Globalisti - opasnost od ekonomske demokratije

Na srpskom jeziku nedavno je objavljena knjiga "Globalisti - kraj doba carstva i rađanje neoliberalizma" Kvina Slobodijana, u izdanju Akademske knjige.
Globalisti - opasnost od ekonomske demokratije
Foto: Pexels (Reynaldo)

Uz dozvolu izdavačke kuće, 021.rs vam donosi odlomak iz knjige.

Opasnost od ekonomske demokratije
 
Institucije Breton Vudsa rođene su nepotpune. Međunarodni monetarni fond bio je odgovoran za svetski novac; on je pomaga da se održi stabilna vrednost valuta pomoću kratkoročnih pozajmica zemljama u problemima, dopuštajući državama da prilagode kurseve kada je to nužno. Svetska banka bila je odgovorna za obnovu i razvoj; ona je pozajmljivala novac na dug period s niskim kamatama i garantovala pomoć pri izgradnji infrastrukture i industrijskih kapaciteta, prvo u zapadnoj Evropi, a potom i u zemljama Juga.
Nedostajalo je telo koje bi bilo odgovorno za nadgledanje trgovine. Entitet planiran za tu ulogu bila je Međunarodna trgovinska organizacija koja bi zaokružila trio iz Breton Vudsa. Kao i MMF i Svetska banka, ITO bi bila udomljena u UN-u i pružala bi pravni okvir za međunarodnu slobodnu trgovinu. Ekonomski i socijalni savet UN-a (ECOSOC) odlučio je u februaru 1946. da sazove međunarodnu konferenciju o trgovini, što su Sjedinjene Države predložile 1945, i da se posveti izradi nacrta povelje o svetskoj trgovini. Originalni autor povelje trebalo je da bude grupa od petnaest glavnih nacija Severa plus Kina i Indija.
 
Takvo lokalizovanje moći odlučivanja moglo je odražavati relativno učešće u trgovini u svetskoj ekonomiji, ali nije bilo reprezentativno, s obzirom na to da je u svetu 1946. postojala sedamdeset jedna nezavisna zemlja. Takav ograničen demokratski princip reprodukovao bi nejednaku prirodu upravljanja u UN-u, gde je mali Savet bezbednosti imao moć veta u odnosu na veliku Generalnu skupštinu. ITO bi takođe sledio model MMF-a i Svetske banke, gde su glasovi bili proporcionalni učešću zemalja u svetskoj trgovini.
 
Požurivana od UN-a, grupa za planiranje ITO-a tokom vremena proširena je prvo Čileom, Libanom i Norveškom, a potom i drugima. Još je više nacija bilo uključeno u pregovore na tri sastanka, u Londonu 1946, Ženevi 1947. i Havani 1948. Dodavanje zemalja Juga bilo je važno, zato što su latinoamerički i azijski predstavnici dnevni rad usmeravali dalje od pravovernosti slobodne trgovine. Bez omalovažavanja međunarodne trgovine, te su nacije težile da zaštite paralelno pravo odstupanja od pravovernih pravila slobodne trgovine da bi zaštitile domaću industriju protiv strane konkurencije i da bi nastavile s domaćim razvojem i punom zaposlenošću.
 
Primena demokratskog principa na planiranje ITO-a bio je moment pobune protiv povezanih zamisli Lige naroda i Međunarodne trgovinske komore (ICC) onako kako je to bilo formulisano na Svetskoj ekonomskoj konferenciji 1927. Više neće vladati prost princip negativne integracije. Tarifni zidovi ne postoje samo da bi se srušili, već i da bi zaštitili stremljenja mladih privreda. Glavni pregovarač SAD-a oko ITO-a prisećao se "hora osude" od "nerazvijenih zemalja" kada su se protivile jednoobraznim principima u ime potrebe za posebnim tretmanom zarad razvoja. Najvažniji način na koji je to izraženo nalazio se u vladajućem principu. Za razliku od MMF-a i Svetske banke, Međunarodna trgovinska organizacija trebalo je da bude organizovana na principu jedna zemlja jedan glas. Demokratija je trebalo da se uvede na nivo globalnog ekonomskog upravljanja.
 
