Menu 021

Kako je bilo u Petrinji i kako je živeti na 11. spratu zagrebačkog solitera u doba zemljotresa

Do kovida-19 Zagrepčanka Svjetlana Zorić bila je deo onog Zagreba koji je punim plućima udisao sve blagodeti njegovog kulturnog života. Za manje od godinu dana, korona ga je gotovo potpuno isušila, a potonji zemljotresi naučili zašto je važno u rancu za hitne slučajeve imati i čekić.
Info 21.01.2021. | 09:00 > 08:53
Kako je bilo u Petrinji i kako je živeti na 11. spratu zagrebačkog solitera u doba zemljotresa
Foto: 021.rs (Privatna arhiva)
Zagrepčanka Svjetlana Zorić živi na 11. spratu jednog petnaestospratnog oblakodera na Črnomerecu, kvartu grada koji je tri kilometra udaljen od samog centra Zagreba i Trga Bana Jelačića, istog onog kome je u svojoj antologijskoj drami "Bure baruta", preimenujući ga u Trg Baneta Jelačića, metafizičko značenje dao čudesni pisac Dejan Dukovski. 
 
Sa krova njene zgrade pogled puca na ceo Zagreb, od Sljemena do Peščenice, a ponekad sa istog mesta, oni boljeg i veselijeg vida, mogu da vide i samo Zagorje.
 
Kraj je odličan za život, na njemu nema histerije glavne gradske špice, ali je istovremeno dovoljno blizu da se laganim korakom, pešice, overe sve izložbe, bioskopi, pozorišta, koncerti, sva važna gradska mesta. Do korone, Zorić je punim plućim udisala sve blagodeti zagrebačkog života, sve dok ga epidemija nije potpuno isušila, a serija zemljotresa načisto dotukla.
 
 
"Stvarno verujem da je za svakog čoveka suštinski važno kako reaguje na događaje, bez obzira kakvi oni bili", kaže na početku ove priče sa 11 sprata svog stana Svjetlana Zorić i odmah dodaje da ipak ne možeš biti mrtav-hladan na činjenicu da zemlja neprekidno podrhtava, kao ni na misao da svako naredno podrhtavanje može da bude kobno, da možeš ostati bez doma, da ćeš možda morati nekud da se seliš...
 
"Život grada kakav sam nekada živela završio se dolaskom kovida-19. Da se ne lažemo, u početku svi smo mislili da nas opet neko savršeno zeza, a onda je na sve, kao da korona nije bila dovoljna, došao potres. Tog jutra, 22. marta prošle godine u 6:30 sati, kada me je probudilo drmanje zgrade, sve se još dodatno preokrenulo naglavačke. 
 
Zgrada u kojoj živim starog je kova, građena je po protokolima nakon potresa u Skoplju i Banjaluci. U zgradi ima oko 60 stanova. Broj stanara više ni ne znam, niti znam ko mi je komšija, to se stalno menja, ali najstariji stanari pamte, tako im je po useljenju rečeno, da zgrada može da izdrži zemljotres od sedam stepeni Merkalijevih. Možda se zato u mom stanu tog dana pomerila samo jedna debela encikopedija koja je bukvalno pala sa police.
 
 
Svejedno smo svi bili zbunjeni i uplašeni. Slušaš ljude koji trče po stubištu, a ti ne znaš da li bi izašao ili ostao tu gde si, jer si na 11. spratu i kud da sad trčiš, da bežiš. Ubrzo su telefoni počeli da zvone, prijatelji iz svih krajeva regiona zovu da čuju kako je prošao Zagreb. Prvo mi se javio drug iz Sarajeva Edo Muftić, tek popodne smo počeli dolaziti sebi i javljati se jedni drugima, proveravati kome treba smeštaj, jer nisu svi prošli samo sa jednom enciklopedijom na podu. U centru grada mnogo ljudi je bukvalno ostalo bez krova nad glavom", kaže Zorić.
 
 
 
Uprkos svemu, radila je svakog dana, a posle posla išla obavezno do centra grada, do prijatelja kojima je bila potrebna pomoć. Zajedno sa drugim ljudima nosila je crepove i cigle. Kovid im nije bio ni na pameti, u tim trenucima je, kaže, zagrljaj bio bitniji a hod kroz ruševine kao da je doneo neku novu žeđ za životom, priseća se Zorić.
 
