INTERVJU Turk: Nasilnici su nam na vlasti, od njih jedni druge ne čujemo

Davorka Turk, mirovna aktivistkinja iz Hrvatske, sa sarajevskom adresom u razgovoru za 021.rs pričala je zašto je teže graditi mir nego rušiti poverenje.
INTERVJU Turk: Nasilnici su nam na vlasti, od njih jedni druge ne čujemo
Foto: 021.rs
Davorka deluje u Centru za nenasilnu akciju (Beograd/Sarajevo) koji radi na izgradnji trajnog mira u regiji bivše Jugoslavije kroz promociju kulture nenasilja, dijaloga i izgradnje poverenja među pojedincima i grupama, kao i konstruktivnom suočavanju sa prošlošću, kao jednim od ključnih faktora izgradnje mira.
 
U okviru redovnih aktivnosti CNA juče, 21. oktobra, u Novom Sadu je predstavljena zbirka kratkih angažovanih priča na albanskom, makedonskom, bosanskom, srpskom i crnogorskom jeziku "Biber". Tema konkursa je pomirenje u kontekstu zaostavštine ratova, a na ovogodišnjem konkursu prvu nagradu odneo je Novosađanin Bojan Krivokapić sa pričom "Ptičice".
 
Da je politika koja nas je bacila u nacionalistička razračunavanja "naše ogledalo i naša najrazornija žica" rekao je još davno Konstantin Koča Popović. Nakon toliko godina, mogli bismo pretpostaviti da smo se već razračunali i da je ta razorna žica iza nas, jer nema šta da razara. Ipak, poruke poput onih iz devedesetih se čuju svakodnevno sa televizija iz celog regiona, a mi zakopavamo naša sećanja u masovne grobnice koje se nadamo da nikada nećemo iskopati. Sa istinama, osećanjima i sećanjima, suočavaju se u Centru za nenasilnu akciju i motivišu i druge ljude, kako mlade, tako i starije da daju svoju verziju priče, ali da poštuju i tuđu. To se radi kroz ovaj književni konkurs, ali i kroz druge aktivnosti koje Centar sprovodi. 
 
                                                                     Foto: Incijativa Cracker
 
Sa Davorkom smo razgovarali o značaju ovakvog književnog konkursa, o drugim aktivnostima Centra, kao i o društveno-političkim okolnostima u kojima narodi regiona žive.
 
021: Tema pomirenja u regionu je, čini se, vrlo nepopularna. Kako se Vama čini da su učesnici konkursa odgovorili na temu i na koji način njihove priče, ali i sam kontakt učesnika iz različitih zemalja, doprinosi pomirenju i međusobnom razumevanju?
 
Turk: Na tu temu dosta je teško odgovoriti. Ljudima je teško i zamisliti šta pomirenje jeste. Pa smo mi onda taj kontekst malo proširili, u smislu da obuhvata antiratne priče, priče koje se bave suočavanjem sa prošlošću, priče koje se usuđuju da hodaju u tuđim, "neprijateljskim" cipelama, pobuđuju saosećanje u drugim ljudima i naprosto prelaze granice i otvaraju nas jedne prema drugima. Ovo je četvrta zbirka, mi to otprilike svake dve godine raspisujemo, zato što je oko toga potreban veliki trud i rad. Na ovaj poslednji konkurs je stiglo najviše priča do sada, oko 750 i iz konkursa u konkurs taj broj je veći. Žiri je izabrao tri pobedničke i 22 da uđu u zbirku. 
 
021: Rekli ste da je stigao najveći broj prijava na konkurs do sada, možemo li onda reći da i značaj ovog konkursa postaje sve veći i da se ideja pomirenja, zasnovana na stvarnim potrebama ljudi, širi?
 
Turk: Čini nam se, tako nam kažu ljudi na promocijama, ali i autori i autorke. "Biber" ima priznati status kao književni konkurs. Ono što je meni jako važno je to da je taj konkurs anoniman, nema nikakvih ograničenja oko toga ko se može prijaviti. Mi smo kao povratnu informaciju dobili to da to što je tema zadata predstavlja literalni izazov učesnicima. Juče je Bojan na promociji rekao da je zapravo ta tema nama svima zadata jer je to najveći događaj naših života, ratni raspad Jugoslavije. Ono što mi pokušavamo je da sve veći broj ljudi podstaknemo da razmišljaju o tome šta je to kroz šta smo prošli, postoji li način da se to poverenje ponovo izgradi i kako da se što više približimo jedni drugima i to je ono što svakako mi u svom radu potenciramo i to je onaj mirovni rad u svojoj suštini. 
 
