Velika izborna analiza: Šta činiti?

U javnosti se percipira nekakav uspeh SNS i NDSS/POKS na pokrajinskim izborima.
Velika izborna analiza: Šta činiti?
Foto: 021.rs
To ne bi trebalo da čudi, jer je jedino, verovatno, njima i bilo makar malo stalo do ovih izbora. Ipak, SNS je u Vojvodiniosvojio oko 33.000 glasova manje nego 2020, SPS 41.000 ili gotovo polovinu glasova, a NDSS/POKS oko 30.000 glasova ili blizu 40% manje. 

Prvi deo velike izborne analize Predraga Đurića pročitajte na OVOM LINKU.


Veliki gubitnik je i Savez vojvođanskih Mađara koji je izgubio 15 hiljada ili 25% glasova, kao i LSV/DSHV, koji su izgubili oko 30% glasova, a Čeda oko 25%, kao i SRS. Zukorlićeva stranka ovaj put nije nastupala samostalno na pokrajinskom nivou, već u koaliciji sa DSHV. Sve ostale stranke su bojkotovale pokrajinske izbore 2020. godine. Izlaznost je porasla sa 50% na 59%.
 
Kao i za parlamentarne, nije jasno zašto je opozicija pristala na pokrajinske izbore, ako je njihov ponavljani uslov poslednjih meseci bio razdvajanje izbora. Pošto Vojvodina uopšte nije bila tema i skoro nikoga se, osim spomenutih, ovi izbori nisu ticali, sve ovo sugeriše na potpuno dalje nipodaštavanje Vojvodine, koje je sad izraženije od stranaka opozicije, nego pozicije.
Ako "Srbija protiv nasilja" zadrži redosled trideset prvih kandidata sa liste, u vojvođanski parlament će ući devet poslanika SSP, sedam NSP i četiri Pokreta Srce – dakle ove tri stranke, od kojih dve tek formirane, činiće 21 od 30 poslanika opozicije. Preostala mesta zauzeće tri poslanika ZLF, dva DS, dva Zajedno, po jedan iz Građanske demokratske partije, Banat je u pravu i Pokreta za preokret. APV je jedina sa liste koja neće imati svoje poslanike. Podsetimo da su Građanska demokratska partija, Banat je u pravu, Zajedno za bolju Sentu i Karlovačka lista potpisali u oktobru sporazum o zajedničkom nastupu na svim nivoima sa PSG.
 
Podela mandata je ovde ravnomernija – koalicija je u Novom Sadu dobila 31% od ukupnog broja glasova koje je osvojila, a Novosađani će činiti 36% poslaničke grupe. Poslanici dolaze još iz 12 vojvođanskih gradova i opština, najviše iz Pančeva (4), Subotice (3), Zrenjanina, Kikinde i Sremske Mitrovice (po 2), dok je po jedan poslanik iz Sombora, Sente, Bačke Palanke, Vrbasa i opština Alibunar i Stara Pazova.
 
Relativan strmoglavi pad popularnosti LSV je možda izostao zato što su jedino oni veoma vidljivo (uz PSG i njene partnere i uz APV skoro nevidljivo) pokazivali interes za Vojvodinu. Ovo ukazuje i na ipak neko čvrsto vojvođansko jezgro, koje je bilo spremno da LSV-u oprosti saradnju sa SNS, pa je tako, po opštinama i gradovima, LSV prešla cenzus u 12, a približila mu se u još 13 opština i gradova. 
 
Da je izlaznost bila nešto slabija, poslanici LSV bi nastavili da greju skupštinske klupe još četiri godine. Ovako, iako je bilo očekivano da nestanu sa političke scene kao Jeremić, ipak im se smeši vedra budućnost na lokalnim izborima naredne godine (ako na trenutak zaboravimo njihovu tradicionalnu nezainteresovanost za sredine gde ne žive članovi užeg rukovodstva).
 
 
 Dr Predrag Đurić, autor (Lična arhiva)
 
Ovo je bilo verovatno bio prvi put da DSHV izađu skoro samostalno (ignorišimo uticaj SPP), pa se realno može sagledati njena snaga, koja je za DSHV svakako poražavajuća (oko 4.000 glasova). LSV je nastavio svoj strmoglavi pad (2016. je imala preko 60.000 glasova samostalno, sad oko 24.000 sa Demokratskom zajednicom Vojvođanskih Mađara i Zajedno za Vojvodinu.
 
