Velika izborna analiza: Gde smo bili i šta smo radili na izborima 2023.

Kada se stave na stranu strasti, ideologije, trgovine, manipulacije i zablude, ostaju brojevi. Šta nam, dakle, kažu, rezultati izbora u Srbiji 2023. godine?
Velika izborna analiza: Gde smo bili i šta smo radili na izborima 2023.
Foto: 021.rs
Čitava tri dana nakon zatvaranja birališta, već po pravilu i kako smo navikli, ne znaju se konačni rezultati u momentu pisanja ovog teksta nedostaju podaci sa 53 biračka mesta), a mogu se očekivati i ponavljanja glasanja na pojedinim biračkim mestima, naročito u Beogradu. 
 
Ali, za ovu analizu koristimo trenutne podatke kao konačne.
 
Opozicija centra i levice
 
Proevropska opozicija izašla je prošle godine u tri kolone – "Ujedinjeni za pobedu Srbije" (ko se još uopšte seća ovog naziva pandana većinskog dela sadašnje koalicije "Srbija protiv nasilja"), "Moramo" i Socijaldemokratska stranka (SDS)-Nova, a dodajmo im i Suvereniste/Dosta je bilo (DJB), čija ideologija se menja češće nego što se održavaju izbori, ali pretpostavimo da je njihovo biračko telo 2022. ipak makar još delimično bilo prvenstveno proevropsko i opoziciono, a ne antivaksersko, kad su već ove godine ušli u koaliciju sa SDS, i Zajedno za Vojvodinu (iako su stranke koje stoje iza ove koalicije pre izbora 2022. ili nakon njih bile deo vladajuće koalicije, ali pretpostavimo da ipak njihovo biračko telo to nije), te Otete bebe, iako o njihovoj ideologiji ne znamo ništa (ali pretpostavimo da je slična SDS kad su već ušli u koaliciju 2023. godine). 
 
Ovih šest lista osvojilo je zajedno oko 900.000 glasova.
Na ovogodišnjim izborima uslovno govoreći proevropska opozicija izašla je u pet kolona – "Srbija protiv nasilja", lista koju su činili SDS, Dosta je bilo i Otete bebe, zatim lista koju su činile Građanski demokratski forum (GDF) i Nova - Srbija na zapadu i, konačno, lista Čedomira Jovanovića. Iako je u međuvremenu postala otvoreno antievropska desničarska stranka, ostavimo Narodnu stranku (NS) u ovoj grupi, jer je 2022. godine nastupila na listi sa proevropskim strankama. 
 
Sve ove liste zajedno osvojile su nešto manje od milion glasova, dakle blizu 100.000 više nego prethodne godine, ali još uvek oko 450.000 glasova manje nego 2012. godine (kada je sama koalicija oko Demokratske stranke – uz nekoliko manjih stranaka osvojila gotovo identičan broj glasova kao "Srbija protiv nasilja" ove godine; ostatak su osvojile liste na čelu sa Čedomorom Jovanovićem i Mlađanom Dinkićem – oko pola miliona glasova).
 

Foto: Predrag Đurić, lična arhiva
 
Najviše su izgubili SDS i DJB, koji su, doduše sa koalicionim partnerima Zdrava Srbija, Živim za Srbiju i Nova, osvojili oko 181.000 glasova 2022, a svega oko 45.000 glasova ove godine. Nova je nastupila u koaliciji sa GDF i zajedno su osvojili tek nešto više od 5.000 glasova, pa je njen uticaj gotovo beznačajan, a Zdrava Srbija je nastupila na listi SNS, ali verovatno ne sa bilo kakvim značajnijim uticajem (osim, možda, sa oko 3.000 glasova u Čajetini). 
 
Živim za Srbiju antivakserke Jovane Stojković nije nastupala na izborima, a pretpostavimo mali broj glasova njenih pristalica možda je otišao listi Mi-glas iz naroda Branislava Nestorovića. Listi Čede Jovanovića otišlo je oko 9.000 glasova, a Narodnoj stranci oko 33.000.
 
