Od dna do vrha jedino nas vodi svrha

Piše: Milan Ceković

Šta je smisao tog postojanja? Ukoliko se nešto radi, zašto se radi? Šta je smisao tog rada? Pitanje svrhe je toliko značajno da ukoliko se ono zanemari, ne shvati, ponizi, izopači, na scenu stupaju loši motivi i kockarska igra sa sudbinom čitavog društva.

Recimo, diplome su važne zato što je njihov smisao u tome da budu dokazni materijal da je pojedinac prošao kroz proces ličnog rasta, odnosno period sticanja određenih znanja, veština i sposobnosti. Što veći broj takvih pojedinaca, veći je potencijal društva da se efikasno organizuje i stvori vrednost. Dakle, diploma jedino ima smisla ako je istinska potvrda obrazovnog procesa kroz koji je pojedinac prošao.

Slično je i sa lovom. Lovom na novac. Kad se već igram sa rečima, da pojasnim: smisao novca nije da se pojedinac kočoperi, već je smisao novca da bude u funkciji smisla. Teoretski jednostavno zvuči, ali život se sa praksom muči.

I šta uviđamo ako znamo da posmatramo? Stihovi iz Disove pesme "Naši dani" su naša svakodnevica, politika je animir dama, fudbalske utakmice su takve da je pobeda živ vratiti se kući, pravosudni sistem je u večitom reformisanju i u učestalom sukobu sa pravdom, zdravstvo takvo da nije zdravo ni bolestan oslanjati se na njega, diplome se priznaju samo ako se dodatno prođe na poligrafu, humanitarne akcije su prerasle u vrhunske trilere, predizborne kampanje su sad već naše hronično stanje, permanentno se razmnožavaju ukruštene policijsko-kriminalne sorte, javna preduzeća posluju kao rupe bez dna, mala matura se zagubila u velikom dekolteu, pregršt obesmišljenih i potcenjenih profesija uveliko robija, kabineti strasno kreiraju stvarnost, a pesma koja nas je održala više ne dobacuje do Eurosonga.

Epilog svega lošeg je demografsko i makroekonomsko posrnuće i jasno je da u ovom društvu jedino može da raste broj nezaposlenih, nervno labilnih i broj serijala emisije "Insajder". Svako ko je još u stanju da se pribrano i bez uticaja estradnih kraljeva i kraljica, sapunica i rijalitija zamisli, neizostavno sebi postavlja pitanje - a kuda plovi ovaj brod? Neko pride gleda u nebeski svod, tražeći pomoć samog Boga. Ali ne ide… Možda je brod uveliko nasukan ili je stena beznadežno blizu?

Zašto je to tako?

Zašto je ovde mnogima nered red? Zašto je pohlepa inaugurisana u vrhunac sposobnosti? Zašto je ovo društvo u raspadnutom stanju i zašto je izopačena njegova svrha? Zato što su loši motivi pobedili u duelu sa pasivnim dobrim namerama.

Ne, mi nismo ovde da bi nas predstavljali pojedinci koji pljačkaju javnu imovinu. Nismo tu da bismo spuštali pogled i podavijali rep pred svakim hohštaplerom, da bismo robovali u kavezu visokih kamatnih stopa, da bismo prodali svoj glas za paket akcija ili smrznute piletine, da bismo neinformisani urlali na mitinzima i tukli se zbog političkih ubeđenja, da bismo svoje telo prodali za radno mesto ili poziciju u organizaciji, da bismo korumpirali konduktera, policajca, lekara, profesora ili političara. Nismo tu ni da bismo se nad time pasivno čudili i zgražavali.

Naš smisao postojanja nije da se (s oproštenjem, ali u cilju metafore) zatvaramo u getoe sopstvenih guzica. Suština jednog čoveka nije u tome da krcka dane kao miš, inferioran spram samoubeđenih hijena, niti ima smisla živeti otuđeno pod staklenim zvonom narcisoidnih zabluda.

Da, važan je i brak, i diploma, i radno mesto, i automobil kao sredstvo koje pomaže da se iz udaljene tačke A dođe u tačku B, i kumstvo, i prijateljstvo, i javna površina, i stranka, i izbori, i fudbal, i koncerti, i pozorišne predstave, i knjižare, i žurke i mnogo toga još je važno, ali samo ako sve nabrojano i nenabrojano ispunjava svoju svrhu. U suprotnom, pre ili kasnije, se gase svetla, a "požar se širi na sve strane".

Smisao je kao i sloboda, zahteva deklarativno, ali pre svega aktivno, a aktivno je oličeno u hrabrosti, promišljanju i akciji. Preduslov svega toga je duh koji živi, jer samo živ duh slobodu i smisao oseća kao egzistencijalnu potrebu. Ukoliko te potrebe nema, ostaje nam kvazi društvo teledirigovanih zombija, koji nesvesni besmislenog trajanja tumaraju ka neminovnosti opštepoznatoj pod nazivom - SMRT.