Poratni neoliberalni pokret rođen je usred drame oko ITO-a, a neki njegovi pripadnici imali su istaknutu ulogu u njoj. Kako su se delegati okupili u Ženevi u proleće 1947. da sastave nacrt svetske trgovinske povelje, grupa intelektualaca sastala se na drugoj strani Ženevskog jezera, u podnožju Mont Pelerana. Uzevši ime po mestu okupljanja, Društvo "Mont Peleran" (MPS) postalo je klica onog što je njegov organizator Hajek nazvao "neoliberalni pokret".
 
Među okupljenima bili su Mizes, Repke, Robins i dvojica budućih nobelovaca Milton Fridman i Džordž Stigler (George Stigler). Društvo "Mont Peleran" prihvatilo je moduse rada od međunarodnih projekata haberlerovskog tipa iz tridesetih godina, uključujući Lipmanov kolokvijum, radionicu o Haberlerovoj studiji o Depresiji i ansijevsku radionicu o svetskoj ekonomiji.
 
Prema Hajekovim rečima, namera Društva bila je omogućiti "lični kontakt zastupnika neoliberalizma", da bi se "podigla koherentna građevina [...] neoliberalne misli i da bi se radilo na njenoj praktičnoj primeni na probleme različitih zemalja". To je uključivalo lične kontakte, kao i prevod i distribuciju ključnih tekstova zbog pospešivanja "toka neoliberalnih ideja". Kao i susreti u Ženevi i Parizu tokom tridesetih godina, Društvo "Mont Peleran" bilo je globalno po svom mandatu i po predmetu proučavanja. Hajek je osećao da su socijalisti isuviše dugo monopolisali jezik internacionalizma. Neoliberalima je bila potrebna hrabrost u uverenjima i odvažnost da urade ono što su socijalisti uradili pola veka ranije, da sanjaju o utopiji. Oni moraju da zamisle svet kakav su želeli da vide u stvarnosti, čak i ako se on činio nepraktičan i neverovatan.
 
Već smo videli da teško da su socijalisti imali monopol na globalističku misao pre 1945. Ekonomski liberali u Ženevi, u Ligi naroda i izvan nje, sanjali su velike snove u pokušaju da nanovo osmisle i izgrade ono što su videli kao izgubljeno doba svetskog kapitalizma. Na mnoge je načine "Mont Peleran" bio nastavak duha Lige. Mnoge ličnosti u Društvu, uključujući Mizesa, Repkea, Hajeka, Robinsa, Morisa Alea (Maurice Allais) i Raparda ili su radile u Ženevi ili su predstavljale svoj rad u Rapardovom Postdiplomskom institutu. Repke je za septembar 1939. planirao skup u Ženevi koji bi okupio mnoge iz Društva "Mont Peleran", ali je izbio rat. Prvo okupljanje podno Mont Pelerana bilo je realizacija odloženog međunarodnog skupa.
 
S obzirom na ženevski pedigre, ne čudi što je perspektiva izjave o ciljevima Društva "Mont Peleran" bila globalna. Izjava, koju je sastavio Robins, počinjala je zapažanjem da "na velikim područjima zemljine površine već su nestali suštastveni uslovi ljudskog dostojanstva i slobode. Na drugima, oni su pod stalnom pretnjom od aktuelnih tokova u politici". Referenca ovde nije samo na komunizam, već i na kretanja prema socijaldemokratiji, kao što je, na primer, talas nacionalizacije koji je nešto ranije sprovela izabrana Laburistička partija u Britaniji. Izjava se završava pozivom na izučavanje
"stvaranja međunarodnog poretka koji bi doprinosio očuvanju mira i slobode, te omogućavao uspostavljanje harmoničnih međunarodnih ekonomskih odnosa".
 