Osnova kampanje ovog dela opozicije, kao i godinu i po dana ranije, bila je usmerenje na navodne apstinente. Posebno se njima obraćala i neformalna, ali uticajna grupa uglednih građana okupljena oko ProGlasa. Nažalost, mora se zaključiti da, uzimajući u obzir opštu izlaznost (koja je ostala na oko 58-59%), kao i na broj glasova koje je dobila proevropska opozicija, svi ovi napori nisu dali preterano značajne rezultate. Možda su, eventualno, sprečili širu apstinenciju. 
 
Svode se na oko 82.000 dodatnih glasova, što čini oko osam odsto osvojenih glasova "Srbije protiv nasilja". Delimično su, verovatno, stigli od nekadašnjih glasača koalicije Nove demokratske stranke Srbije (NDSS) i POKS-a (oko 15.000), par hiljada možda od nekadašnjih glasova Dveri i Zavetnika, ali većina ih je, verovatno, od nekadašnjih glasača stranaka na vlasti. Manje deluje da su došle od bivših glasača Socijalističke partije Srbije (SPS), a više od glasača Srpske napredne stranke (SNS) – negde oko 60.000. 
 
Ipak, ma koliko da je svaki napredak bitan, ne utiče puno na ukupnu sliku. Spomenimo da je u Beogradu izlaznost povećana nešto malo više od jedan odsto, a u Novom Sadu je bila niža za skoro tri odsto u odnosu na 2022. godinu.
Stranke vlasti
 
U ovu grupu svrstali smo SNS i SPS kao okosnicu vladajuće koalicije, ali i SRS i Rusku stranku, zbog veoma bliske ideologije i saradnje ovih stranaka. Ove stranke osvojile su 2022. godine 2,16 miliona glasova, a ove godine oko 2,08 miliona. Dakle, oko 80.000 glasova manje, a u odnosu na 2016. godinu gotovo pola miliona glasova manje.
 
Najveći gubitak, svakako, ostvarila je SPS – sa 435.000 pala je negde na 248.000, a veliki pad doživela je SRS – sa 82.000 negde na oko 55.000. Ruska stranka osvojila je oko 1.700 glasova više. 
 
SNS je dobila osam odsto glasova više nego 2022. godine, a ti glasovi su, najverovatnije, došli od prošlogodišnjih glasača SPS i SRS. Čini se da je prisutan sledeći trend: glasovi SNS se kontinuirano osipaju ka opoziciji i delimično se nadomešćuju glasovima SPS i SRS.
 
Desnica
 
Prošle godine desnica je izašla sa tri liste – NDSS i POKS, Dveri (sa drugim krilom POKS-a, sad u SNS, uz podršku dr Nestorovića) i Zavetnici. Osvojili su ukupno 490.000 glasova. Ove godine Dveri i Zavetnici su izašli zajedno, a pojavila se i lista Mi-glas iz naroda, na čelu sa Nestorovićem, dok je NDSS ostao u koaliciji sa POKS-om. 
 
Svi zajedno osvojili su oko 473.000 glasova, dakle nešto manje nego prethodne godine. Ovaj gubitak praktično se odnosi na NDSS-POKS, koaliciju koja je izgubila preko 14.000 glasova, dok je zbir glasova Dveri i Zavetnika 2022. godine skoro identičan zbiru glasova koje je osvojila koalicija ovih stranaka i Nestorovićeva lista 2023. godine (oko 4000 manje).
 
Kada bismo ovim listama pridružili NS, DJB, SRS i Rusku stranku, mogli bismo reći da desnicu u Srbiji podržava 580.000 do 600.000 glasača.
 
  
 
Liste manjina
 
SVM osvojio je nekoliko hiljada glasova više nego prethodne godine, isto kao i SDA i lista na čelu sa Šaipom Kamberijem. Alternativa je osvojila identičan broj glasova, a najveći pad je ostvarila Stranka pravde i pomirenja (SPP) Usame Zukorlića – iako sad u koaliciji sa DSHV, osvojila je 7.000 glasova manje. DSHV nosi oko 3.500 glasova, što znači pad SPP za značajnih desetak hiljada ili skoro trećinu osvojenih glasova 2022. godine. 
 