021: To približavanje deluje kao jako težak poduhvat, s obzirom na najglasnije narative koji se čuju sa svih strana.
 
Turk: Nacionalizam je zvučna, teška i jako "lepljiva" priča. Veliki broj ljudi se jako lako "zalepi". Ova priča je potpuno drugačija, puno lakše je rušiti nego što je graditi. Teško je zamisliti priču koja je u svojoj perspektivi otvorena, usmerena prema drugima, pruža ruku i omogućava nam da čujemo nešto što nam inače nije dostupno. Mi nikad ne bismo čuli priče sa albanskog i makedonskog područja zato što se one ne prevode. Zato je "Biber" važan da prevaziđemo tu jezičku barijeru. 
 
021: CNA se od 2004. godine bavi radom sa ratnim veteranima sa svih strana rata u bivšoj Jugoslaviji. To je počelo serijom tribina na kojima su ljudi iz različitih grupa pričali o svom ratnom iskustvu. Organizujete i treninge za izgradnju mira za učesnike rata, a još jedna od akcija koje sprovodite je obilazak mesta stradanja sa nekada sukobljenim veteranima. Kako to izgleda, kada se suoče tri potpuno različita istorijska najava i šta možemo naučiti iz toga?
 
Turk: Mi u ta mesta dolazimo na poziv. Imamo dobru saradnju sa različitim boračkim organizacijama i oni nam obično u takvim posetama budu domaćini i sprovedu tu našu mešovitu grupu po mestima stradanja svog naroda i po mestima stradanja onih drugih. Postoje dva oblika toga rada, jedan je organizovana poseta određenom mestu, ali značajno je i da idemo na službene komemoracije, jer su te komemoracije mesto gde se taj narativ stvara. U trenutku kad se na tom mestu pojavi "neprijatelj", onda se momentalo menja situacija, pogotovo ako je neprijatelj došao da izrazi poštovanje prema našem stradanju. Ti, u takvoj situaciji, ako si nameravao da govoriš o stoletnom žrtvovanju, nacionalizmu, zastavama i himnama, to više naprosto nema smisla, jer su došli ljudi sa "druge strane" da sudeluju u tvom bolu. To porodicama žrtava puno znači, kada neko priznaje njihov gubitak. To je ono što je nama svima potrebno u ovoj regiji i to je ono što nam najviše nedostaje. Ali to je i ono što jedni drugima ne damo. Upravo suprotno. Potenciramo vlastitu žrtvu, promišljamo je u vekovima, a komšije zanemarujemo i sklanjamo od sebe. To je službena politika, a ne opšta pojava, jer kada se sretnete sa ljudima, stvar je potpuno drugačija. Sve barijere se ruše kod ljudskog kontakta i tad se ponovo može izgraditi poverenje. Ali to traje. To nije da odeš i napraviš incident, to napraviš začas. Poverenje se gradi jako dugo, pogotovo ako je bilo rastureno na ovakav način na koji se to nama desilo.
 
                                                             Foto: Inicijativa Cracker
 
021: Ono što se postavlja kao problem su mlade generacije koje se u samom obrazovanju suočavaju sa jednostranim pričama. Imamo udžbenike povjesti, historije i istorije, gde je u svakom predstavljeno samo ono što jednoj strani odgovara. Ta deca koja tako uče će jednog dana birati, biti birani i donositi odluke. 
 
Turk: Ono što je problem je svakako obrazovni sistem u svim ovim državama, posebno u Bosni i Hercegovini, pa imamo situaciju recimo da je, nakon 30 godina moratorijuma na blisku istoriju, u smislu učenja u školama, sada u poslednje dve godine rat ušao u udžbenike. To su tri odvojene, potpuno drugačije priče, jedna drugoj suprotstavljene i deca uče samo jedan narativ, nema nikakve mogućnosti da se čuje nešto sa strane. Svako uči ono što je njemu bitno, a nema nikakvog pristupa u ovo drugo. Zato smo uvideli da postoji strašna potreba da se radi sa mladom generacijom. Zato organizujemo treninge za izgradnju mira za studente BiH. Tamo je ta potreba najjača, jer se oni vrlo retko sreću, entitetska linija se retko prelazi. Ono što se obično desi je da oni zapravo u takvim susretima spoznaju da nisu bitno različiti i jako su spremni i otvoreni da rade i da se otvaraju jedni prema drugima. 
 
