionalne revolucije, kako je Tošić prozvao Karađorđevu bunu. Da to nije bio samo oružani ustanak, Tošić slikovito pokazuje pričicom prema kojoj je "Karađorđe naredio da se svi vojnici u ustaničkoj vojsci šišaju i briju". A "kada su u jednom smederevskom selu to odbili, Karađorđe opkoli selo i pozva vojnike da se šišaju ili će selo zapaliti". I selo ostade čitavo.
"Prvi srpski ustanak, u svojoj osnovi, uvodi definitivno srpski narod u Evropu", tvrdi Tošić, "a srpsko pitanje tokom 19. veka postalo je jedno od najznačajnih evropskih pitanja". Nažalost, po Tošiću (i po Tošića) "u današnjoj borbi srpskog naroda za slobodu, posle 150 godina od Prvog srpskog ustanka" problem predstavlja to što srpsko pitanje još nije zadobilo odgovarajući značaj, odnosno što "još nije postalo pitanje koje prevazilazi sudbinu srpskog naroda i granice državne zajednice Jugoslavije". Bez obzira na to, "i u ovim i ovakvim tragičnim vremenima, kakva su naša, seljačka nacionalna revolucija iz 1804. godine u Srbiji samo može da hrani našu snagu u otporu jednom terorističkom i eksploatatorskom režimu".
 
Da li je birao ili se samo nametnulo, tek obeležio je Tošić uvodnicima još dva važna nacionalna jubileja. Najpre, 40 godina "od onog Vidovdana kada su usred Sarajeva odjeknuli pucnji srpskog revolucionara Gavrila Principa", koji su na kraju doveli "do Solunskog fronta i velikog oslobođenja i ujedinjenja" (uvodnik "1914–1954", NR 56, jun–jul); a zatim i takođe 40 godina (uvodnik "7. decembar 1914. godine"; NR 60, decembar) od Deklaracije koju je usvojila Skupština Srbije stavljajući se tako "u službu velike stvari srpske države i srpsko­hrvatskog i slovenačkog plemena". 
 
Tošića je u tim trenucima zbilja zahvatalo "epsko raspoloženje", pa je i pisao pomalo u stilu narodnog pevača: "I to bi najrevolucionarniji politički i vojni zadatak što ga je Srbija pre četiri decenije nametnula samoj sebi. I ona to ne učini kad se njene trupe nađoše pred Zagrebom i Ljubljanom 1918. godine! Nego to Srbija učini još 1914." Ni u trenucima najvećeg zanosa Tošić, međutim, nije zaboravljao da "to ne bi samo delo Srbije! Čin od 7. decembra 1914. bio je prirodna posledica onog opšteg revolucionarnog poleta na slovenskom jugu počev od 1903. godine! To bi posledica jugoslovenskog revolucionarnog pokreta u Sloveniji, posledica onog zamašnog rada hrvatsko­srpske koalicije u Trojednici, posledica onog ratobornog pokolenja Mlade Bosne, oslobodilačkog zamaha nacionalne Dalmacije i kulturnog uzdizanja Vojvodine! To bi posledica onog nacionalnog usklika kralja Nikole koji pozva Crnogorce u 'sveti rat za slobodu srpstva i jugoslovenstva'(...) I Srbija iz 1914 – što reče to i učini! Ne treba li se i danas na nju ugledati?" – kliktao je Tošić decembra 1954. godine.
 
Ovaj epski zanos dodatno je podvlačio Tošićevo ogorčenje zbog sporazuma postignutog u Londonu između italijanske i jugoslovenske vlade kojim je posle gotovo decenije rešena Tršćanska kriza. I kojim su Trst i zona A definitivno pripali Italijanima. Tošićev stav izražavao je već sam naslov "Trst za dolare" prethodnog, novembarskog (NR 59) uvodnika. Izražavajući na početku nadu "da će demokratska Italija napustiti tradicionalnu imperijalističku politiku na Balkanu i obezbediti hrvatskom i slovenačkom življu (...) manjinska prava", Tošić ističe da je "Jugoslavija praktično izgubila Trst još 1945. godine, dolaskom komunista na vlast". Pre svega zato što "za Tita i njegove doglavnike Trst je imao značaja samo utoliko ukoliko je mogao (...) da odvrati pažnju sopstvenih podanika od njihove diktatorske unutrašnje politike (...) I kada su mu, zbog slabe ovogodišnje žetve, zatrebali dolari, a krediti na svim stranama iscrpljeni, Tito je prodao Trst. Pretnje o oružanoj intervenciji i docnija priča o ’žrtvi socijalističke Jugoslavije za svetski mir' imale su samo da povećaju cenu."
 