I taman kad su malo potisnuli te tmurne i neizvesne dane, kada se činilo da su sve pomalo i zaboravili, opet je kovid-19 preuzeo glavnu rolu u životima ljudi.
 
"Zatvorile su se sve bitne stvari za nas razmažene građane: nema pozorišta, nema bioskopa, teretana, bazena, ali ovaj put je drugačije. Stigla je i zima." 
 
A onda se desio taj 28. decembar, Banija, veliki potres koji je probudio i uspavani Zagreb.
 
 
Svjetlana kaže da Zagrepčani u tom trenutku kuliraju. Prave se da nisu u frci, iako je epicentar na samo 70 km od njih.
 
"Zapravo, većina Zagrepčana se ponaša kao većina Hrvatske kada je bio potres u Zagrebu: to je tamo, niko ne razmišlja da krene i da pomogne. Mi iz Zagreba, za vreme našeg potresa, bili smo strašno razočarani u celu Hrvatsku, jer se ljudi nisu udubili u to šta se kod nas dešavalo. Jedini koji su se odmah aktivirali, bez kune nadoknade, bili su navijači "Dinama" - Bad Blue Boysi, alpinisti, speolozi i planinari."
 
Dan kasnije, 29. decembra bila je na poslu kada je u 12:19 sati začula kolege koje su počele da trče napolje. Zemlja se drmala 6,4 stepena Merkalijeve skale.
 
"Izašli smo bukvalno svi. Stajala sam napolju i pokušavala da dobijem moju osamdesetčetverogodišnju mamu koja je bila sama u stanu. Uzalud, linije su bile blokirane. Nedugo potom, međutim, stiže poziv iz Sarajeva, prijateljica Amila Panjeta pita kako sam, kaže da se treslo i Sarajevo.
 
Kao u nekom transu, i dalje nesvesna, gledam ljude oko sebe. Mamu i dalje ne uspevam da dobijem. Drug Nikola iz Beograda javlja da je oštećen i slovenački parlament. Kod poziva Sonje iz Makedonije već mislim, šta je ovo sa eksju transverzalom, potres od Vardara do Triglava?!"
 
Na povratku kući, priča Svjetlana dalje, u kolima je slušala radio sa kojeg su upozoravali da se ne koriste automobili, ali niko nije obraćao pažnju na to, svi su bili u kolima i želeli da što pre dođu kući i vide šta im je sa domom. 
 
"Sećam se da su mediji istog dana javili da su u Petrinju, Sisak i Glinu otišli navijači BBB. Do iznemoglosti sam pratila vesti, a na pitanje 'kako si' koje se umnožavalo, odgovarala sam jednim 'relativno'. Tlo je i dalje podrhtavalo. Teoretski - to je značilo da se smiruje, ali praksa je davala do znanja nešto sasvim drugo. Sa zemljom, podrhtavali su i moje telo, i moji živci."
 
U svom tom magnovenju i razgovorima čula se i sa svojom ekipom sa kojom je proputovala svet. Na tim neobičnim putovanjima koja su stala od Šri Lanke, Balija, Irana, Azerbejdžana preko Gruzije, Jermenije, Turske do Kazahstana, uvek su im, pamti Svjetlana, pomagali neki dobri stranci. Vodeći se tom mišlju, pomislili su, kaže, pa zašto i oni sami ne bi sada pomogli nekim domaćim "stranim" ljudima.
 
"Vrlo brzo smo se dogovorili da odemo do Petrinje, i već sutradan smo tamo bili. Majske Poljane: kad bi bilo neko ono vreme, čovek bi poželeo da živi u mestu takvog imena, a Majske Poljane danas izgledaju kao mesto za suicid. Sve kuće razrušene.
 
 
Pitaš ljude, šta im treba: poneli smo vodu, hranu i higijenska sredstva koje smo za njih kupili u Zagrebu. Odgovaraju nam da im ništa ne treba. Stoje pored razrušenih kuća i govore da je sve u redu. Shvatiš da to ne ide tako, da su ljudi u nekom stanju šoka, odbijanja prihvatanja onoga što ih je snašlo. Iznosimo iz kola kese, od jednog do drugog delimo onako odoka kilogram kafe, kekse, konzerve... I šampon. E taj će nam šampon zauvek ostati u pamćenju", kaže za 021.rs Svjetlana.
 
Priseća se da je jedna baka bila sama na ledini, te da su jojo dali kesu u kojoj je bilo pomalo svega. Taman kada su seli u automobil, videli su u retrovizoru da im maše. 
 
