Đido

Autor: Mijat Lakićević

Info

28.05.2022.

09:30 > 16:12

Ovih dana ponovo je aktuelna priča o disidentu Milovanu Đilasu, zbog objavljenih dnevničkih zapisa. Šta je o Đidu pisao Desimir Tošić saznajemo iz knjige "Desimir Tošić: Između ekstrema".

Foto: 021.rs (Akademska knjiga/Aleksa Đilas)

Uz dozvolu izdavača Akademske knjige, donosimo vam deo o Milovanu Đilasu iz knjige Mijata Lakićevića "Desimir Tošić: Između dva ekstrema".

Đilas

Samo dve godine posle oštrog napada na Milovana Đilasa Desimir Tošić je napisao tekst u njegovu odbranu. Tačnije – prvo u znak podrške. U tom trenutku Đilas je još uvek među vodećim ličnostima Saveza komunista Jugoslavije. Upravo je (25. decembra) ponovo izabran za predsednika Skupštine Jugoslavije, obavlja funkciju trećeg potpredsednika Republike, član je Izvršnog komiteta CK SKJ. Razlog za podršku jednog antikomunističkog emigranta jednom visokom komunističkom funkcioneru bili su članci koje je ovaj drugi objavljivao u partijskom listu.

U istoriji je to dobro poznato, krajem 1953. godine Milovan Đilas je u Borbi – zvanično organu KPJ, odnosno SKJ – objavio seriju članaka u kojima žestoko kritikuje kako politički sistem (jednopartijsku vladavinu) tako i privatni život najviših državnih i partijskih funkcionera. Različiti autori navode različite podatke – od 14 do 18 – o broju tekstova; najbolje ih je izbrojao Goran Miloradović (članak "Ljudi na strateškim mestima – uzroci, posledice i smisao sukoba Josipa Broza Tita i Milovana Đilasa", u zborniku Tito – viđenja i tumačernja) – ukupno 19. Prvi je objavljen 11. oktobra 1953, a poslednji 4. januara 1954. godine.

U prvom uvodniku u 1954. godini "Jugoslavija na početku Nove godine" Tošić je prihvatio ruku koju je Đilas pružio. Odustajući definitivno od religijskih, božićnih, i prelazeći na svetovne, novogodišnje, uvodne napise, Tošić piše: "Na izmaku stare svako se pita šta nam novog nosi sledeća godina, nade ili razočarenja, nove perspektive ili životarenje u starom blatu takozvane socijalističke Jugoslavije." Malo zatim dilema je još konkretnija: "Mnogi se pitaju i to s razlogom: neće li kraj sadašnjeg režima biti i kraj trenutnih oslobodilačkih perspektiva, odnosno nećemo li iz jednog ropstva pasti u drugo, kao što nam se dogodilo na kraju Drugog svetskog rata? Hoće li kraj komunističkog režima u Jugoslaviji biti samo kraj u krvi pozavađenih komunista ili će biti početak mnogostrukog građanskog rata?"

Tošić je imao odgovor koji je želeo, kao da je zato pitanje i postavio. "Ako je do juče neko mogao da malaksava, danas već mora da se ohrabri". Đilas je bio ta dobra vest: "Zar Đilasov slučaj ne otvara perspektive, zar ne pokazuje ono što Naša reč tvrdi već duže vreme, da u Jugoslaviji ima i komunista, i iskrenih i oportunista, koji osećaju da se Jugoslavija nalazi na fatalnom putu unutrašnjih i spoljnih protivurečnosti. Neki u sebi samima, drugi javno – kao Đilas – pokušavaju da traže rešenja u moralnom i materijalnom kalu, što ga je stvorio režim u Jugoslaviji za poslednjih skoro devet godina. I od ovih komunista – hteli mi to ili ne – zavisi dobrim delom i sudbina naših naroda. Ne da se izjašnjavaju za Istok ili za Zapad, nego da utiču na razvoj unutrašnjeg procesa u režimu tako kako bi jednom narodi Jugoslavije uzeli sudbinu u svoje ruke."

I kao da je jedva čekao, Tošić je optimistički zaključio. "Na pragu Nove godine možemo da poručimo – oslobodilačkih perspektiva ima i njih će biti možda sve više. Od nas samih, od naših snaga i mudrosti zavisi da li ćemo te perspektive iskoristiti na putu ka slobodi. Neka svako na svom mestu izvrši svoj zadatak prema narodu i prema samom sebi."

Iz Tošićevog uvodnika ne može se nazreti da se Đilasu približava kraj. Verovatno zato što se u istom broju, na 10. i pola 11. strane nalazi članak "Slučaj Milovana Đilasa", potpisan inicijalima M. C., u kojem je, sa nekim usputnim, vrlo oštrim komentarima, obznanjena Đidova sudbina, pa je Tošić želeo da izbegne poklapanja.

Međutim, oštrina u punom smislu dolazi do izražaja u narednom, februarskom broju. Sada je Naša reč praktično cela posvećena Milovanu Đilasu: od 16 strana, Đilasovih je 13. To je praktično jedinstven slučaj u celoj istoriji časopisa. Čak i veliki interni događaji, poput konferencija Saveza "Oslobođenje" ili skupovi i dokumenti Demokratske alternative, do kojih će doći kasnije, zauzimali su manje prostora – po desetak strana najviše. Dešavaće se, takođe, u određenim situacijama, uglavnom posle smrti najistaknutijih saradnika Naše reči (Božidara Vlajića, Evgenija Jurišića ili Budimira Tošića), da se štampaju prigodni brojevi, ali nikada se nije desilo da jedna tema tako zaokupi Tošića. Nije se to dešavalo ni sa nekim velikanima emigracije, recimo Slobodanom Jovanovićem.

Milovan Đilas je, međutim, svakako bio upravo to – velika tema – i Tošić je to odmah, za razliku od mnogih drugih, video. O Đilasu i povodom Đilasa Tošić je u februarskom (52) broju Naše reči napisao dva teksta. Jedan je bio uvodnik "Na strmoj ravni" koji Đilasov slučaj posmatra u širem, tj. društveno političkom kontekstu: "Kao kad loptu pustite (...) niz strmu ravan i gledate kako se ona kotrlja sve brže ukoliko se sve više približava podnožju, tako se i Titov režim (...) vrtoglavno spušta sa visina nekadašnjih uspeha ka ponorima svoje propasti", izražava se ilustrativno Tošić. Titovi "saputnici", reaguju različito:

"Jedni protestuju i bivaju izbacivani napolje, drugi iskaču sami, dok treći u svome strahu i neizvesnosti priželjkuju neku 'moćnu ruku' sa strane", oni računaju da bi "sovjetskom pomoći (...) maršal sa nekolicinom svojih drugova (...) poleteo strmoglavce negde u bezdan i nestao bez traga", dok bi oni "ostali uglavnom neoštećeni", predajući tako "još jedanput svoju dušu đavolu".

Među tim saputnicima Tošić posebno apostrofira "đilasovce" koji žele "da se ide u korak sa promenama", jer, citira Tošić ovde Đilasa, te promene se mogu "kočiti, usporavati, ali se ne mogu zaustaviti". Oni su, đilasovci, "gotovo instiktivno osetili da samo ako se pridruže opštem kretanju (...) mogu narode Jugoslavije, i možda i njih same, na podnožju strme ravni očekivati umesto katastrofe novi usponi, građeni slobodnim snagama naroda".

"Vreme je da svi oni u partiji i režimu koji ne misle samo na 'male stvari': na sebe, na svoje položaje i slično (...) odbace sve iluzije i da zajedno sa narodima Jugoslavije i svojim demokratskim borcima (...) pretvore jednom odlučnom akcijom ovo besciljno kotrljanje (...) u revolucionarni uspon nove i demokratske Jugoslavije."

Drugi Tošićev tekst je "Beda Saveza komunista Jugoslavije", potpisan pseudonimom K. Kostić. Da je Tošićev, uz sve do sada poznato, svedoči i činjenica da se našao, kao prvi, u knjizi "Ko je Milovan Đilas" objavljenoj 2003. godine. Već sam naslov nagoveštava silinu kojom se Tošić obrušio na jugoslovensku komunističku partiju, mada je to bio pre svega jedan informativan članak, jer se u njemu ukratko prepričavaju diskusije praktično svih učesnika u raspravi. Kao izvor informacija Tošiću je poslužila Borba koja je tri dana nakon plenuma, 18, 19. i 20. januara, objavila (manje ili više skraćene) sve diskusije: "Članci, rasprave i 'pamfleti' – kako se kaže u optužnici (protiv – M. L.) Milovana Đilasa – sadrže kritički osvrt na današnji razvog vladajućeg elementa i samog režima u Jugoslaviji. Diskusija 'povodom slučaja Milovana Đilasa' u Centralnom komitetu Saveza komunista ukazuje baš na probleme koji su se pojavili u samom režimu, kao što razgolićuju celu partiju, njeno vođstvo, njene metode, kao i njenu demoralizaciju. Zato je potrebno osvrnuti se i na tu diskusiju", piše Tošić pošto je prethodno nabrojao imena svih učesnika u raspravi (ako to nije prejaka reč).