Spomenimo još mladi levičarski pokret Bravo, kao i druge lokalne organizacije. Bravo je mudro postupio što se fokusirao na izgradnju sopstvenih kapaciteta, umesto da se zaleteo i potrošio se učešćem na izborima. Većini drugih udruženja novom pokrajinskom odlukom onemogućeno je da učestvuju na izborima u okviru koalicija. Ovo je jedna od po demokratiju najpogubnijih odluka i tišina s kojom ju je opozicija prihvatila tužno još uvek odzvanja.
Izborna apstinencija
 
Već drugi izborni ciklus za redom opozicija akcenat stavlja na apstinente, verujući da će povećana izlaznost rezultovati i većim brojem glasova. U prethodnom tekstu smo naveli koliko su ti napori, ove godine predvođeni Proglasom, dali rezultata. Ali, čini se da opozicija greši u definiciji. 
 
Sve ukazuje da apstinenti nisu već deceniju razočarani glasači opozicije (mada sigurno ima i takvih), već se radi o drugačijim stvarima. Kada pogledamo Vojvodinu, vidimo da je najniža izlaznost u sredinama u kojima žive većinom pripadnici manjinskih naroda i negde je i ispod 40%. Slično je i u drugim delovima Srbije, pa je tako izlaznost u opštini Tutin 39%. Nekoliko je razloga za to. 
 
Prvo – izuzetno brojne migracije iz ovih sredina, gde se građani i dalje vode na starim adresama (a tamo im, verovatno, i dalje žive roditelji, partneri, možda i deca), dok rade u inostranstvu. Drugi razlog je feudalizacija biračkog tela, gde se glasovi pripadnika manjinskih zajednica prepuštaju kooperativnim manjinskim partijama (SVM, SPP, SDP, DSHV, Slovaci napred…), dok istovremeno, već smo spomenuli, opozicija ne pokazuje nikakav naročit interes za manjinske glasače. 
 
Od kad je promenom ustava Srbija proglašena za državu srpskog naroda, a pripadnici manjinskih zajednica upućeni na svoje matične države (kroz školovanje, finansiranje projekata, kulturu, itd.) svakako da je značajan deo njih koji nisu pristajali da postanu feudalni plen, ali ni da glasaju za monarhiste i nacionaliste, ostao potpuno odbačen.
 
Pored pripadnika manjinskih naroda, svakako je i veliki broj migranta iz većinskog naroda, kako kroz spoljne, tako i unutrašnje migracije. Kako drugačije objasniti izlaznost ispod ili oko 50% u Paraćinu, Jagodini, Svilajncu, Despotovcu?
 
Sem njih, i veliki broj učenika i studenata živi van mesta prebivališta i verovatno se ne vraća kući samo da bi glasao. Posebno u velikim gradovima veliki je i broj podstanara koji dolaze u grad zbog zaposlenja, ali nisu prijavljeni na podstanarskoj adresi i nisu u mogućnosti (finansijski, organizaciono) da putuju u svoje mesto ranijeg (i dalje zvaničnog) prebivališta radi glasanja. Ima i onih koji rade nedeljom, koji su na službenom putu, na terenu, koji su odsutni iz turističkih razloga, zbog prisustvovanja stručnom usavršavanju, ali i onih koji su u bolnici. Svima njima je praktično onemogućeno glasanje.
 
  
 
Ako pogledamo gde je najlošija izlaznost u Novom Sadu, videćemo da su to delovi grada u kojima se poslednjih godina najviše gradilo – Adice, Sajlovo, Grbavica, deo Rotkvarije, delovi Petrovaradina… (dok je najveća izlaznost tamo gde je i populacija najmanje promenljiva – u nekim prigradskim naseljima i na Limanima). Moglo bi se samo pretpostaviti da su vlasnici novoizgrađenih objekata, sa urednim ličnim kartama na tu adresu, možda u većem procentu osobe koje ne žive u Novom Sadu, iako su tu prijavljeni. Stvar je daljeg ispitivanja zašto na pojedinim susednim biračkim mestima, recimo mesta 110 i 114 u osnovnoj školi u Kaću, dolazi do izuzetno velike razlike u izlaznost (70% prema 56%) ili u prostorijama Mesne zajednice u Petrovaradinu (biračka mesta 43 i 44 sa izlaznošću 62% i 51%).
 
