Piše Toma Piketi: Slepe ulice i zamke rasprave o populizmu

Autor: Toma Piketi

Info

11.11.2023.

09:30 > 10:50

Nova knjiga Tome Piketije "Sagledati razmere rasizma, pobediti diskriminaciju" objavljena je u izdanju "Akademske knjige".

Jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista ovih dana boravio je u Beogradu.

U Srbiji je aktuelna njegova nova knjiga, a 021.rs u saradnji sa izdavačkom kućom "Akademska knjiga" vam donosi odlomak iz novog dela.

Slepe ulice i zamke rasprave o populizmu

Izbegavao sam koliko je to bilo moguće da u ovom ispitivanju koristim pojam "populizam". Razlog je jednostavan: ovaj koncept ne omogućuje ispravnu analizu trenutnih dešavanja.

Političko-ideološki sukobi uočeni u različitim regionima planete duboko su višedimenzionalni. Konkretno, oni u igru uvode podele na sistem granica i na sistem vlasništva.

Međutim, pojam "populizma", kako se koristi u novijim javnim raspravama, ponekad do tačke zasićenja, često se svodi na mešanje svega u neku vrstu smeše koja se ne može svariti.

Politički akteri taj pojam previše često iskorišćavaju kako bi označili sve što im se ne sviđa i od čega žele da se odvoje. Podrazumeva se da će antiimigrantska partija, ili partija koja stigmatizuje strance, biti smatrana "populističkom".

Međutim, i retorika čiji je cilj da se od bogatih zahteva da plaćaju veće poreze takođe će biti označena kao "populistička". A ako neka partija govori o mogućnosti da se javni dug ne otplati do kraja, onda će se to bez oklevanja nazvati "populističkim".

U praksi je taj pojam postao vrhovno oružje koje omogućava objektivno vrlo favorizovanim društvenim kategorijama da unapred diskvalifikuju svaku kritiku svojih političkih i programskih opcija. Nema više potrebe da se raspravlja o suštini, na primer o činjenici da postoji nekoliko mogućih fiskalnih ili socijalnih politika i više načina organizovanja globalizacije. Dovoljno je označiti protivnike kao pripadnike "populizma" da biste mirne savesti mogli da prestanete da raspravljate i razmišljate.

U Francuskoj je tako od predsedničkih izbora 2017. godine postalo uobičajeno pod istu kategoriju "populističkih" svrstavati biračko telo koje su u prvom krugu okupili Žan Lik Melanšon (Jean-Luc Mélenchon) i Marin Le Pen, zaboravljajući usput da prvi uključuje birače koji su u proseku najotvoreniji za imigraciju, a drugi one što se njoj najžešće protive.

U Sjedinjenim Američkim Državama 2016. godine nije bilo neuobičajeno u "populističku" kutiju staviti i internacionalističkog socijalistu Bernija Sandersa i nativističkog biznismena Donalda Trampa.

U Indiji se takođe može odabrati da se kao "populistički" označe i Modijeva antimuslimanska BJP i socijalističke i komunističke partije ili pokreti nižih kasta koji nude strogo suprotne platforme i opcije. U Brazilu se oznaka "populistički" ponekad koristi da bi se naizmenično označavali autoritarno-konzervativni pokret čije je oličenje Bolsonaro ili radničke stranke bivšeg predsednika Lule.

Čini mi se da pojam "populizam" treba apsolutno izbegavati, jer nam ne dozvoljava da razmišljamo o složenosti sveta. Konkretno, on zanemaruje višedimenzionalnu prirodu političkog sukoba i previđa da stanovišta zauzeta o pitanju granice i pitanju vlasništva mogu biti vrlo različita.

Naprotiv, moramo pažljivo razlikovati te različite dimenzije propitivanja, a pre svega precizno i rigorozno analizirati različite političke i institucionalne odgovore koji su zaista u igri. Prvi problem s raspravom o populizmu jeste njena ispraznost: taj pojam nam ne dopušta da govorimo ni o čemu konkretnom.

Rasprava o javnom dugu, pogotovo u kontekstu evrozone, nesumnjivo ilustruje najnižu tačku do koje se došlo upotrebom ovog pojma. Čim neki politički akter, demonstrant ili građanin pomene mogućnost da navedeni dugovi neće biti u celini i odmah vraćeni, gnev prosvećenih komentatora obrušava se na bezobraznika: evo "najpopulističkije" ideje koja nekom može da padne na pamet.

Čini se da pritom dotični prosvećeni komentatori zanemaruju gotovo sve o istoriji javnog duga, a pogotovo da su se vekovima, često sa uspehom, događala mnoga opraštanja javnog duga, naročito u XX veku. Javni dug iznad 200% bruto domaćeg proizvoda viđen u mnogim zapadnim zemljama 1945–1950. godine, naročito u Nemačkoj, Japanu, Francuskoj i većini evropskih zemalja, eliminisan je u roku od nekoliko godina kombinovanjem primene jednokratnih poreza na privatni kapital, direktnim opraštanjem dela dužničkih obaveza, dugoročnim odlaganjem otplate ili inflacijom.

Evropska konstrukcija pedesetih godina prošlog veka izgrađena je na zaboravljanju dugova iz prošlosti, i to je omogućilo da se okrenemo mlađim generacijama i da investiramo u budućnost. Svaka situacija je naravno drugačija i sada moramo pronaći nova rešenja kako bismo razrešili probleme koje donose postojeći javni dugovi, oslanjajući se na uspehe i ograničenja prošlih iskustava, kao što sam ranije i pokušao da pokažem.