Prethodne godine nastupala je i Stranka Roma, ove godine i koalicija različitih manjinskih organizacija, obe su osvojile oko 6.500 glasova. Ukupan broj glasova manjinskih lista ostao je praktično nepromenjen (136.000 prošle godine, bez Zajedno za Vojvodinu), 138.000 ove godine (sa DSHV). 
 
Interesantan podatak je da je SVM značajno povećao broj glasača u Srbiji van Vojvodine i Beograda – sa 1.790 prošle na oko 2.800 glasova ove godine. Tako, recimo, u Žitorađi, u kojoj su se na nedavnom popisu svega dva građanina izjasnila da su mađarske nacionalnosti, SVM je osvojio 41 glas, u Prokuplju (tri Mađara) 29 glasova, u Vlasotincu (četiri Mađara) 78 glasova, u Petrovcu na Mlavi (10 Mađara) 121 glas, u Leskovcu (14 Mađara) 116 glasova, u Vranju (sedam Mađara) 76 glasova, u Bogatiću 59 glasova, itd. 
 
U Vojvodini tako tek na svakog trećeg Mađara dođe po jedan glas za SVM, u Beogradu je otprilike nerešeno, dok u ostatku Srbije broj glasova za SVM je tako od četiri do pet puta veći nego broj građana mađarske nacionalnosti.
 
Spomenimo još i zanimljiv podatak da su u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija liste SRS i Čede Jovanovića dobile proporcionalno pet puta više glasova nego među biračima koji su na "uslovnoj slobodi".
 
Šta sve ovo znači?
 
Pre svega, treba razumeti da lista SNS ima mogućnost da sa 27% glasova ukupnog broja birača ima i apsolutnu vlast. Ovo je odraz slabosti izbornog sistema i poremećene percepcije demokratije. Čak ako i formira vlast sa svojim tradicionalnim partnerima – SPS, SVM, SPP i DSHV, to će i dalje biti vlast podržana od manje od trećine punoletnih građana Srbije. 
 
Štaviše, vlast će, ukoliko se zadrži trenutni raspored sa izborne liste, osim 111 poslanika SNS, činiti i po šest poslanika Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) i Socijaldemokratske partije (SDP) Rasima Ljajića, tri poslanika Stamatovićeve Zdrave Srbije, dva Srpske narodne partije (SNP) i dva Pokreta socijalista (gotovo neprimetno je prošlo izostavljanje sa liste kandidata Srpskog pokreta obnove (SPO) i Karićevog Pokreta Snaga Srbije). Dakle, SNS neće imati mogućnost da vlada samostalno, već uz podršku poslanika drugih stranaka sa svoje liste ili poslanika drugih stranaka.
 
Dalje, biračko telo u Srbiji je jasno podeljeno na četiri grupe – uslovno proevropski centar i levica, antievropska desnica, manjinske liste i vladajuća garnitura. Kada su u pitanju manjinske liste, gotovo sve parlamentarne imaju iskustvo saradnje sa SNS (sa izuzetkom partija koje okupljaju Albance), odnosno samo one kojima Vučić nije ponudio mesto u vladi nisu se u njoj ni našle. Ove liste mogu da računaju negde na oko 135.000-140.000 glasova ili oko dva odsto biračkog tela (tj. 3,5-4% izašlih na izbore). Ne treba zaboraviti da se pojedine manjinske stranke nalaze na listi SNS.
 
Spomenuli smo da desnicu podržava oko 600.000 glasača, od čega oko 350.000 ekstremnu i oko 250.000 umerenu desnicu. Ekstremnu desnicu tako podržava oko pet odsto biračkog tela, odnosno devet procenata onih koji izlaze na izbore, a umerenu četiri, odnosno šest odsto.
 
Vlast oličenu u SNS i njenim satelitima i SPS podržava dva miliona građana Srbije, odnosno oko 31% (ili 53% onih koji izlaze na izbore).
 