Ostaje potpuno nerazumljivo zašto opozicija nije učinila ništa da se, kao što to druge zemlje čine – uzmimo, na primer, susednu Mađarsku, građanima omogući pristup biračkom spisku onlajn, menjanje adrese (što neće imati nikakve druge veze sa ostalim pravima i obavezama) povezane sa glasanjem (sada se mora podnositi zahtev lokalnoj samoupravi), omogućavanje glasanja unapred putem pošte ili elektronski (nasuprot besmislenim glasanjima u konzulatima – od više stotina hiljada građana Srbije koji žive u inostranstvu za ovakvo glasanje prijavilo se tek oko 30.000) za sve one koji žive izvan mesta prebivališta, ali i one koji će na dan glasanja biti sprečeni da glasaju.
 
Prema popisu iz 2022. godine u Srbiji je živelo oko 5,4 miliona punoletnih građana, što je oko milion i 150 hiljada manje od broja onih upisanih u birački spisak. Ovu razliku bi trebalo da čine oni koji imaju državljanstvo Republike Srbije, a ne žive u Srbiji (pod pretpostavkom da su birački spiskovi ažurni i umanjeni za oko 80.000 koliko je otprilike građana Srbije umrlo nakon popisa). 
 
Kada bi računali izlaznost samo na broj "stalnog", odnosno "uobičajenog" stanovništva, s obzirom na probleme glasanja dijaspore, došli bi do solidne izlaznosti od 70%. Broj glasača u dijaspori je zanemarljiv, ali ne može se utvrditi broj onih koji žive van Srbije, nisu obuhvaćeni popisom, a glasali su u Srbiji, ili živi van Srbije, ali su ipak obuhvaćeni popisom. U svakom slučaju, broj onih koji se nalaze na biračkom spisku, a nisu u mogućnosti da glasaju je ogroman i ukazuje na značaj ovog problema koji niko ne rešava.
 
Prebivalište i boravište
 
Uznemiruje problem oko navodnih glasača iz Bosne i Hercegovine koji su glasali na izborima u Beogradu. Problem je dvojak. Pre svega, sasvim nedopušteno se stigmatizuju svi građani koji imaju dvojno državljanstvo (posebno BiH i Srbije), a među njima svakako da ima i onih opoziciono orijentisanih, možda i više nego što su to, recimo, građani opštine Pećinci ili Žabalj. 
 
I nisu svi oni dovoženi autobusima, niti su svi ministri u vladi. Ovo je klasičan primer stigmatizacije cele jedne populacije na osnovu samo nekoliko primera. Ostaje pitanje zašto se opozicija ne obraća i ovim građanima (kao i onim sa Kosova, od kojih, takođe, dobija zanemarljiv procenat glasova).
 
Drugi problem je u pogrešnom shvatanju značenja prebivališta i boravišta. U današnjem dinamičnom svetu mnogi ljudi su što prinuđeni, što izabrali da budu mobilni i da zbog posla ili školovanja ili porodičnih razloga ili jer im se može često menjaju mesto boravka. 
 
Pri tome neki od njih sačuvaju svoje prebivalište, a neki ne. Prebivalište je definisano kao centar životnih aktivnosti, a to nije uvek lako odrediti. Recimo, građanin koji zbog posla ode na rad u inostranstvo i tamo živi godinama, dok mu je porodica sve vreme u zavičaju, neće se sigurno odreći svog starog prebivališta. Za potrebe izbora prebivalište nije relevantan pojam, već je to boravište (mesto gde čovek trenutno, odnosno poslednjih 6-12 meseci boravi i namerava da ostane). 
 
Recimo, student koji iz Opova dolazi u Novi Sad na studije ima i dalje prebivalište u Opovu, ali mu je boravište u Novom Sadu. Ako po završetku studija odluči da ostane da živi u Novom Sadu, boravište će mu postati i prebivalište. Ali, zašto su građani toliko nevoljni da prijavljuju i odjavljuju svoje boravište?
 