Uopšteni i ponešto neodređeni sentimenti izjave MPS-a dobili su na težini nekoliko nedelja kasnije, kada se petsto poslovnih ljudi iz trideset zemalja okupilo u Montreju, na manje od dvadeset kilometara od Mont Pelerana, na prvom zasedanju Međunarodne trgovinske komore od kraja rata. Hajek, Mizes, Haberler i Mahlup sa ICC-om, koji je bio njihov poslodavac tokom dvadesetih i ranih tridesetih godina, delili su i delimično usvojili njegovu globalnu perspektivu; Mizes je predstavljao Austriju na više zasedanja ICC-a u međuratnom periodu. Još tačnije, najveći pojedinačni finansijer prvog zasedanja Društva "Mont Peleran" bio je švajcarski industrijalac i diplomata Hans Sulcer (Hans Sulzer) koji je bio član saveta ICC-ovog izvršnog komiteta tokom tridesetih godina i njegov potpredsednik nakon 1945.
 
Sulcer, glavni finansijski pomagač "Mont Pelerana", a kasnije i član, koji je bio na britanskoj crnoj listi zbog navodne trgovine s nacistima, pomogao je u pokušaju da nakon rata Hajek dobije mesto na Univerzitetu u Cirihu. Takođe je bio član Zajedničkog komiteta ICC-a i Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir, koji je tokom tridesetih godina sponzorisao glavno istraživanje vodećih svetskih ekonomista (uključujući Mizesa) o međunarodnoj ekonomskoj rekonstrukciji.
 
Ako su neoliberalni intelektualci govorili s planinskih visova, ICC je bio njihova osnova. U Motreju, tridesetosmogodišnji ekonomista poljsko-američkog porekla, Mihael Angelo Halperin, član MPS-a koji će imati važnu ulogu u monetarnim raspravama šezdesetih godina, okupljenim poslovnim ljudima izložio je zvaničnu analizu Povelje međunarodne trgovinske organizacije (ITO) iz Havane. Halperin je bio suštinski član Ženevske škole. Rođen u Varšavi 1909, završio je osnovne i postdiplomske studije na Univerzitetu u Ženevi 1929. i 1931. godine. Njegova disertacija, napisana na francuskom, bavila se monetarnim problemima koji su stvoreni kolapsom Habzburškog carstva. Godine 1934, izazvao je ozbiljno interesovanje kod Rokfelerove fondacije za finansiranje osnivanja Međunarodnog monetarnog instituta u Ženevi.
 
Rapardov student Halperin dobio je mesto u ženevskom Postdiplomskom institutu za međunarodne studije 1935, godinu dana posle Mizesa. Tokom tri godine radio je i bio "gotovo u svakodnevnom kontaktu" s Mizesom i Repkeom koji je u Institut stigao 1937. Halperin je govorio na Lipmanovom kolokvijumu 1938. o monetarnim problemima. Bio je glasan član Društva "Mont Peleran" nakon rata, kao i pomoćnik urednika magazina Fortune, učesnik sastanaka Bilderberg grupe i Grupe Belađo koja je doprinela kraju sistema iz Breton Vudsa fiksiranih, ali prilagodljivih deviznih kurseva.
 
Halperin se prvi put angažovao u međunarodnim poslovnim krugovima 1943, kada je uzeo dopust s Koledža Hamilton da bi radio kao savetnik farmaceutske i kozmetičke kompanije "Bristol Mejers", čiji su glavni proizvodi bili laksativi i paste za zube, a koja je dobila veliki ugovor za snabdevanje penicilinom savezničkih vojnika tokom rata. Godine 1944, na Međunarodnoj poslovnoj konferenciji, koja je okupila ICC, Nacionalno udruženje proizvođača i druge, Halperin je bio izvestilac za sekciju o međunarodnim monetarnim odnosima. Uživajući najviši konsultativni status u Ekonomskom i socijalnom savetu UN-a, ICC je bio učesnik na svakom stupnju pokušaja da se stvori ITO. Kao savetnik ICC-a, Halperin je bio jedan od malobrojnih Amerikanaca koji su prisustvovali i konferenciji u Ženevi i konferenciji u Havani u nezvaničnom svojstvu. Kada se pojavio pred američkim Kongresom 1950. da bi se založio za odbacivanje Povelje ITO-a, predsednik "Bristol Mejersa", Li H. Bristol (Lee H. Bristol) poveo je Halperina, oslanjajući se isključivo na njegove analize i obraćajući mu se tokom zasedanja za detalje koje sam nije bio u stanju da pruži.
 