  
 
Proevropski centar i levicu podržava oko 930.000 ljudi ili oko 14% biračkog tela (24% onih koji izlaze na izbore), gde bismo uslovno (imajući u vidu prethodne izbore kada su izlazili na dve liste, kao i druge liste van "Srbije protiv nasilja") mogli reći da polovina ovih glasova odlazi na stranke desnog centra (Srce, Narodni pokret Srbije, Ekološki ustanak, Novo lice Srbije), a po četvrtina na centar (Stranka slobode i pravde, Pokret slobodnih građana, Pokret za preokret, Nova) i umerenu levicu (Zeleno-levi front, Zajedno, GDF, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Akcija progresivne Vojvodine). 
 
Ekstremna levica postoji, ali ne izlazi na izbore (mada su se neki predstavnici Nove komunističke partije Jugoslavije i "Saveza komunističke omladine Jugoslavije" našli na listi Ruske stranke!) i veoma je heterogena, od putinofila i onih odanih kineskom snu, Maduru i sličnima, do nedavalaca Kosova, zakletih protivnika NATO i slično. Bombastičan pokušaj nastanka Partije radikalne levice brzo se okliznuo već na Jovi Bakiću.
 
Dakle: 2,7 miliona koji ne glasaju, dva miliona SNS i SPS, 930.000 proevropske stranke, 250.000 umerena desnica, 350.000 ekstremna desnica, 140.000 manjine, možda nekoliko desetina hiljada onih koji podržavaju ekstremnu levicu i nešto više od 100.000 nevažećih listića (što je i dalje nerazumljivo visok broj).
 
Kada je u pitanju dinamika, moglo bi se primetiti da ona gotovo izostaje na ekstremnoj desnici – 2012. godine osvojila je gotovo identičan broj glasova kao i ove. Ono do čega povremeno dolazi je fluktuacija glasova SPS ka ekstremnoj desnici (npr. 2016) i nazad. Čini se da je tu manje značajna partija i lider, a više privrženost samim ekstremističkim idejama (ratni zločinci kao heroji, servilnost Putinu, krajnje antizapadnjaštvo, "porodične vrednosti" i slično). Stoga nije razumljiva ideja građanske proevropske opozicije da očijuka sa biračima ekstremne desnice, jer to očigledno nema i ne može imati nikakvog efekta.
 
Veća fluktuacija je prisutna između umerene desnice i desnog centra, jer je tu i granica nejasna. Ipak, fundus glasova ovde je relativno mali, ograničen je i pokazuje konstantan trend opadanja (recimo, 2012. godine sama DSS je imala oko 274.000 glasova). POKS, čini se, ima stabilan pul tvrdokornih monarhista, kojima građanske opcije nisu interesantne. Višestrukim cepanjem NS i njenim debaklom na izborima jasno je da ovde nema prostora za osvajanje glasova od strane proevropske opozicije.
 
Manjinske stranke su bile veran saveznik opozicije od nastanka višestranačkog sistema, pa do 2012. godine. I nakon toga većina ih je bila dosta skeptična i tek gubitkom vlasti Demokratske stranke (DS) u Vojvodini počele su otvoreno da kolaboriraju sa SNS I SPS. Međutim, na ovim izborima upadljivo je odsustvo saradnje opozicije sa manjinskim strankama (još prošle godine deo Ujedinjenih bile su i pojedine manjinske stranke Mađara, Makedonaca i Vlaha, ovaj put jedino Rumunska partija). Sa svega oko 3500 glasova na republičkim i oko 4000 glasova na pokrajinskim (od čega polovina glasova u Subotici) DSHV je gotovo u potpunosti izgubio legitimitet i politički značaj.
 
Pored odsustva bilo kakve volje opozicije da se pokriju i manjinski birači, više nego upadljivo je bilo i odsustvo bilo kakvog pominjanja Vojvodine. I dok su i vladajuća SNS i desničarske NDSS/POKS u ime izborne liste za pokrajinske izbore stavili reč "Vojvodina", "Srbija protiv nasilja" nije postala "Vojvodina protiv nasilja". Ovde treba tragati za delom uzroka niske izlaznosti u nekim vojvođanskim sredinama, kao i za relativni uspeh LSV. Dodajmo tome da su se kandidati APV našli na listi "Srbije protiv nasilja" na pokrajinskoj listi, ali na neprolaznim mestima, kao i kandidati Rumunske partije na republičkoj listi).
 