Embed from Getty Images
 
Tošić je imao dodatnu satisfakciju, iako mu ona nije pružala zadovoljstvo. Podsetio je na svoj uvodnik "'Filozofija' jednog maršala" iz meseca maja: "Tito je spreman da preda Trst i čitavu zonu 'A' i tako pređe preko svih svojih i tuđih izjava i pokaže, čak i onim nesrećnim emigrantima koji su se pridružili režimu u odbrani Trsta, da je uvek spreman da izda svaku nacionalnu stvar u korist svoje lične stvari." Povod je bio Brozov intervju The New York Times­u za Evropu u kome je "na jedno pitanje (...) Tito cinično odgovorio da 'u spoljnoj politici se ne treba baviti filozofijom'". "Kao retko ko", komentariše Tošić, "Tito je principijelan u svojoj besprincipijelnosti (...) On je, izgleda, iz čitavog marksizma utuvio dobro samo onu misao da 'uslovi egzistencije određuju svest čovekovu'. Otuda, Tito ne misli o nacionalnim, političkim i socijalnim interesima jugoslovenskih naroda, koji su za njega neka vrsta superstrukture nagomilane istorijom, već on misli maršalski, konkretno, polazeći od svog položaja."
 
Zbog toga Tošić nije isključivao Titove nove "političke akrobacije", ne samo na spoljnom nego i na unutrašnjem planu: "Kada je Tito uklanjao Đilasa, mnogi su u inostranstvu verovali da priprema sporazum sa Sovjetima. Desilo se suprotno", primećuje Tošić. "Međutim, ne treba se varati. Ako može i ako mu prilike dozvole, neće mu smetati da ponovo okrene 'ćurak naopako', makar bio primoran u toj novoj fazi svoje spoljne politike da, pokušavajući da obmane tuđu prostotu, počne da primenjuje neke od đilasovskih ideja u unutrašnjoj politici."
 
Ovim uvodnikom Tošić kao da je želeo da otkloni eventualne nejasnoće i zabunu do kojih bi moglo dovesti njegovo zalaganje "Za jednu realnu politiku", kako glasi naslov uvodnika u prethodnom (54) aprilskom broju. Stvar je u tome što je od 1945. godine, kako kaže Tošić, borba protiv Titovog režima, kao i opšta politika naše emigracije, bila usmerena "tako da bi mogla doći do izražaja samo u slučaju jednog novog ratnog sukoba". Međunarodne prilike se, međutim, stalno menjaju: "Sudbinsko klatno na ovom starom zemaljskom časovniku neprestano se njihalo od mira ka ratu i obratno, i još nije stalo."
 
Zato se "u borbi protiv Titovog režima", iako se i dalje tvrdi da "svakim danom sve više odvodi zemlju u ćorsokak", moraju promeniti sredstva. A među tim sredstvima "najslabija je ona politika koja misli da ga obori samo jednim opštim ratnim sukobom". To bi bila "donkihoterija", jasan je Tošić.
 
Politika se, dakle, mora prilagođavati međunarodnim prilikama i njenim menama: "Mi se u inostranstvu, kao i naši ljudi u zemlji moramo brzo učiti da pratimo na jedan sasvim hladan način svetsku politiku koja se vodi iz nekoliko velikih svetskih centara (...) Narodi i grupe koji bi u ovom našem vremenu uporno stajali na pozicijama rata, neminovno bi doživeli da ih u vreme mirov­ ne politike sve svetske sile oglase ’ratnim huškačima’ (...) Otuda sa taktom i realizmom treba interese svog naroda braniti sredstvima i argumentima koji imaju vrednost u datom trenutku, na datom mestu i prema datim saveznicima." Upravo o tome Tošić je opet pisao za nekoliko brojeva (NR 57, avgust– septembar) u uvodniku simptomatičnog naslova "Gde smo". Naime, piše Tošić, "ako pogledamo oko sebe moramo prvo da utvrdimo da se problematika ovog sveta ne samo menja nego da se gotovo radikalno izmenila u poređenju sa onom, koju smo poznavali do pre samo godinu dana". O čemu je reč? O tome da "front između Zapada i Istoka više nije tako jasno obeležen kao u doba hladnog rata (...) Ratna opasnost, iako nije sasvim isključena, ustupa mesto atmosferi mirovnih pregovora." 
Posebno u tom kontekstu ističući Ženevsku konferenciju održanu sredinom godine – na kojoj su SAD, Britanija, Francuska, SSSR i Kina pokušali da nađu rešenje za krize u Vijetnamu i Indokini – došlo je do pokušaja "ostvarenja 'koegzistencije' dva naizgled (!? – M. L.) tako suprotna sistema kao što su kapitalistički i komunistički".
 