"Zaustavljamo automobile, pitamo što je bilo, a ona nam vraća šampon i kaže da nema gde da opere kosu, bolje da ga damo nekom drugom. Odjednom se posramiš i pomisliš kakav si kreten. Tog dana smo svašta doživeli, od toga da je neka žena pomno birala odeću koju smo poneli za te ljude do toga da smo jednu drugu smirivali jer se uplašila reči nekog čoveka koji se vozio kroz sela i vikao iz kola da će za sat vremena biti još jači zemljotres od sedam stepeni Merkalijevih.
 
Na kraju dana našli smo i vlasnika psa na koga smo prethodno naleteli, psa koji je tako sam, izgubljen i uplašen bio metafora užasa koji je taj kraj upravo proživljavao. Sve zajedno, potresno iskustvo koje nikad neću zaboraviti", kaže Svjetlana Zorić.
 
"U Bibliji postoji jedan citat koga jako volim, to su reči Svetog Ivana od Križa koji kaže: 'Mene ne stvaraju, niti razaraju događaji, već moje reakcije na njih'. Mislim da je reakcija na potres bila takva da su poleteli oni kojima to nije posao, već hobi. Poleteli su svi, osim Vlade. Veliko srce zaslužili su kuvari i master šefovi Hrvatske koji su preko svojih poznanstva doslovce 'žicali' svoje dobavljače i prijatelje i otvorili kuhinju za te jadne ljude.
 

 

 Mora se reći još i ovo: kada smo mi Hrvati čitali o Glini - a da je prvo slovo bilo veliko, bila je 1995. godina. Kažu, svako zlo za neko dobro: sada tamo dolaze glumci, igraju pozorišne predstave za te ljude, dolazi im Mario Kovač i njegova lutkarska ekipa, glumica i psiholog Hana Matejašić, dolaze im psihijatri. Svi su oni potrebni tim unesrećenim ljudima.".
 

 

 
Nakon svega - a još nije kraj, s velikim uzdahom kaže sagovornica 021. rs, jer ako ne osete baš svaki zemljotres čije su jačine razne, aplikacija za zemljotrese je tu da ih podseti da ne mogu mirno da spavaju.
 
"Mi u Zagrebu smo i dalje loše. Imamo krov nad glavom, imamo gde da jedemo, gde da spavamo, ali glava je čudo. Sa svakim potresom na Baniji - u Zagrebu otpadaju dimnajci i žbuka.
 
Zato nije čudo što je moj divni duhoviti komšija Igor Mandić, koji stanuje na spratu iznad mene, u svom maniru skovao fantastičan pozdrav. Kad ga neko pita kako je, on kao iz topa ispaljuje: 'Hvala lijepa, k’o na Mirogoju!' (najveće zagrebačko groblje). Kako je kod nas u Zagrebu krenulo, bojim se da će se taj pozdrav odomaćiti", reči su Zorićeve.
 
 
Kaže da i sama, kao ni većina ljudi u Zagrebu, ne može trezveno da razmišlja o bilo kakvoj daljoj perspektivi grada. Tlo se i dalje trese, alpinisti su po krovovima, vatrogasci skidaju komade fasade, sigurnost pešaka u centru grada je pod velikim znakom pitanja. Ljudi iz centra prodaju stanove, beže u okolna mesta, oko Zagreba, upoznaju se s nekim novim načinom življenja, po prvi put u životu neki od njih imaju okućnicu i vrt.
 
"Ne idem sad često gore na krov zgrade, duva kao ludo a već mi je dosta moje vetrometine u glavi, ali dok kao sada stojim na vrhu i gledam grad, ne znam više šta da mislim. Sada sam možda već skoro nekako pomalo i oguglala. Sad samo kažem: 'Aha, ok, evo ga još jedan, vidim koliko je stepeni' ,malo to prokomentarišem sa ekipom, pa nastavim da radim ono što sam radila. Ali ima dana kad čovek prosto pukne, čini mu se da ne može više, pa stane i isplače se.
 
Isto tako čini mi se, da me sad neko pita, da li bih menjala moj stan u centru grada, gde kao imperator s mog prozora pratim šta se dešava u gradu, za moju vikendicu u Zorićima ispod Petrove gore, 'ladno bih rekla da bih nastavila život na Petrovoj gori. Odatle bi se već nekako dalo kolima skoknuti do grada, na neku predstavu ili koncert.
 