  
 
Među strankama na vlasti vidljiva je već spomenuta preraspodela glasova SRS i SPS na SNS, pri čemu se može pretpostaviti da se tako kompenzuju gubici koje SNS trpi odlivom glasova prema proevropskoj opoziciji. Ovo se čini kao najinteresantniji fenomen. Zapravo, dok je DS bila na vlasti, značajan deo sadašnjih glasača SNS ju je podržavao (ali i manje partije, poput onih koje je predvodio Mlađan Dinkić, LSV, LDP, itd.), da bi poslednjih godina najverovatnije bio primoran da glasa za partije na vlasti, ili nije više bio primoran da glasa za DS i njene saveznike ili je glasao iz revolta. 
 
Drugačije se ne može objasniti milion glasova koje je SNS dobila između 2012. i 2016. godine. Najbolji primer je opština Bački Petrovac, naseljena većinom slovačkim stanovništvom, koja je je od 1990. godine bila najčvršći bastion opozicije, prvenstveno LSV, a tokom 2000-ih i G17+, DS i LDP, da bi sada SNS u ovoj opštini osvajao natpolovičnu većinu.
 
Kada se ovo ima u vidu, postaje jasno da je dalja penetracija proevropske opozicije moguća i smislena ne među glasače ekstremne desnice ili umerene desnice, već među glasače SNS – ucenjene, razočarane i revoltirane. Ovde se vidi koliko onda malo efekta može imati politika koja se zasniva na otkrivanju afera i stalno olajavanje vlasti (jer ucenjeni glasači su toga svesni, ali su nemoćni) i koliko je nužna politika koja za cilj ima vraćanje slobode zarobljenim građanima, posebno onima van centara Beograda, Novog Sada i Niša. 
 
Dakle, socijalne teme, koje bi uključivale ekonomsku stabilnost, samostalnost i izvesnost u životima građana, uz stvaranje uslova za život u slobodi, bez straha za radno mesto (te ne čudi što te teme i dominiraju u politici SNS) i bez ucena poslodavaca. Nasuprot tome, politika opozicije prvenstveno se svodi na nužnost osvajanja vlasti u Beogradu i već krajnje neprimereno drugi izborni ciklus zaredom potpuno zanemarivanje republike i pokrajine, samo dodatno produbljuju jaz između opozicije i birača. 
 
Istovremeno, SNS se upravo njima – građanima iz provincije i sa periferije gradova konstantno obraća i zahvaljujući njihovim glasovima opstaje na vlasti na svim nivoima.
Republički parlament
 
Zadržimo se na kratko na eventualnom sastavu poslaničke grupe Srbija protiv nasilja u Skupštini Srbije (imajući u vidu redosled na izbornoj listi). Ako ova grupacija osvoji 65 poslaničkih mesta, to će biti 14 više nego prošle godine. Vredno svog ovog truda za njih, ali pitanje je koliko je to bitno građanima. Među njima biće 35 (54%) Beograđana, iako je "Srbija protiv nasilja" od ukupnog broja glasova koje je osvojila svega 36% osvojila u Beogradu. 
 
U parlament će ispred ove koalicije ući četiri Novosađana (6% mandata na 8% osvojenih glasova) i četiri Vojvođana koji nisu iz Novog Sada (iz Zrenjanina, Vršca, Sremske Mitrovice i Stare Pazove), dakle niko iz najvećih vojvođanskih gradova Subotice, Pančeva, Sombora... o manjim sredinama da i ne govorimo), dakle 6% mandata prema 17% osvojenih glasova. 
 
Ovu koaliciju predstavljaće i 22 poslanika iz ostalih delova Srbije (34% mandata naspram 39% glasova). Jasno se može videti da su najviše oštećeni Vojvođani van Novog Sada, koji će dobiti trostruko manje mandata nego što su doneli glasova. Prvi kandidat na listi iz Novog Sada je na šestom mestu, a prvi iz Vojvodine van Novog Sada tek na 21. mestu. Od osam Vojvođana, tri su iz SSP (Marinika Tepić, Sonja Pernat i Đorđe Đorđić), i po jedan iz Zajedno (Nebojša Novaković), PSG (Ana Oreg), NPS (Borislav Novaković), DS (Dragana Rakić) i Srce (Slobodan Ilić).
 
