Sedite malo, odmorite

Hathor

Info

14.04.2025.

08:57 > 08:57

Ne umem da sedim. Bukvalno. Ako nemam telefon u ruci, daljinski u vidokrugu i nešto da "skeniram" pogledom (najčešće spisak obaveza koje neću obaviti), ustajem.

Foto: Pixabay

Nekad mislim da ne mogu da sedim jer sam neurotična. A nekad mislim da sam neurotična jer nikad ne sedim. Krug je zatvoren. I pretrpan notfikacijama.

Sedeti je prestiž. Ne mislim na fizičko sedenje – to svi radimo, pogrbljeni nad tastaturom ili sklupčani na trosedu u poziciji "privremeno živa". Mislim na ono istinsko, elegantno, zen sedenje.

Da sedneš i ništa ne radiš. Ništa da ne pomeraš, ništa da ne planiraš, ništa da ne otvaraš. Da ti misli lutaju same, kao listovi na vetru. Da ti ruke ne traže ekran, i prsti ne pritiskaju tastere.

Probala sam: sunce, kafa, tišina. Pet sekundi sve deluje bajkovito, šeste mi se javi misao: "Imaš rok." Sedme: "Nisi odgovorila onom čoveku." Osme: "Je l’ veš mašina završila i kad sam je uopšte i uključila i zašto ne?" Devet: Već sam otišla sa stolice i uzela da radim nešto što apsolutno i nepogrešivo može ostati neurađeno zauvek.

Nešto mi je stalno "na čekanju". Ako ne radim – osećam krivicu. Ako radim – osećam zamor. Ako sedim – osećam da gubim vreme. Vreme koje treba da se iskoristi, monetizuje, optimizuje, smisleno strukturira.

Zapravo, ne mogu da sedim jer su me naučili da vredim samo kad nešto radim. I još gore – kad se vidi da radim. Ako niko ne zna da si radio, da li si stvarno radio? Ako ne postaviš story da si bio na planinarenju, da li se planina desila? Ako si isključio mejl na dva sata, da li si živ?

Koliko god ne volim reference na "Nekada je bilo drugačije" čini mi se ipak da smo ranije sedeli bez potrebe da "iskoristimo vreme". Kad sam bila mala, sedelo se. Na stepenicama, na ćebetu ispred zgrade, na terasi. Dan je trajao koliko traje. Sada je sve raspoređeno u kalendar, podeljeno u slotove, ubrzano do neprepoznatljivosti.

A nije da nisam, pokušala sam da sedim i na klupi u parku. Pet minuta bez telefona – i već me svrbi mozak. Gledam u drvo, ali ne vidim ga. Možda to ima veze s tim što mi više nemamo klupe. Ni ispred zgrade, ni u sebi.

Moj deda je znao da sedne. Ne da odmori – nego da bude. Da prekrsti noge, ruke, zapali cigaru i gleda u tačku. Nije mu bilo dosadno. Nije se osećao krivim. Nije imao poriv da proverava kalendar.

Znao je sve – kad se sadi luk, šargarepa, kad se ide po penziju, kad se kuva paradajz, kad treba ćutati i kad treba gledati kroz prozor. Sedeti je bilo normalno stanje. Ne posledica iscrpljenosti, nego deo dana.

A možda smo svi samo zaboravili da klupe ne služe za čekanje – već za bivstvovanje (ili bitisanje).

Možda je to cena koju, je l', plaćamo. Možda je to produktivnost. Možda je FOMO. A možda je jednostavno haos u glavi koji ne znamo da obuzdamo, pa ga hranimo zadacima, kao decu keksom i mlekom kad plaču – samo da ućute na trenutak.

Ako me jednog dana neko pita: "Šta si ti postigla u životu?" ne bih volela da pričam o diplomama, rokovima, projektima na kojima sam radila dok sam jela, dok sam spavala, dok sam se pravila da slušam Teams sastanak.

Volela bih da kažem da sam naučila da sedim i to ponovo. Bez griže savesti. Bez potrebe da usput brišem nešto, planiram nešto ili proveravam da li sam nekome ostala nešto dužna. Samo da sedim. Kao biljka. Ali biljka sa iskustvom.

I ako ikad budem imala biografiju na Wikipediji, neka piše: Znala je da sedi.

Oh, gle, nova poruka!

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

Hathor

Komentari 7

Hronološki Najpopularniji

Одморити мозак

17.04.2025 • 07:18

Заиста одличан текст. Моја мајка, 94 године а и даље иде без штапа, и прилично оштар мозак за те године, понекад је затекнем како седи испред угашеног ТВ-а. Ја се уплашим да јој није добро, и питам је да јој упалим ТВ, а она каже, не треба сине, пусти ме да одмарам мозак. И ево сада и овај текст. Да, дефинитивно треба одмарати мозак. Ја више не могу филм да погледам или утакмицу а да нисам сваких 5 минута погледао шта се дешава на мобилном

9 0 +9
Dikica

14.04.2025 • 13:19

svaka ko u Njegosa

Majstorica!

12 0 +12
mrva

14.04.2025 • 13:17

Odličan tekst, tema. Odgovor i rešenje postoje vekovima i zove se: meditacije. Strano zapadnom materijalističkom svetu i analitičkom umu, ali danas zahvaljujući tom istom internetu koji nas "sahranjuje", lako dostupno kao i svaka informacija. Iz nekog razloga iako svi trpe posledice i svakom bi moglo pomoći, retki pokušaju, još ređi istraju.

Živimo živote odsutne, nesvesne, i ma šta radili i "postigli", zbog toga praktično protraćene. Šteta, ne mora tako.

8 4 +4

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.