Pre svega, zato što to mogu da urade jedino u MUP-u. Poznato je koliko je većina usluga problematično dostupna, najviše u smislu zakazivanja, čekanja u redovima, plaćanja samo uplatnicama na pošti i slično. Osim toga, ova usluga se naplaćuje, a uz nju je neophodna i izjava stanodavca. Izjave stanodavac popunjava onlajn uz obavezu da ima elektronski sertifikat (koji se opet po istoj proceduri dobija u MUP-u), pri čemu su stanodavci najčešće nevoljni da uopšte prijavljuju svoje podstanare, s obzirom da većina njih stanove izdaje bez ugovora, odnosno ilegalno. 
 
I povrh svega, prijavljeno boravište mora se obnavljati svake dve godine. Pri tome niti građani, niti stanodavci nemaju bilo kakav benefit od prijavljenog boravka – u svim dokumentima im i dalje ostaje stalno prebivalište (ukoliko ne promene prebivalište). Zatim, svaka promena boravišta iziskivala bi ponavljanje cele procedure. Praktično je nemoguće sistematski utvrditi da li neko ima ili nema prijavljeno boravište, čak i da su kazne više od sadašnjih simboličnih.
 
  
 
Rešenje je kompleksno i uključuje pre svega regulisanje izdavanja stanova i soba. To je moguće samo onda kada država garantuje na taj način obema ugovorenim stranama (i to sprovodi) zaštitu prava, uz minimalne troškove. Sledeći korak bi bio prebacivanje regulisanja prebivališta i boravišta sa MUP na organe lokalne samouprave, kao i mogućnost predaje dokumenata (skeniranog ugovora) onlajn i besplatno, uz važenje do promene. 
 
I, konačno, trebalo bi ukinuti termin prebivalište osim u faktičkom značenju (zemlja prebivališta-domicila, u smislu plaćanja poreza), odnosno korišćenje samo boravišta u svakodnevnom životu. Obaveza građana da prilože dokaz o boravištu (umesto očitane lične karte) prilikom sklapanja ugovora, upisa u školski sistem, otvaranja zdravstvene dokumentacije, prijave za beneficije, izradu dokumenata… učinilo bi smislenim prijavu boravka.
 
Naravno, prijavljivanje na nekoj adresi samo da bi se učestvovalo na izborima nema sa ovim veze i verovatno da predstavlja krivično delo. Bilo je jasnih naznaka pred izbore da se tako nešto može desiti, ali je ozbiljnija reakcija opozicije ubeđene da svakako može dobiti izbore u Beogradu izostala. Za ovako nešto nema opravdanja – akcenat bi, dakle, trebalo staviti na manipulisanje izbornom voljom građana, a ne na progon onih sa dvojnim državljanstvom, nejasnim prebivalištem i neprijavljenim/neodjavljenim boravištem.
 
Prema podacima popisa iz 2022. godine, u Srbiji je živelo (imalo prebivalište)  oko 400 hiljada ljudi sa dvojnim državljanstvom, od čega 104 hiljade u Beogradu i 228 hiljada u Vojvodini. Od njih je u Srbiji rođeno 23 hiljade u Beogradu i 133 hiljade u Vojvodini. Verovatno većinu ovih rođenih u Srbiji sa dvojnim državljanstvom čine oni koji imaju državljanstvo i neke od zemalja EU, najviše Mađarske, Slovačke, Hrvatske i Rumunije, dok bi one rođene van Srbije verovatno činili većinom dvojni državljani BiH i u manjem broju Crne Gore. 
 
Tako se u severnoj Bačkoj i u severnom Banatu ti brojevi gotovo izjednačavaju (dvojni državljani i oni među njima rođeni u Srbiji), dok se već u Južnoj Bačkoj, prevashodno u Novom Sadu razlikuju i imaju značajnu prednost onih sa dvojnim državljanstvom rođenim van Srbije (27 hiljada rođeno, a 42 hiljade nije rođeno u Srbiji).
 
Legitimitet izbora
 
Ništa nije ukazivalo da će ovi izbori biti u bilo čemu pravičniji, pravedniji i legitimniji od prethodnih. Naprotiv. Već nakon prethodnih izbora svedočili smo brojnim radnjama (mediji, REM, rad RIK, progon neistomišljenika, ucene i pretnje radnicima – setimo se slučaja iz Bačke Palanke, funkcionerska kampanja i mnoge druge) koje su jasno ukazivale da neće biti slobodnih izbora. 
 