021: Kako izgledaju ti treninzi, šta je ono što mladi odnesu sa sobom i da li postoje dalekosežni rezultati?
 
Turk: Na treninzima se ne baviš samo društvom, već i samim sobom. Osvešćuješ vlastite predrasude i vlastiti potencijal za nasilje. Naprosto naučiš da nasilje nije nešto što se dešava nekim drugim ljudima, nego da smo mi svi za to sposobni i da je jako važno kako ti postupaš u svojoj neposrednoj okolini. Nije kad odeš s treninga gotova priča, mi zapravo imamo široku mrežu ljudi koji su učestvovali u aktivnostima i nastojimo da ih podržavamo u svakoj lokalnoj inicijativi.
 
021: Jedna od tih aktivnosti je obeležavanje neobeleženih mesta stradanja svih naroda u Bosni i Hercegovini. 
 
Turk: U Bosni postoji puno mesta gde se desio manji ili veći zločin, ali ta mesta su zanemarena. Obično se radi o stradanju manjine na nekom području i većina ne želi ni da se toga seća, ni da se o tome priča. Tu se oformila gerilska grupa koja je smislila celu akciju. Mi istražujemo ta mesta, služimo se presudama, činjenicama, ništa ne izmišljamo. Potom odlazimo na tu lokaciju, obeležimo je stikerom na kome piše "ovo je mesto stradanja, da se pamti i ne zaboravi", zalepimo to, slikamo i stavljamo fotografije na Fejsbuk uz opis sa činjenicama - šta se desilo, ko je stradao, ko je izvršio zločin i da li je procesuiran. Obeležavamo mesta svih stradanja, nismo selektivni. 
 
021: Kakve su reakcije ljudi na društvenim mrežama i kada se pojavite na mestu koje obeležavate?
 
Turk: Na početku su na Fejsbuk stranici bili komentari koji su negirali zločin sopstvenog naroda i pitanja zašto nisu određena mesta obeležena, a određena jesu. Vremenom se počela razvijati komunikacija i ljudi su nam počeli dojavljivati lokacije za koje nismo znali. Ta mesta su bolna za lokalnu zajednicu i najčešće ti stikeri ne prežive dugo, iza toga to mesto živi obeleženo na internetu. Postoje slučajevi kad nas ljudi sami iznenade. Postoji mesto Bravnice kraj Jajca, tamo je 1995. godine u povlačenju kolone civila iz Donjeg Vakufa hrvatska vojska napala tri autobusa srpskih civila. Poginulo je 63 ljudi. Sa njima je bila devojčica, danas žena koja je bila teško ranjena. Ona je išla sa nama na tu lokaciju i ispričala nam šta se desilo. To je jedno mesto pored magistralnog puta. Uzeli smo tablu, postavili je, fotografisali, snimili intervju sa ženom i objavili to. Sledećih meseci, kad bismo prolazili tuda, videli bismo da tabla ne samo da nije sklonjena, već je neko od lokalnih meštana zakucao na banderu, da se bolje vidi. Dve godine kasnije, kad smo došli sa grupom veterana, tada je lokalna vlast bila spremna da postavi spomenik. Međutim, neko od meštana je uzeo to cveće koje smo mi doneli i napravio memorijal od te table. To je pouka - ne treba ti nikakav memorijal, ako imaš živog čoveka koji će se brinuti o tome. Jer, taj grozan rat nam je svima doneo strašne gubitke, to je trauma našeg života. Ne možemo mnogo ako ne nađemo način da se sa time suočimo. 
 
                                                                          Foto: CNA
 
021: Čini se da, umesto da se suočavamo sa time i konstruktivno komuniciramo, sa čelnih pozicija u svim državama čujemo zapaljivu retoriku koja podseća na devedesete - od srpskog sveta, preko negiranja Jasenovca, pa do rasparčavanja Bosne i Hercegovine.
 
Turk: To je nekakav razvoj događaja koji je nastao upravo iz tog neželjenja i nemogućnosti komunikacije, dijaloga i zapravo je ovo logičan sled takve politike. Ljudi se potpuno razumljivo plaše. Zato je ovo što mi radimo sve potrebnije. 
 