Među poslanicima "Srbija protiv nasilja" će biti najbrojniji oni iz tek ove godine nastalih pokreta proizašlih iz Narodne stranke (Narodni pokret Srbije, koji uključuje i kandidate Ekološkog ustanka – najverovatnije dva, sa 17 poslanika i Srce sa 14 poslanika). Praktično sa 29 poslanika, stranke nastale iz NS pre nekoliko meseci, činiće gotovo polovinu poslaničke grupe "Srbije protiv nasilja" (u prethodnom sastavu NS je imala 12 poslanika, od kojih su četiri bili Aleksićeva struja i nijedan Ponošev). 
 
SSP će umesto 10 imati 15 poslanika, PSG i sindikat Sloga ostaće na tri, odnosno na jednom poslaniku. Ako mu neko ne ustupi mesto, Janko Veselinović iz Pokreta za preokret, trenutno 66. na listi, ostaće bez mandata.
 
Zeleno-levi front će umesto pet imati 10 poslanika, a Zajedno umesto pet imaće četiri poslanika. Najveći gubitnik je Demokratska stranka, koja je sa devet (ili 10) poslanika spala na svega četiri.
 
Iz ovoga se može videti da je najveći dobitnik ovih izbora, paradoksalno, Narodna stranka, odnosno njeni doskorašnji delovi bez Jeremićeve struje. Ne samo što su se Ponoš i Aleksić oslobodili balasta svog dojučerašnjeg nepopularnog lidera, već su višestruko uvećali broj mandata i činiće skoro većinu u novom poslaničkom klubu. Sudbina proevropske (uslovno govoreći) opozicije biće, dakle, u rukama dve tek formirane političke organizacije desnog centra.
 
Veliki dobitnik ovih izbora je svakako Dragan Đilas. Ne samo što je porazio svog suparnika Jeremića "otevši" mu najpopularnije kadrove (uključujući i predsedničkog kandidata iz prošle godine), već ga je i ostavio ispod cenzusa i na margini. Porazio je i svog večitog rivala Borisa Tadića, koga nije želeo da primi u koaliciju i koji je, takođe, ostao daleko ispod cenzusa i to u okviru "neprincipijelne" koalicije, prethodno mu, takođe, uzevši neke od najprepoznatljivijih kadrova. Ostaje nejasno zašto Nova i GDF nisu bili deo "Srbije protiv nasilja", ali Đilas može trljati ruke što je i njih marginalizovao. 
 
  
 
Čedomir Jovanović se i sam postarao da bude malo bitan činilac političke scene. Spomenimo u ovom kontekstu i dva poslanička mesta koja će dobiti Novo lice Srbije Miloša Parandilovića, nekadašnjeg POKS-ovca (unoseći tako monarhizam i "konzervativni liberalizam" u koaliciju).
 
Iako PSG nije izgubio ni dobio mandate, u koaliciji, pa i u javnosti, postao je gotovo nevidljiv i neprepoznatljiv. Pozitivna je uspostavljena saradnja sa lokalnim pokretima, kao i činjenica da je PSG jedina stranka sa centralom u Beogradu koja jasno priznaje Vojvodinu i potrebu za širom autonomijom. Međutim, PSG je od svih stranaka najtešnje povezan sa SSP i ova bliskost preti da naruši u potpunosti njenu prepoznatljivost.
 
Demokratska stranka je, zaista, najveći gubitnik. Iako je dobrim delom to istorijski zaslužila, ipak je bolno gledati njeno ovakvo posrtanje i ponižavanje, a večnog Srđana Milivojevića kao najagilnijeg među rukovodstvom.
 
Pitanje za sve nas – navedite jedno ime rukovodioca svake parlamentarne opozicione stranke u vašem gradu? A kako stojite sa poznavanjem pokrajinskih opozicionih lidera?
 
Sve u svemu, "Srbija protiv nasilja" i po broju glasova, i po sastavu, i po politici i po svom neprikosnovenom gospodaru, deluje kao reinkarnacija DS iz 2012. godine, samo bez Jeremića, Čede, Tadića i Pajtića. Gde smo bili – nigde. Šta smo radili – ništa. 
 