Uprkos tome, opozicija je ne samo odlučila da učestvuje na takvim izborima, nego je čak na njima, pod istim, odnosno još težim uslovima, insistirala. Uopšte nije jasno šta se dobilo sa ovim izborima i zašto se nije sačekalo proleće kada su lokalni i pokrajinski izbori dolazili na red.
 
Takođe je potpuno nejasno zašto su traženi republički izbori godinu dana nakon prethodnih i pod težim uslovima, osim potpuno detinjaste vere da su nemili događaji na proleće ove godine i sledstveni protesti građana protiv nasilja toliko promenili volju građana, što se pokazalo kao potpuno pogrešno. I ovde vidimo fundamentalno nerazumevanje biračkog tela, odnosno činjenicu da veliki deo građana glasa za stranke vlasti iz straha za gubitkom radnog mesta, privilegija i slično.
 
Pristajanjem na takve izbore opozicija im je dala legitimitet, odnosno potvrdila legitimitet Vučićevoj vlasti, dala mu dodatne četiri godine apsolutnog vladanja i ispostavila ga Evropskoj Uniji kao legitimnog partnera i pregovarača (dodajmo još i to da su stalne kritike EU od strane opozicije i nekakva legenda da se Vučiću dozvoljava sve samo dok je spreman da obećava nekakvo priznanje Kosova značajno doprinele porastu evroskepticizma, uz izostanak promocije evrointegracija tokom predizbornih aktivnosti u cilju podilaženja desničarima koji ionako nikad neće glasati za građansku opoziciju).
 
Koliko god su ljudi okupljeni oko Proglasa bili krajnje dobronamerni, i oni su naseli na tu priču opozicije i svojim zalaganjem za izlazak na izbore takođe im dali dodatni legitimitet, kao i vlasti čije formiranje predstoji.
 
Štaviše, kao i prošle godine, opozicija je bez problema priznala poraz na parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima van Beograda, nije se gotovo ni osvrnula na sve nepravilnosti i pokazala je jedino zanimanje za rezultate izbora u Beogradu. Deluje poražavajuće da baš tamo gde je sva sila opozicije, skoro idealna kontrola biračkih mesta i biračkog procesa, da su baš tamo prisutne tolike nepravilnosti, ali ne i u Žitištu, Aleksincu, Žabarima ili Malom Crniću – tamo kao da je sve idealno, Ili nas za to "tamo" uopšte nije briga?
 
  
 
Spremnost na koaliciju sa DSS i POKS ukazuje na dvostruke standarde opozicije. Zaboravlja se da je upravo POKS (tada SPO) krajem prošlog veka smenio Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda i formirao vlast sa SPS (sadašnji vođa POKS-a tada je izabran za gradonačelnika), a POKS je takođe u Novom Sadu (najmanje) godinama bio koalicioni partner SNS-u (isto kao i LSV, ali za POKS to, izgleda, nije problem, što ukazuje da problem sa LSV nije moralne, već ideološke prirode). 
 
DSS je osnovni krivac za raspad DOS, a nekadašnji Đilasovi najbliži saradnici tokom koalicije sa DSS na beogradskom nivou bez problema su preleteli u SNS i postali njeni jastrebovi (Andreja Mladenović, Bakarec…). O razmišljanju saradnje sa antivakcinašima i teoretičarima zavere ne treba trošiti reči.
 
Eventualno ponavljanje izbora u Beogradu na proleće svakako bi pogodovalo SNS, a poted toga potpuno bi angažovali opozicione kapacitete i resurse, te bacili u drugi plan izbore u lokalnim samoupravama u Vojvodini.
 
Još više brine optimizam nekih lokalnih opozicionih lidera, koji sad najavljuju pobedu na predstojećim lokalnim izborima – nemoguće je išta pametno reći za takav optimizam, koji će kao jedinu strategiju imati, izgleda, opet pritisak na građane "da izađu u što većem broju".
Umesto zaključka ili šta činiti
 
Svedočili smo još jednim nelegitimnim i nepravednim nazovi izborima, koji su rezultat permanentne manipulacije građanima. Usled pretencioznih zabluda i verovanja u čuda, što u i političkom smislu predstavlja diletantizam, opozicija je insistirala na izborima i time, uz veliki broj onih koji su stali iza Proglasa, ali i sve nas koji smo izašli na izbore dala im legitimitet. Sami rezultati nisu se bitnije promenili u odnosu na prethodnu godinu – drastičan pad broja glasova SPS-u i zamena Zavetnika i Dveri Nestorovićem ne znači suštinski ništa. Što je najznačajnije, izlaznost se nije promenila, uprkos silnim, a pogrešno usmerenim, naporima.
 