021: Kako onda, u toj situaciji u kojoj smo suprotstavljeni onima koji bi trebalo da nas vode, ostati ohrabren da komuniciraš, gradiš mir i boriš se protiv onih koji su mnogo jači od tebe?
 
Turk: Meni bude teško, jer se ljudi ne upuštaju u to zato što misle da je nemoguće, da nema smisla da su ovi oko nas proizvođači ratova puno jači i da mi tu ništa ne možemo, a ja ne mogu tako živeti, mislim da svako od nas nešto može u svom neposrednom krugu, naprosto da budeš otvoren i podrška za ljude oko tebe, da nastojiš da gradiš, a ne da mrziš... To je već zaista veliki doprinos izgradnji mira. Kad bi svako od nas tako činio, onda bismo živeli u nekom društvu u kom ne moramo misliti o potencijalnoj ratnoj opasnosti, o tome da smo potpuno osiromašeni, o tome da čitave familije odlaze.. To je toliko jako i bremenito da naprosto ljudi posustanu pod tim teretom. Izgradnja mira je pokušaj da se postigne pravda, a da se pritom nekom drugom ne čini nepravda. Mir je i ako ne moraš stalno razmišljati šta ćeš jesti, mir je zapravo otklon od nasilja u društvu uopšte, a naša društva su strašno nasilna. Mislim da svako od nas ima veliki potencijal i mogućnost, samo da nađemo malo hrabrosti i malo volje jer ove su naše zemlje divne i ja ne vidim zašto bi iko morao živeti bilo gde drugde, a ne ovde.
 
021: Kada je prošle godine preminuo Đorđe Balašević, mogli smo na nekoliko dana da vidimo kako se ceo taj prostor Jugoslavije ponovo delovao ujedinjeno u patnji. Tada su bili mnogi komentari da je otišlo ono poslednje što nas povezuje i da će, eventualno, kada odu sve druge ličnosti koje smo smatrali "zajedničkim" i "našim" ta kultura Jugoslavije nestati, a sa njom i sve što nas povezuje.
 
Turk: Ne slažem se, ja sam se rodila u Novom Sadu, najveći deo života sam provela u Zagrebu, a zadnjih 10 godina živim u Sarajevu. Iz moje perspektive, s ozbirom na to koliko se krećem i radim u ovim državama, ja živim u Jugoslaviji. Po ljudima, sve je to isti narod. Svi deliimo istoriju, iskustvo, kulturu, to su veze koje ne nestaju samo tako. Ono što je meni bolni podsetnik da ne živimo u Jugoslaviji su te granice. Zapravo postoji veliki potencijal i želja u svim našim zemljama za otvaranjem jednih prema drugima. Kod nas je najveći problem što su nam nasilnici na vlasti, nasilje je nekakav glavni način delovanja u društvu, mislim da je to zaista normalnom čoveku neizdrživo, ali mi od tih nasilnika jedni druge ne čujemo. I to je važno da mi u svom društvu radimo šta možemo, jer ja ne mislim da smo mi jedni drugima pretnja. Sklonost da poznaješ svoje komšije je u svima nama.
 
021: Sutra se u Novom Sadu obeležava Dan oslobođenja od fašizma. Šta je to antifašizam nama danas i zašto ga, nakon toliko godina, stanovnici svih država bivše Jugoslavije dovode u pitanje?
 
Turk: To je delom posledica toga što se nismo bavili onim što se desilo u Drugom svetskom ratu. Naša kultura sećanja danas se ne razlikuje puno od jugoslovenske. Osnovna razlika je što je jugoslovenska kultura bila emancipatorna, okrenuta ka budućnosti, ali i dalje je ona bila izgrađena na mitu o herojskoj žrtvi. Mi više nemamo taj emancipatorni momenat, u smislu da idemo ka boljem društvu gde rata neće biti, nego smo uzeli samo deo herojske žrtve i patnje i situaciju u kojoj smo okruženi neprijateljima. Mi smo sve to uzeli, ali nemamo ništa od onog što je Jugoslaviju činilo udobnim mestom za život. Nama je u tom smislu važno i da antifašizam "pretresemo", šta on zapravo za nas predstavlja i da prevaziđemo tendenciju da se u svim našim državama antifašizam zatvara u nacionalne granice. Antifašizam, onako kako ga ja doživljavam, prelazi sve vrste granica i otvara solidarnost među ljudima i saradnju izgradnju. To je jedan konstruktivan pojam jer je usmeren protiv nasilja, protiv mržnje, protiv diskriminacije i izrabljivanja.
 