Tito je, kaže dalje Tošić, nastojao da se prilagodi novim okolnostima stvarajući sa Grčkom i Turskom Balkanski savez potpisan krajem jula, o čemu je Naša reč izvestila u istom, 57. broju. (U stvari, opet prema Dejanu Đokiću, ugovor je potpisan u Ankari februara 1953, a 1954. na Bledu je ratifikovan.) Taj manevar, međutim, razvijao je svoju tezu dalje Tošić, u slučaju povoljnog razvoja situacije ne bi mogao da spasi Tita. Naime, "u svetu makar i privremene 'koegzistencije' (...) uređenje evropskih pitanja" bilo bi uspostavljeno "na jednoj novoj osnovi uzajamnog osiguranja" u čemu za Tita "ne bi bilo mesta", piše Tošić. "U svetlu ovih mogućnosti, Titov položaj, ionako već poljuljan velikim unutrašnjim teškoćama, postao bi neodrživ. On bi morao da odluči ili da prilagodi svoju unutrašnju politiku zapadnim shvatanjima ili da, silom prilika, bude nateran da odstupi pred demokratskim snagama."
 
Embed from Getty Images
 
Te demokratske snage bile su, međutim, daleko ispod potrebnih kapaciteta. Kako je Tošić pisao u sledećem uvodniku "Pet godina Saveza" povodom godišnjice Oslobođenja (NR 58, oktobar 1954), prvi i osnovni cilj te organizacije – "oslobođenje zemlje, oslobođenje srpskog naroda i Jugoslavije od sadašnjeg omrznutog režima (...) može biti samo rezultat zajedničkih napora i borbe, kako demokratskih elemenata u izbeglištvu tako i svih slobodarskih snaga u zemlji". Nažalost, ta emigracija "u svojoj velikoj većini, stvarno više ne vodi borbu protiv komunističkog režima u zemlji (nego) se zanima međusobnim borbama, nacionalnim i političkim vetrenjaštvom, postepeno se pretvara u klupko prevaziđenih ambicija i palanačkog trača (...) lomi se na ličnim ambicijama (...) i, najzad, služi kao moneta za potkusurivanje (...) Nije onda nikakvo čudo da je mnogi Srbin u emigraciji izgubio orijentaciju i počeo da gleda svoja posla, to jest da polako tone u iseljenizam (...) Borba protiv Titovog režima može se vodi­ ti samo jednom dalekovidom i širokom politikom oslobođenja, u kojoj nema mesta ni emigrantskom zabavljanju, ni pokajničkom povratništvu ni agentskom gubljenju duša."
 
Takođe u oktobarskom broju Naše reči Tošić je obeležio još jednu četrdesetogodišnjicu od nacionalnog značaja: "Četrdeset godina od nestanka Jovana Skerlića" bio je naslov teksta u kojem Tošić izražava veliko poštovanje za lik i delo ovog srpskog književnog i političkog vunderkinda. "Jovan Skerlić je", piše Tošić, "izrastao kao najbolji izdanak naše rase (ali) nije bio samo književni kritičar niti samo politički ideolog. On je bio i čovek nacionalne ideologije ondašnjeg srpstva u Srbiji. Srpstva koje se može i dan danas da ponosi i svojim prkosom i svojim delima."
 
Ništa za Tošića nisu bile reči bez dela, pa će i za Skerlića reći da je "bio čovek ne samo stava nego i čovek akcije (...) on nije bio samo nacionalni teoretičar. On je bio čovek borbe na svim planovima". Ali, ističe Tošić, uspesi na ratnom polju, koje je tih godina doživljavala Srbija, "nisu zamračili Skerlićev moralni i socijalni vidik. On se nije mogao pretvoriti u militarističko­­hegemonističkog najamnika kojima je obilovala srpska inteligencija posle Prvog rata. Za Skerlića je vojničko oslobođenje bivalo samo uslov opšteg društvenog oslobođenja."
 