Halperinova izjava u Montreju o protivljenju Povelji iz Havane bila je gotovo kopija stava ICC-a i Lige naroda na Svetskoj ekonomskoj konferenciji 1927, događaj što je, prema mišljenju Halperinu, bio "najviša tačka međunarodnih napora", te je proizveo "najsveobuhvatniji izveštaj te vrste, dobro obrazložen dokument" koji, nažalost, nije uključivao mehanizam za sprovođenje ili za svoju obaveznost. Kao i u izveštaju iz 1927, Halperin je zahtevao negativnu integraciju. Za "sveukupan rast produktivnosti, trgovine, investiranja i životnog standarda u čitavom svetu" bio je potreban sistem "u kojem se s najvećom mogućom slobodom mogu kretati roba, kapital i ljudi, a usluge razmenjivati od zemlje do zemlje".
 
Halperin je osudio predloženu Međunarodnu trgovinsku organizaciju (ITO), koristeći izraz iz kritike iz tridesetih godina: ekonomski nacionalizam. Prema njemu, broj izuzetaka, vanrednih klauzula i ograđivanja u Povelji iz Havane, od nje je napravio "prvu međunarodnu povelju ekonomskog nacionalizma koja je ikad napisana u dugoj istoriji civilizovanog sveta". Za Halperina i Međunarodnu trgovinsku komoru (ICC), Povelja ITO-a bio je "opasan dokument", pre svega zato što je unosila demokratiju u međunarodne odnose. Govoreći pred Kongresom SAD-a, Bristol je kazao da je "neprihvatljiva procedura na osnovu principa jedna zemlja jedan glas". To je pretilo da dovede do situacije u kojoj bi "pravila međunarodne trgovine postavljale zemlje koje imaju minoran udeo u međunarodnoj trgovini i često vrlo malo iskustva u vođenju trgovinske politike".
 
Halperin je proširio svoju kritiku ITO-a na opšta zapažanja o svetu nakon kraja Prvog svetskog rata. Primetio je da je taj period bio obeležen paradoksom: umnožavale su se prepreke za međunarodnu trgovinu i razmenu, iako je narastala svest o globalnoj ekonomskoj međuzavisnosti. To je dovelo do serije donkihotovskih nada, kao što je "izolacija" koju je promovisao Kejnz i što su mnogi videli kao jezgro poratnog poretka. Suština cilja "autonomne politike" bila je to da nacija treba biti slobodna da prekrši pravila igre kada odabere da to učini. Konferencija u Havani, zamišljena kao demonstracija internacionalizma, postala je "vrlo prosvetljavajući i prosvećujući seminar o današnjem nacionalizmu".
 
Za Halperina, ITO je bio izvrstan primer neuspeha da se prizna potreba za dvostrukim upravljanjem, imperiumom i dominiumom. Govoreći na drugom skupu industrijalaca, Halperin je kazao da bi "dobar" ITO "zabranio" svaku formu blokiranja kapitala i dobara, kao i suptilnije forme narušavanja tržišta pomoću subvencionisanja proizvodnje. Halperin je suverenitet stavio pod navodnike, implicirajući da izraz nema samosvojno značenje kada se primenjuje na ekonomiju.
 