Protraćilo se 11 godina samo da bi se eliminisala direktna konkurencija.
 
Drugi deo izborne analize Predraga Đurića, u kojem piše o izbornim apstinentima, pokrajinskim izborima, pitanju prebivališta i boravišta i legitimitetu izbora, čitajte u petak na portalu 021.rs.
 
***
 
Dr Predrag Đurić je lekar specijalista epidemiologije i doktor medicinskih nauka iz oblasti javnog zdravlja. Više od 20 godina se bavi proučavanjem podataka i njihovim tumačenjem. Od 2012. godine radi kao međunarodni konsultant Programa za razvoj Ujedinjenih nacija za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju, a zatim i kao predavač na Institutu za globalno zdravlje i razvoj Univerziteta Kraljice Margarete u Edinburgu. Jedno vreme rukovodio je Jedinicom za operativna istraživanja Lekara bez granica u Luksemburgu i Briselu. Radio je i kao konsultant Globalnog fonda i Međunarodne federacije crvenog krsta i crvenog polumeseca u Ženevi, a trenutno rukovodi projektom Evropske Unije u Ukrajini koja ima za cilj pomoć reformi sistema javnog zdravlja u ovoj zemlji. 
  • Zoki

    21.12.2023 18:24
    Bravo za analizu i komentar , iz ovoga se vidi sva nesposobnost opozicije.
    Trebala bi gospoda iz nabeđene opozicije dobro da pročitaju analizu i komentar .
  • Analizator

    21.12.2023 15:03
    Ova analiza ima jednu veliku manu ! A to je da desna-centar opozicija nema svoje medije, i tv stanice kao što ima Vučić i što ima Đilas. Tek kad i oni desni-centar budu imali jednake medije kao i ovi, može da se prave ovako iscrpne analize glasanja. Ovako je totalno neprecizno
  • Plaćač poreza

    21.12.2023 13:17
    Ova vlast krađom izbora priziva građanski rat kao što je krađom izbora 1996. Slobodan Milošević doveo bombardere 1999. iznad Srbije da bi na kraju umro u zatvoru.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Novosadska parking balvan revolucija

Ponekad klizite ulicama i najmanje gledate na put pred vama. Nadate se, iščekujete, usporavate, kao da ćete zaskočiti prazan prostor. Vi ste lovac na slobodno parking mesto.

Sistem trovačnice

Sećam se početaka roditeljstva – svaka je odluka imala izbor a svaki izbor imao je dobre i loše strane.

Legija na Filozofskom

Zlokobna je slika mladića u majici sa likom Legije na Filozofskom fakultetu. Zlokobna, ali ne i iznenađujuća.

Izborna frka: Klupa za Đurića

Možda bi se neko začudio što gradonačelnik prolaskom kroz finiš Novosadskog polumaratona nije zaključio nedelju u kojoj ga je svuda bilo. No, nije to za čuđenje.

Siromašna provincija plaća potrebe Beograda

Najavljeni su novi izbori za Beograd. Mada se opozicija još nije nedvosmisleno izjasnila hoće li učestvovati, po svemu sudeći građani prestonice će 2. juna ponovo zaokruživati listiće.

Izborna frka: Sasvim stara priča

Posle četiri godine došlo je vreme da vam se autor ovih redova poveri. Ukoliko ste sujeverni, razumećete. Ukoliko niste, biće vam bezveze, što je takođe u redu.

Imate li komentar?

Pre izvesnog vremena pročitala sam članak koji se poziva na izjavu Džulije Roberts koju je dala tokom jednog intervjua.

Nekad se ŠTA?

Najčešće u šali dodam ono "nekad se lepo znalo" aludirajući na one generacije kojima je sve novo loše i nakaradno, a sve staro je valjalo.

Naprednjački ktitori Limana

Lutali su limanski vernici decenijama kroz blokove kao kroz pustinju, tražeći zaklon od socijalističkog betonskog đavla. Obećano mesto čekali su strpljivo, a onda su došli oni - naprednjački ktitori.