Ekstremna desnica se pokazala kao čvrsta i nepromenljiva, a umerena desnica manje brojna i sklona eroziji. Ekstremna levica i dalje nema načina da se jasno profiliše i prestane da bude još jedna ekspozitura Putina i Kine, dok je umerena levica prvenstveno okupljena oko ZLF i sve manje oko Zajedno. 
 
Sve ostalo je centar i desni centar, na kojima se kao neprikosnoveni gospodar ustoličio Dragan Đilas. Zapravo, Đilas i Vučić su ultimativni dobitnici ovih izbora. Vučić je dobio još četiri sigurne godine, Đilas je konačno porazio svoje večite suparnike Tadića i Jeremića, marginalizovao DS, PZP i PSG, ali i GDF i Novu, zatvorio vrata manjinama i izbrisao Vojvodinu.
 
Treba li očajavati? Ne preterano. Izlaskom na izbore građani su izbegli da ih snađe sudbina belih listića (koji su i dalje, prema nekadašnjim čelnicima DS i naklonjenim im kolumnistima, krivi za sva zla ovog sveta, perući tako sopstvenu savest), ali nakon dve šanse date opoziciji prevođene Đilasom, mislim da takvu blanko podršku više ne mogu da očekuju. 
 
Pre svega bi trebalo proglasiti izbore na svim nivoima nelegitimnim, tražiti njihovo poništavanje i ponavljanje onda kada se najmanje šest meseci oslobode mediji, srede birački spiskovi, omogući glasanje van biračkog mesta odsutnim građanima i predsednik se ograniči na ustavom definisanu funkciju. Ukoliko se to ne desi, treba odbiti verifikaciju mandata i bojkotovati rad i pokrajinske i republičke skupštine, ali i lokalnih samouprava do ispunjenja zahteva.
 
  
 
Umesto kritizerstva EU treba jačati međunarodnu saradnju i promovisati evropske i evroantlatske integracije, bez straha od kritike s desnice. Istovremeno je najnužnije razvijati rad van centara Beograda, Novog Sada i drugih velikih gradova, sa akcentom na slobodu i pravdu (sic! To čak stoji i u imenu vodeće opozicione stranke), odnosno zaštitu građana od zastrašivanja poslodavaca, između ostalog i kroz snažne sindikate (jedan je već u koaliciji).
 
Umesto uništavanja političkih stranaka slične provenijencije isključivo zbog lične sujete (što je dugo godina bila praksa Demokratske stranke), ignorisanja manjina i Vojvodine, te gušenja do neprepoznatljivosti koalicionih partnera (uz nekorektno preuzimanje kadrova) trebalo bi, naprotiv, podsticati pluralizam i okupljati opoziciju koja zastupa različite ideje, sve dok su one vezane za evropsku perspektivu Srbije. Previše je surevnjivosti i strogosti prema sličnima i previše poniznosti i udvorištva prema ideološki najrazličitijima.
 
Tu je i pitanje uloge ProGlasa. Iako neuspešni u svom nastojanju da motivišu ljude da glasaju (imaju li još koga?), snaga koju sam sobom nose najugledniji građani, kao i oni koji su spremni da im se pridruže, trebalo bi iskoristiti. Umesto sledbenika Velikog vođe opozicije, radije bismo ih videli kao predvodnike opozicije. Kad Ivi Andriću nije bilo neprijatno da sedi u poslaničkoj klupi, kao ni toliko drugih pisaca, pesnika, naučnika, umetnika, zašto bi bilo Proglasašima? 
 