U članku čija je osnova predavanje na Postdiplomskom institutu u Ženevi, isto je uradio i s izrazom "autonomija", diskreditujući pojam na sličan način. Prema Halperinovom razumevanju, sprovođenje ekonomskog suvereniteta i ekonomske autonomije nije naprosto nepreporučljivo, ono je nemoguće. Deo kritike Halperin je formulisao u kategorijama onog što sam nazvao dvostrukim svetom kapitalizma. Jedan je sloj sveta onaj prirodnih bogatstava i prostora za proizvodnju, raspodelu i vlasništvo. Drugi je sloj politički svet nacija i država. Kategorijalna greška suverenističke tvrdnje bila je potvrđivati političku kontrolu nad svetom prirode i ekonomije. Halperin je to razradio 1952. godine. U fizičkim kategorijama, kazao je, "planeta je jedna jedinica koja ne može biti deljena na ekvivalentne ili samodovoljne delove. Politički, međutim, ona je podeljena na mnoštvo odvojenih država koje sve pred očima imaju nezavisnost, često težeći barem delimičnoj ekonomskoj nezavisnosti".
 
Resursi planete, uključujući klimu, mora i unutrašnjost zemlje, ne "daju prednost vrsti političkih podela koje prevladavaju na našoj planeti". "Ne postoji način na koji bi se politička podela planete mogla pomiriti s njenom fizičkom strukturom pomoću ovakve ili onakve raspodele površina i resursa globusa među pojedinačnim državama. Alternativa je ograničiti relevantnost političkih podela za kategorije ekonomskih odnosa". Halperinova vizija poretka bila je multilateralna, ali takođe i unilateralna: nije tolerisala nikakva odstupanja od struktura slobodne trgovine. Ne samo da nije uvažio pritužbu zbog narušavanja suvereniteta; saglasno sa stanovištem militantnog globalizma Ženevske škole razvijenog još tridesetih godina, umanjivanje suvereniteta jeste bila poenta. Halperin je neuvijeno pisao da je nužno "podrediti" nacionalne ciljeve  međunarodnom poretku.
 
Ponavljao je federalističku viziju Mizesa, Robinsa i Hajeka kada je tvrdio da "značaj nacionalnih granica [...] mora biti radikalno i drastično smanjen". One moraju postati "puke administrativne granične linije", a nacionalne vlade moraju "imati samo ograničenu moć nad svojom populacijom". U jakoj formi, to bi zahtevalo ono što je nazvao "geopolitika unazad", reorganizovanje nacionalnih granica da bi se aktivno umanjila njihova sposobnost za samodovoljnost. Halperinovi zahtevi za jakom Međunarodnom trgovinskom organizacijom koja bi okupila nacije oko slobodne trgovine i potencijalno ih smanjila da bi tako povećala zavisnost od svetske trgovine bio je prvi primer poratne potpuno artikulisane neoliberalne utopije.
 
Takođe, to je urađeno unutar svetski najvažnije grupe koja je zastupala kompanije. Rešenje je bilo radikalno i bez sumnje bilo bi odbačeno od njegovih poslodavaca unutar "kapitalističke internacionale". On je uvideo da bi veoma malo nacija, uključujući SAD, bilo spremno da potpiše takav dokument. S obzirom na to, zapanjujuće je primetiti proverljivu posledicu, uz aktivizam njegovih kolega neoliberala, njegovog aktivizma na propast ideje o Međunarodnoj trgovinskoj organizaciji. Iznenađenje je bilo protivljenje Međunarodne trgovinske komore ITO-u. Komora je bila bliska Stejt departmentu tokom i nakon rata. Podržala je pritisak državnog sekretara Kordela Hala (Cordell Hull) za slobodnu trgovinu i Američki savet ICC-a bio je jedan od "kamena temeljaca podrške obe partije" za njegov program.
 