Posle kratkog prepričavanja većine diskusija – u čemu su najviše pažnje naravno dobili Tito, Kardelj i Moša Pijade, među onima koji su Đilasa kritikovali, odnosno, na drugoj strani, oni koji su kakotako i kolikotoliko optuženog branili, njegova bivša žena Mitra Mitrović i Vladimir Dedijer, kao i sam Đilas – Tošić je dao i malo statistike. Statistika, dakle, kaže da je "od 109 članova CK Saveza komunista reč uzelo samo njih 30. Đilasa je otvoreno branio Dedijer, a prikriveno Mitra. Zanimljivo je da skoro tri četvrtine članova CK nije uzelo učešća u diskusiji i na taj način ga nije direktno osudilo. Tu ima značajnih političkih ličnosti kao što su Aleksandar Ranković, Mijalko Todorović, Jovan Veselinov, Dobrivoje Radosavljević, Koča Popović, Spasenija Babović i Veljko Zeković – na strani Srba, pa potom među Hrvatima reč nisu uzeli Vladamir Bakarić, Đuro Salaj, Ivan Gošnjak, Ivan Božičević. Od Slovenaca nisu govorili Boris Krajger, Stane Kavčič (za ovog poslednjeg se veli da je bio jedan od zastupnika Đilasovih ideja u Sloveniji). Od Makedonaca u diskusiji nisu učestvovali Lazar Koliševski ni Ljupčo Arsov.

Od 27 članova CK, koji su se oborili na Đilasove teze, samo njih pet su ozbiljno čitali Đilasove članke (Broz, Kardelj, Milentije Popović, Minić, Vla hović). Vukmanović je čitao samo letimično; Čolaković 'usput'; Moša 'na dohvat i površno'; Blažo Jovanović veli da se teško mogu razumeti Đilasove 'zavrzlame'; Miha Marinko je vrlo otvoren: 'sve skupa nismo dublje ulazili u stvar'; za Josipa Cazija 'može biti sreća' što svi komunisti nisu čitali Đilasove članke; Dapčević, iako je 'zajedno razgovarao sa Đilasom', prilazio je njegovim člancima 'površno i naivno'; Bebler, čitajući Đilasove članke, nije se 'mnogo udubljivao'."

Pošto je izložio činjenice, tj. diskusije na plenumu, Tošić je prešao na njihovo komentarisanje, koje je, kao što rekoh, bilo baš žestoko. Nabrajajući gde su i u čemu sve, kako je rekao, komunisti lagali od 1941. do 1948. (a što mi ovde nećemo navoditi), Tošić zaključuje da "iz svih tih slučajeva, kao i iz diskusije u CK 'povodom slučaja Milovana Đilasa' – pokazalo se da jugoslovenski vodeći komunisti predstavljaju jednu grupu lažljivaca, ubica, neznalica, degenerisanih primitivaca, grupu ljudi koja nije valjala ni Sovjetskom Savezu, koja se za kratko vreme izigrala i na Zapadu, a koju je narod već u danima građanskog rata pravilno bio ocenio kao grupu zlikovaca kojima ništa nije sveto – eto ta grupa danas sa svojim Trećim plenumom, kako bi se to reklo komunističkim rečnikom – raskrinkala se sama i pred narodom i pred čitavim svetom."

Umeo je Tošić da jeziku pusti dizgine – pa i da "sa ogorčenjem pomišlja na onu gomilu pigmeja koji su vodili Prvu Jugoslaviju i doveli do njene sramne propasti" (NR 56) – ali to je bio žubor šadrvana naspram ovog rečenog o komunistima.

Nastavak o Đilasu donosimo vam sledeće subote.

***

"Lakićevićev rukopis je više od hronike u najboljem značenju. On je u Desimiru Tošiću otkrio jedinstvenu pojavu u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije u 20. veku, osobenog pripadnika njene elite – po Tošićevom mišljenju „nepostojeće”. (…) Desimir Tošić je živeo i radio u doba ekstrema, kako je Erik Hobsbaum nazvao kratki dvadeseti vek: nacizam, komunizam, antikomunizam, i iz njih izvedeni antisemitizam, etnički nacionalizam, revanšizam. Tošić nije razlikovao 'bolji' od 'goreg' ekstrema. Po njemu, oni su se svojom metodom dodirivali. Desimir Tošić je, od mladosti do kraja života, zagovarao srednju liniju: dijalog, kom- promis, sporazumevanje. U novovekovnoj Srbiji srednja linija, i pored pokušaja političkog organizovanja, nikada nije bila većinska, odnosno vladajuća, ali ona je postojala i u kontinuitetu se kristalisala kao krhka vertikala", zapisala je Latinka Perović o knjizi Mijata Lakićevića.

Više o knjizi "Desimir Tošić: Između ekstrema" Mijata Lakićevića potražite na sajtu Akademske knjige.

Teme

Komentari 2

Hronološki Najpopularniji

Branislav

28.05.2022 • 16:46

Udbasi

0 1 -1
Dejan

28.05.2022 • 11:50

Cccc

Cemu tolika paznja za jednog ceskog jevrejina koji je prijehao u Dubrovnik i odatle krece njegovo-njihovo familijarno rovarenje na ovim prostorima, od komunjara do zutih i sad evo deobe vlasti u bgd !!!

4 3 +1

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.