021: Možemo li, onda, i ratove devedesetih povezati sa tadašnjim načinom sećanja na događaje iz Drugog svetskog rata i da li je raščistiti stvari i doći do tog pomirenja, način kako bismo došli do suočavanja sa raspadom Jugoslavije?
 
Turk: Postojala je ta ogromna trauma Jasenovca, koju možemo povezati sa ratovima devedesetih, kao i druge zločine koji su prećutkivani. To je kolektivna neprerađena trauma koja je preživela unutar porodica i prenosi se generacijama. Ti kada aktiviraš tu traumu, ona će se vratiti. Zato je jako bitno da pokušamo što više stvari raščistiti. Nije dovoljno samo prikupljati znanja o brojevima i imenima. Važno je ljudima priznati njihov gubitak. To zvuči tako jednostavno, ali se retko dešava. To otvara srca i vrata i ruke i sasvim je dovoljno. Bar nam to može biti zajednički imenitelj. Hijerarhija žrtava ne postoji, to je stvar politike, baš kao što je stvar politike i hvatanje za brojke. Ja se nadam da ćemo doći do toga da te žrve više ne zloupotrebljavamo.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • 3OPAH

    23.10.2021 12:02
    Svaka čast...
    ...i za rad fenomenalne Davorke i za tekst. I sve što je rečeno je istina a posebno deo da nas vlasti na tim prostorima guraju u netrpeljivost. Dokaz za to je da kad se ljudi sa prostora bivše Jugoslavije sretnu ovde u Nemačkoj, druže se kao da su najrođeniji, iako su mnogi propatili i izgubili najmilije tokom rata. Ali niko nikad nije rekao da sam ja kriv i da neće da se druži sa četnicima/ustašama/balijama. Život i druženje kao u Jugi. Kako bi i trebalo da bude.
  • Djuri

    23.10.2021 06:30
    Hercegovacki jezik
    Treba poceti od jednog naziva jezika.Sve nacionalne varijante istog jezika,potpuno su medjusobno razumljive,iako je svaka standardizovana.
    Postoji primera radi nemacki,arapski,spanski…koji se pricaju u razlicitim narodima,ali su jednog naziva,Mi trenutno imamo recimo standardizovan Bunjevacki jezik,Sve je to lepo,neko je lepo radio,cuva se jezik itd…
    Zbog zvanicnog sovinizma i reakcija na isti ,u svim bivsim republikama jugoslavije imamo ovu situaciju,sa nazivima istog jezika.Kada svi budu prihvatili jedan zvanican naziv jezika,to ce biti jedna pobeda nad sovinizmom.
  • Bela

    23.10.2021 00:00
    Joooj Dragana !
    Odlican tekst i Odlican itervju !
    Ali mi je ostao gorak ukus u ustima !
    Sve je savrsena istina !

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Ogledalo

"Ugovor o gradnji pruge Budimpešta-Beograd koji je proglasila za tajnu Vlada mora da stavi na uvid javnosti, odlučio je sud".

Piše Toma Piketi: Jedva čekam socijalizam

Francuski ekonomista Toma Piketi objavio je knjigu "Time for Socialism", a izdanje na srpskom jeziku pripremila je novosadska Akademska knjiga, pod naslovom "Jedva čekam socijalizam".

Države na Balkanu, premijer u Vašingtonu

Mada su vlade u Crnoj Gori i Makedoniji klimave i upitne podrške parlamenta, opstaju zahvaljujući snažnoj podršci SAD, pa se pronela pošalica kako se pravi premijer zapravo nalazi u Vašingtonu.

Cinična bezosećajnost

Žalosno je ali je istina da mi u Srbiji zapravo ne znamo koliko nam ljudi umire i koliko ih je umrlo od kovida.

Depeša iz Vašingtona

Tokom vladavine Aleksandra Vučića dosad se nije desilo da je neki pojedinačni lider srpske opozicije primljen sam, nenajavljeno u medijima, ali zvanično u Stejt departmentu.

Dušan Mašić drugi put među Srbima

Trebalo je to da bude jedna obična oktobarska nedelja. Mator sam za Noć veštica, tako da je popodne trebalo da se svede na engleski i američki fudbal, vesti i "Utisak nedelje".