Kada je Povelja iz Havane stigla na usvajanje, refleksna sklonost mnogih članica ICC-a bila je da slede obrazac podrške američkom Stejt departmentu potpisujući je. Ipak, kako navodi zvanična istorija ICC-a (koju je pisao nekadašnji član), Halperin je ključnog saveznika za svoje protivljenje pronašao u Filipu Kortniju, Mizesovom poznaniku koji se priključio Društvu "Mont Peleran" 1953. godine. Kortni je predvodio opoziciju i uspeo da ubedi izvršni komitet ICC-a da se prvi put suprotstavi Stejt departmentu oko nekog važnog pitanja. Scena se ponovila na međunarodnom skupu kada je Kortni ponovo predvodio protivljenje osnivanju Međunarodne trgovinske organizacije, ovog puta usmereno na Britanski komitet koji je bio sklon da potpiše sporazum. Odlučujući je moment došao kada je predsedavajući komiteta, Ernest Mersije (Ernest Mercier), francuski industrijalac koji je prisustvovao Kolokvijumu "Volter Lipman" i bio član "Mont Pelerana", kazao da bi pre podneo ostavku nego što bi prihvatio rezoluciju. To je bio kraj rezolucije.
Stajući na stranu Kortnija i Halperina, Mersije je minirao podršku ICC-a za ITO. Jedan je posmatrač nazvao grupu oko Halperina "perfekcionistima" i ukazao na "interesantnu mogućnost" da su "u ovom slučaju biznismeni bili 'beznadežni idealisti', dok su birokrate i profesori koji podržavaju Povelju, ali se nisu zaljubili u nju, bili 'realisti'". Referirajući na izjavu koju je sastavio Halperin, kazao je da "nije uvek lako reći kada te izjave izlažu utopijske ideale, a kada opisuju stanje stvari za koje poslovne grupe smatraju da je stvarno dostižno". Takve kritike nisu uviđale da utopizam nije slučajan, već nameran. Halperin je 1947. pisao da "[se moramo složiti da treba ići dalje od jalovih i samodopadnih racionalizacija sadašnjice (u ime onog što je često nazivano 'realizam') i težiti ciljevima koji mogu izgledati nedostižni [...] sve dok ne budu dostignuti".
 
Halperin i Kortni doslovno su ostvarivali Hajekovu želju iz 1949. nudeći "liberalnu utopiju [...] koja nije preterano strogo praktična i ne ograničava se na ono što danas izgleda politički moguće". To je upravo bilo preterivanje u izjavama koje ih je činilo podložnim neoliberalnom programu što je polemiku diktirao kao sredstvo da se od liberalizma napravi "intelektualna avantura, čin hrabrosti". Drugim rečima, ono što su posmatrači videli kao neuspeh moglo je biti tačno ono što je bio Halperinov i Kortnijev cilj, odbaciti diplomatiju i pragmatizam, te ući u sukob sa zastupnicima nacionalne ekonomske autonomije. Izjave o stanovištima Međunarodne privredne komore nisu bili samo dokumenti o zvaničnoj politici ICC-a, već ono što Nemci zovu Kampfschriften ili bojni dokumenti. Kako je to Halperin kazao, neuspeli svet konferencija u međuratnom periodu rezultirao je u lekciji koja kaže: "[Da bi se suprotstavilo jakom trendu, nužno je udariti ga i to udariti ga jako".
 
U širim kategorijama, borba oko ITO-a postavila je kao protivnike Sever i Jug. Zvanični američki prikaz kompromisa da se progura Povelja iz Havane pokazuje da je važno ne pretpostavljati da je Zapad jedinstveni jednoobrazni akter u poratnim okolnostima. Daleko od toga da su nepopustljivi, zvanični američki predstavnici neposredno nakon rata pokazali izuzetnu spremnost da odgovore na zahteve zemalja Juga. Kriviti nespremnost visokih poslovnih krugova da se odreknu suvereniteta za to što SAD nisu ratifikovale povelju Međunarodne trgovinske organizacije previđa činjenicu da zvanično stanovište ICC-a nije bilo da bi učestvovanjem u ITO-u SAD izgubile isuviše suvereniteta, već da ITO ne bi narušio dovoljno suvereniteta potpisnika. Koristeći "poslovnu internacionalu" kao pojačivač za radikalnu viziju koja podseća na Robinsov i Hajekov federalizam iz tridesetih godina, neoliberali iz Ženevske škole zaobišli su stav zvanične vlade i pomogli propasti jedne organizacije koja je na nivou odlučivanja bila obavezana na paritet sa siromašnijim nacijama sveta.
 