Ali, tretirati kao "populiste" one koji otvaraju neophodnu i neizbežnu raspravu, kad se i sam nalaziš u situaciji istorijskog neznanja koje se graniči s nesvesnošću, to je zaista nepodnošljivo. Konkretno, lideri Lige i M5S-a u Italiji ili aktivisti Žutih prsluka u Francuskoj koji predlažu narodni referendum za otpis duga zasigurno nisu uzeli u obzir svu složenost problema i činjenicu da se to pitanje ne može rešiti sa "da" ili sa "ne".

Hitno je potrebno da se razgovara o preciznim institucionalnim, fiskalnim i finansijskim aranžmanima za reprogramiranje dugova, jer upravo ti "detalji" znače, na primer, da pokušaj otpisa dugova pada na teret najbogatijih (na primer kroz progresivni porez na imovinu) ili, naprotiv, na najsiromašnije (na primer kroz inflaciju). Odgovor na te ponekad zbunjujuće, ali legitimne društvene zahteve ne bi trebalo da bude zatvaranje rasprave, već naprotiv, njeno otvaranje, u svoj njenoj složenosti.

Zaključimo napomenom da je možda najgora posledica rasprave o populizmu to što ona na kraju generiše nove sukobe identitetskog tipa i blokira svako konstruktivno promišljanje. Jer, ako se taj pojam uglavnom koristi u pejorativnom smislu, njegovu upotrebu neki od inkriminisanih ljudi smatraju za pozitivan element koji im omogućava da definišu vlastiti identitet, uglavnom na način jednako nebulozan kao i oni koji ga koriste da ih ocrne, što vrlo prirodno doprinosi opštoj konfuziji.

Izraz "populistički" stoga koriste određeni antiimigrantski pokreti kako bi pokazali da im je stalo do "naroda" (koji se jednoglasno smatra neprijateljski nastrojenim prema imigraciji), a ne do "elita" koje žele da celoj planeti nametnu nesputane migracione tokove.

Ali pojedini pokreti takozvane "radikalne" levice (kao što su Podemos u Španiji ili LFI u Francuskoj) takođe su preuzimali reč "populizam" poslednjih godina, ne uvek dovoljno oprezno, na primer da bi označili razliku između sebe i starih partija "levih" (socijalista i socijaldemokrata), optuženih da su izdali radničku klasu.

Ta optužba se može razumeti, ali biće potrebno mnogo više od jedne totemske i opasno višeznačne reči pune naboja da bi se s takvim optužbama prestalo. U praksi, ovaj pojam ima za cilj da stalno podseća kako je cilj da se "narod" ujedini protiv elita (ili protiv "kasta", koje zavisno od slučaja mogu da budu finansijske, političke ili medijske, ili sve to istovremeno), najčešće izbegavajući da se istinski razgovara o institucijama koje bismo želeli da uspostavimo kako bismo stvarno poboljšali životne uslove radničke klase, na primer na evropskom nivou.

Izraz "populizam" ponekad se svodi na poricanje važnosti ideologije: postoji implicitna pretpostavka da je čista ravnoteža moći jedina stvar koja je bitna i da će se institucionalni detalji sami rešiti, čak i kada se uspostavi ravnoteža snaga i kada "narod" bude trijumfovao.

Međutim, celokupna istorija neegalitarnih režima proučavana u ovoj knjizi pokazuje suprotno. Istorijske promene velikih razmera proizlaze iz susreta logike vođene događajima i kratkoročnih mobilizacija, kao i političko-ideoloških evolucija i dugoročnijih institucionalnih pitanja.

Krajem XIX veka i početkom XX veka, pokret okupljen oko Narodne stranke u Sjedinjenim Državama igrao je korisnu ulogu ne zato što je preuzeo izraz "populistički" (koji sam po sebi nije ni nužan ni dovoljan), već zato što je zapravo bio deo fundamentalnog političkog i ideološkog pokreta, koji je naročito doveo do 16. amandmana na Ustav SAD i do stvaranja federalnog poreza na dohodak 1913. godine, koji će postati jedan od najprogresivnijih u istoriji i omogućiti finansiranje Nju Dila i smanjenje nejednakosti.

Iz svih tih razloga, čini mi se da je važno da se čuvamo slepih ulica i zamki u koje nas dovode rasprave o "populizmu", i da se fokusiramo na pitanja sadržaja, a pogotovo na promišljanje oko sistema vlasništva, poreza, društvenog i obrazovnog sistema, kao i na granični režim, to jest na socijalne, poreske i političke institucije koje bi mogle doprineti uspostavljanju pravednog društva i omogućiti klasnim podelama da povrate prednost nad identitetskim podelama.

***

Planetarno poznati ekonomista Toma Piketi u ovoj omanjoj knjizi nam predstavlja sociopolitički projekat o konkretnim merama protiv nejednakosti i rasizma. U njoj razrađuje jasan, precizan i hitan odgovor na probleme rasne diskriminacije kako bi nam ponudio efikasan politički protivotrov za talase antimigrantske mržnje. Ova knjiga ima za cilj da na razumljiv i transparentan način ukaže na stvarno postojanje antimigrantske diskriminacije u Francuskoj, jer nju ističe kao pravi problem neegalitarnog sistema u toj zemlji, koja, nažalost, nije izuzetak na globalnom nivou, naprotiv.

Više informacija pronađite na sajtu "Akademske knjige".

Portal 021.rs nominovan je za najbolji informativni sajt u regionu. Za 021.rs možete da glasate na OVOM LINKU.

Teme

Akademska knjiga Toma Piketi

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.