Nije, naravno, Tošić propuštao da pomene i ono sa čime se nije slagao. Ističući značaj Skerlićevog članka "Plodovi šovinizma", on ukazuje na njegov "poznati napis (...) o Anti Strarčeviću kao razmatranje o hrvatsko­srpskom jedinstvu". I tu Tošić kaže da se "čovek ne mora, bar danas, posle toliko argumenata protiv Skerlićeve teze, složiti sa njegovim izlaganjem", ali dodaje "da je Skerlić pošao u tu oblast kao istraživač i da bi, u dužem i dubljem ispitivanju, došao i do sigurnijih i do realnijih opaski".
 
Tošić sasvim ukratko donosi glavne poente iz tri, kako je napisao, "duga i značajna govora Skerlića" u Narodnoj skupštini Srbije. I za današnje vreme vredi Skerlićevo zapažanje žalosne pojave da imamo još nedovoljno prosvećen narod, jer u Srbiji ima "1.500 škola i 25.000 mehana". U toj situaciji nije čudo da je "narodno predstavništvo (...) svedeno (...) na ulogu jedne mašine za izglasavanje utrošenih kredita i na primanje k znanju svršenih činova".
 
Sve u svemu, zaključuje Tošić, iako je "u doba Skerlićeva žića i delanja Srbija napredovala" i njena budućnost u tom trenutku izgledala "i svetla i puna obećanja", Skerlić se "nije dao zavesti romantizmom, nego je propovedao realizam, kriticizam, borbu i delanje".
 
***
 
"Lakićevićev rukopis je više od hronike u najboljem značenju. On je u Desimiru Tošiću otkrio jedinstvenu pojavu u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije u 20. veku, osobenog pripadnika njene elite – po Tošićevom mišljenju „nepostojeće”. (…) Desimir Tošić je živeo i radio u doba ekstrema, kako je Erik Hobsbaum nazvao kratki dvadeseti vek: nacizam, komunizam, antikomunizam, i iz njih izvedeni antisemitizam, etnički nacionalizam, revanšizam. Tošić nije razlikovao 'bolji' od 'goreg' ekstrema. Po njemu, oni su se svojom metodom dodirivali. Desimir Tošić je, od mladosti do kraja života, zagovarao srednju liniju: dijalog, kom- promis, sporazumevanje. U novovekovnoj Srbiji srednja linija, i pored pokušaja političkog organizovanja, nikada nije bila većinska, odnosno vladajuća, ali ona je postojala i u kontinuitetu se kristalisala kao krhka vertikala", zapisala je Latinka Perović o knjizi Mijata Lakićevića.
 
Više o knjizi "Desimir Tošić: Između ekstrema" Mijata Lakićevića potražite na sajtu Akademske knjige.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Komentari 0

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Dalje ruke od naše dece

Sestre Ana i Elza su, u popularnom Diznijevom crtaću, uoči Božića bile tužne jer nemaju "tradiciju". Kako bi im pomogao, njihov sneško Olaf odlazi u potragu za istom.

Izdajnik opšte prakse

Ove godine obeleženo je 70 godina od rođenja Zorana Đinđić, te tim povodom objavljujemo odlomak iz najnovije knjige Mijata Lakićevića "Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj".

Mame na lomači

Srećemo ih, gledamo ih, pričamo sa njima, nalećemo na njih, prolazimo pored. Srećne su, nasmejane, nekad u haosu ali uvek pod kontrolom, svuda stižu, sve pokrivaju, ništa ne zaboravljaju.

Mnogo sma(t)rate

Bila sam na odmoru nedavno i kiselo se smešila "duhovitim" opaskama da odmor s troje male dece i nije odmor.

Đuka

Da je sreće i pameti, Vladimir Đukanović se nikada više ne bi vratio na Tviter koji je u znak protesta demonstrativno napustio kada je ta društvena mreža ugasila nalog Donalda Trampa.

Zašto ćutite?

U zemlji u kojoj se vanredna obraćanja ne zakazuju samo još zbog promene položaja planeta i pogubnog uticaja retrogradnog Merkura, vesti o ubistvima žena prolaze uz potpunu tišinu.

Referendum o Novom Sadu

Referendum o Generalnom urbanističkom planu otkrio bi mnogo više od toga da li su Novosađani za ili protiv projekta na vodi.

Saopštenje

Tužilaštvo se upustilo u neodgovoran i nedostojan pokušaj da insinuiranjem zastraši advokata ili javnost.