Nova opozicija mogla bi se graditi oko ProGlasa, koji bi mogao da proliferiše u broje lokalne "proglase" – činili bi ih ugledni intelektualci i pojedinci iz lokalnih zajednica. Ali, promene nema i ne može biti bez angažovanja radničke klase, ljudi "iz proizvodnje". Vrsni majstori, radnice i radnici iz lokalnih sredina treba da stanu rame uz rame sa intelektualnim veličinama.
 
Konačno, vratimo se i na suštinu, a to je besmislen izborni sistem, koji omogućava nekome da sa četvrtinom glasova građana sa pravom glasa preuzme apsolutnu vlast, pri čemu se ta vlast sprovodi putem gotovo anonimnih poslanika, koji su samo glasačka mašina. 
 
Neophodno je insistirati na izborima po većinskom sistemu na svim nivoima, uz ravnopravno teritorijalnu zastupljenost, kao i mogućnost formiranja vlade samo onim strankama i koalicijama koje mogu da obezbede najmanje 50% glasova svih upisanih birača. Takva nužnost saradnje sigurno bi i nametnula korektnije odnose tokom i između izbora i čistiju predizbornu kampanju.
 
***
 
Dr Predrag Đurić je lekar specijalista epidemiologije i doktor medicinskih nauka iz oblasti javnog zdravlja. Više od 20 godina se bavi proučavanjem podataka i njihovim tumačenjem. Od 2012. godine radi kao međunarodni konsultant Programa za razvoj Ujedinjenih nacija za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju, a zatim i kao predavač na Institutu za globalno zdravlje i razvoj Univerziteta Kraljice Margarete u Edinburgu. Jedno vreme rukovodio je Jedinicom za operativna istraživanja Lekara bez granica u Luksemburgu i Briselu. Radio je i kao konsultant Globalnog fonda i Međunarodne federacije crvenog krsta i crvenog polumeseca u Ženevi, a trenutno rukovodi projektom Evropske Unije u Ukrajini koja ima za cilj pomoć reformi sistema javnog zdravlja u ovoj zemlji. 
  • Sss

    22.12.2023 16:45
    Ttt
    Spreciti da dodju do Novog Sada!
  • Plaćač poreza

    22.12.2023 14:27
    Ovo što je vlast SNS - a na čelu sa Vučićem uradila 17. 12. nije samo krađa glasova, to je pokušaj državnog udara i suspenzije ustavnog poretka i građanskih prava!
  • Nikola

    22.12.2023 13:05
    Nista se tu ne moze. Ko drzi noz taj sece tortu.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Novosadska parking balvan revolucija

Ponekad klizite ulicama i najmanje gledate na put pred vama. Nadate se, iščekujete, usporavate, kao da ćete zaskočiti prazan prostor. Vi ste lovac na slobodno parking mesto.

Sistem trovačnice

Sećam se početaka roditeljstva – svaka je odluka imala izbor a svaki izbor imao je dobre i loše strane.

Legija na Filozofskom

Zlokobna je slika mladića u majici sa likom Legije na Filozofskom fakultetu. Zlokobna, ali ne i iznenađujuća.

Izborna frka: Klupa za Đurića

Možda bi se neko začudio što gradonačelnik prolaskom kroz finiš Novosadskog polumaratona nije zaključio nedelju u kojoj ga je svuda bilo. No, nije to za čuđenje.

Siromašna provincija plaća potrebe Beograda

Najavljeni su novi izbori za Beograd. Mada se opozicija još nije nedvosmisleno izjasnila hoće li učestvovati, po svemu sudeći građani prestonice će 2. juna ponovo zaokruživati listiće.

Izborna frka: Sasvim stara priča

Posle četiri godine došlo je vreme da vam se autor ovih redova poveri. Ukoliko ste sujeverni, razumećete. Ukoliko niste, biće vam bezveze, što je takođe u redu.

Imate li komentar?

Pre izvesnog vremena pročitala sam članak koji se poziva na izjavu Džulije Roberts koju je dala tokom jednog intervjua.

Nekad se ŠTA?

Najčešće u šali dodam ono "nekad se lepo znalo" aludirajući na one generacije kojima je sve novo loše i nakaradno, a sve staro je valjalo.

Naprednjački ktitori Limana

Lutali su limanski vernici decenijama kroz blokove kao kroz pustinju, tražeći zaklon od socijalističkog betonskog đavla. Obećano mesto čekali su strpljivo, a onda su došli oni - naprednjački ktitori.