***
 
U Globalistima Kvin Slobodijan analizira kako je mala grupa intelektualaca iz centralne Evrope postavila temelje institucijama kao što su Evropska unija ili Svetska trgovinska organizacija. Pored toga što su se suprotstavljali fašizmu i komunizmu, grupa je držala da je neophodno ograničiti i moć demokratske javnosti, jer ljudi kao građani i ljudi kao radnici predstavljaju smrtonosnu pretnju vrhovnom cilju neoliberala, globalnoj ekonomiji integrisanoj slobodnim protokom kapitala.  Za razliku od standardnih tumačenja koja veličaju neoliberale kao glavne pobornike tržišta, a nasuprot vladama i državama, Slobodijan tvrdi i potkrepljuje mestima iz njihovih dela da su uglavnom na globalnom nivou neoliberali prigrlili upravljanje, neutrališući time političku vlast na nivou država, tako da demokratske vlade ne mogu opstruirati bezbednost i pokretljivost svojine.
 
Više o ovom delu pogledajte na sajtu Akademske knjige.

Komentari 0

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Nekad se ŠTA?

Najčešće u šali dodam ono "nekad se lepo znalo" aludirajući na one generacije kojima je sve novo loše i nakaradno, a sve staro je valjalo.

Naprednjački ktitori Limana

Lutali su limanski vernici decenijama kroz blokove kao kroz pustinju, tražeći zaklon od socijalističkog betonskog đavla. Obećano mesto čekali su strpljivo, a onda su došli oni - naprednjački ktitori.

Reko mi Saša sa interneta

Tumarajući učmalim hodnicima interneta neretko naletim na smeće koje ljudi razvlače kao dokaz neke užasne nepravde koja se nad njima sprovodi.

Valuta pokazuje čije je Kosovo

Nekoliko dana pred kraj 2023. godine, Nacionalna banka Kosova je obznanila da od 1. februara neće tolerisati plaćanja u dinarima.

Vidite da može drugačije

Nedavno sam pisao da je potpuno normalno da poslodavac koji smatra da ne posluje zadovoljavajuće i nema dovoljan obim posla, može da otpusti deo radnika koje smatra za višak.

Ginekološka apstrakcija

Nije prošlo ni nedelju dana od događaja u Sremskoj Mitrovici kada je jedna "mala" Marica svojim statusom na Fejsu viknula usred snežno zavejane doline i pokrenula lavinu.

Akušersko nasilje i prosto primoravanje

Juče se po internetu brzinom svetlosti proširila priča da je mlada majka u porodilištu u Sremskoj Mitrovici pretrpela torturu tokom loše vođenog porođaja.

Hladni dani ućutkali hvalisavog Vučića

Predsednik Srbije se često hvališe kako je za "11 godina naprednjaka izgrađeno 900 kilometara autoputeva, čak 325 više nego za 54 godine koliko su Srbijom vladali Tito, potom Milošević".

Svet od stakla

Muzej Vojvodine je ponovo postigao pun pogodak - izložba "Staklo" nije samo publici pokazala bogatstvo i raskoš sačuvanog u fundusima, već je i ukazala na veliki potencijal novosadskih kustosa.

Svi mi volimo Srbiju!

Svi mi volimo Srbiju, nesporno je. I ovaj što podigne tri prsta pre umivanja ujutru i onaj što mu lepe etiketu autošoviniste.

Umesto čestitke

Sezona je praznika i doba godine kada za tren zaboravimo na sve loše i poželimo da nova godina i ta masa novih dana donesu baš ono nešto što nam treba.

Izvinjenje

Predsednik Srbije uputio je izvinjenje građanima Republike Srpske zbog, kako je rekao, strašne kampanje koju protiv njih vodi "jedan deo političke javnosti u Beogradu".