 
Ipak, za sada ne mrda nigde. I dalje je na 11. spratu. Lift se automatski isključuje u slučaju jačeg potresa. Zbog novonastale situacije, ide peške na 11. sprat. Do proleća, kaže u šali, imaće noge kao antilopa.
 
"U početku je bilo teško, drama, a sad sam za 10 minuta u svom stanu. U slučaju većeg šopinga, zamolim komšiju koji se ne boji lifta da mi kolica odveze na njegov 14. sprat, pa se onda spusti na moj i tako kolica sa namirnicama stignu do mene. Struja, voda, gas, normalno funkcionišu. Znamo da se pri jačem potresu gas u zgradi obavezno mora isključiti."
 
Inače, mlađa ekipa u zgradi organizovala se da pomaže starijim stanarima, kaže Svjetlana. Šta god im zatreba, "uleću" mlađi stanari. To, kaže, funkcioniše slično njenim kolicima koja putuju na 14. sprat.  Stariji stanari nazovu nekog od mlađih, oni preuzmu spisak potrepština i novac a potom donesu stvari na vrata. Nije teško, jer su bakice i dekice odlični, uvek se trude da ih nasmeju.
 
"Većina ih je sada navikla na potrese, pa se neki manje i boje i onda se pojedini usude da sami 'izlete' do dućana, ali obavezno 'nagrabuse' ako ih sretne neko od nas. Stalno im ponavljam, oni su nas čuvali kada smo bili mali, sada je red na nas da im se odužimo, da mi pazimo na njih.
 
I moja mama ima trenutaka kada pošto-poto hoće da prošeta oko zgrade i onda se pešice penje na 11. sprata. To izgleda prilično zanimljivo... Ona je, inače, više-manje, sve potrese prespavala, tako da nemam preteranih problema sa njom, mogu se do mile volje baviti sobom i svojim ludilom. Ni njene prijateljice nisu u frci. Stara je to garda, prošle su dva rata, ne može njih prestrašiti tamo neki potresi, a ni korona. Nas ostale, videćemo..."
 
Izvesno je, rezimira utiske Zorić dok novi zemljotres upravo prodrmava njenu zgradu, da su svi ljudi već korigovali svoje životne planove, stavili ih na stand by: oni koji još putuju, ili da preciziramo vreme - koji su još putovali, ne usuđuju se uopšte da išta planiraju. Stariji, koji su imali neke, recimo stomatološke planove, sada odustaju od toga jer šta će im nova vilica ako će morati da popravljaju porušeni stan ili se sele nekuda. Život se svima okrenuo kao izvrnuta rukavica. 
 
 
U međuvremenu je i ona sama, umesto kovanja planova o putovanjima, pored svega i svačega što je naučila o koroni, naučila i šta mora da sadrži ranac za ne daj bože. Spisak izgleda ovako: nekoliko konzervi, topla odeću, čak i ako je leto, jer od stresa se čovek smrzne. Naravno: voda, voda, voda. I najbitnija stvar - čekić.
 
"Mi u zgradi ni od koga nismo dobili neka uputstva šta da radimo kad zatrese, gde da se sklonimo, šta je najsigurnije. Jedni govore da treba pod štok, drugi kažu ni za živu glavu. Jedni kažu treba se zavući pod sto, tako navodno rade u Japanu. Ja samo znam da treba imati čekić, to sam naučila od ekipe iz Istanbula.
 
Čekić služi da udaraš na sve strane, da te čuju spasioci ispod ruševina. Ako dođeš u situaciju da te nešto zatrpa ili padne na tebe, zviždanje i vikanje ti samo ponekad može pomoći: čovek u takvim trenucima ostaje bez snage u plućima, daha i glasa, ali zato udarci čekićem mogu navesti spasioce da brže dođu do tebe.
 
Naučila sam i da prijatelja u zemljotresu ne treba zvati odmah, baterija na mobilnom je kratka, treba pustiti neko vreme, bar sat vremena da on iskoordinira taj trenutak, da pozove koga misli da treba, obavesti nekoga gde je", kaže na kraju ove priče Svjetlana Zorić.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Trt
    21.01.2021 11:08
    Pa naravno, čekić je sastavni dio svakog nesesera?
  • Ivana
    21.01.2021 09:37
    Nikad pre ovo za čekić nisam čula. a preživela sam 79. u Crnoj Gori.Dobro je znati jer nikad ne znaš šta te čeka u životu, dobra priča.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest